Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања

---

KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, септембар 2009.

ИЗ САДРЖАЈА

 Судбина књижевне периодике
 Стапарска туга и опомена
 Поезија учесника Београдског сусрета писаца
 Француски песник Вилије
 Запис о Паулу Винсу
 Три знамења Русије: Толстој, Чехов и Љермонтов
 Дух Београда у прози Мома Капора
 Селма, Огуст и Бергман
 Проза, поезија, критика...

НАГРАДА ЖИЧКА ХРИСОВУЉА

БРАТИСЛАВ Р. МИЛАНОВИЋ

БРУЈ

I
Издвајам те из овог времена у коме се
све уједначава: нека се ведрина истакне
као младе дојке под хаљином,
нека се булка ороси у општој пустињи:
ту, у невиној прошлости, сан је још увек сан.
Неком ће се прозор одшкринути по поноћи
и замирисаће кестенови још једном пре зиме,
свет ће јурнути низ праву матицу
у којој ће две намере да се оплоде:
ту, у премладом времену, нада остаје нада.
Нека увене милосрђе што сади смрт по вртовима,
нека клону у градовима куле од дима,
нека се ватра разгори, опет, на огњишту
нека се крај њега усталасају једра тела:
тамо, код тебе, нежност је још – нежност.
II
Издвајам те из овог језика што се тањи
и другачије изговарам: љубав, живот, стуб...
Кад заћутим – облачим се у просењене речи
као да, скрушен, навлачим короту:
ту, у младом дану, смех је још увек смех.
Загасио се пламен у камину што је грејао
још једну јесен сасвим на измаку,
преломио се у ложишту догорели пањ!
Дубоко у мени смлачује се пепео:
тамо, код тебе, жар је још увек жар.
И светлост замире на рубовима октобра,
испегало се подне љуспицама рђе,
посукнулa су огледала и сви ће призори
овог позоришта ускоро склизнути у сенку:
само ту, код тебе, дан је још увек дан.
III
Издвајам те из овогa града што посрће,
из његових уреда уроњених у исон рачунара,
у којима ти, као у древној књизи,
припрема заседу аждаја са репом од бројева:
ту, код тебе, игра је још увек игра.
Зато издвајам твој стас из паркова
боје теракоте са намером да те пренесем
у светлост једне падине што постоји само
под висовима дуго исписиване песме:
у твоме простору дуга је још увек дуга.
Отворићу ти, тамо, вратнице
познатог* дворишта обновљеног у напору
да те, коначно, досегнем и да – именујем:
ово је опет трешња, ово кућа, ово трем...:
само тамо, код тебе, реч је још увек реч.
IV
Издвајам те из прошлости – није то место
за једно биће што се скрасило у пределу
коме се из свих времена приступа с лакоћом,
као смислу смислова, као прапостојбини ствари:
тамо, код тебе, светлост је још увек светлост.
А шта би нашла у подрумима историје?
Ни белег за младо тело, нити крчаг
с вином просветљења, нити хаљину да те
из тмурног сновиђења пренесе у друкчији сан:
тамо, код тебе, боје су још увек боје.
Ти сводови, налик на корњачин оклоп
– урешени ланцима и букагијама, што су их
уместо одора носили очеви, огрезли у јауке
убијених и убица – не могу бити твој дом:
тамо, код тебе, спокој је још увек спокој.
V
Издвајам те, упорно, и из будућности
– уместо твога памћења подметнуће
нестварне фотографије богова и тражиће
да им живот удахне свежина твоје песме:
тамо, код тебе, истина је још увек истина.
Знам: друкчије се укрштају слогови
са сликама у твоме језику отежалом
од суштости. И твоје ћутање биће
присна долина између две речи:
тамо, код тебе, занос је још увек занос.
И шаљем ти, зато, гондолу, што пристаје,
с твојом силуетом, пред Santa Maria della Salute,
и лето на Лошињу умрљано тинтом волујака,
и лице Тоскане – испегано сунцем:
тамо, код тебе, митови су још увек митови.
VI
Издвајам те из самоће у којој миришу
бадеми чија горчина натапа темеље
мога неспокоја – за биће налик теби
намештена је соба под сводовима музике:
тамо, код тебе, радост је још увек радост.
Само ту ћеш устројити равнотежу
између два света – оног што одлази
и оног што је, по свему, већ помало твој,
на давној адреси, у мојој полусвести:
тамо, код тебе, опрез је још увек опрез.
И нека те не дотакну вртлози реквијема
за уморну дружину у градским буџацима,
нека у твојој лимфи зашуми вечно подне
док се на бридовима ствари, груша сутон:
тамо, код тебе, крепкост је још увек крепкост.
VII
Издвајам те из опште лирике да представа
о теби не избледи попут танког мастила,
да слова што те чине не склизну у белину.
У њој крв није крв, ни жар није – жар:
тамо, у твојој аури, знак је још увек знак.
И пуштам тридесет твојих лица
из висина језика на податно место,
на врт у настајању, у чијим се плодовима
непогода, касније, огледа као дар:
тамо, код тебе, мисао је још увек мисао.
И надам се једначењу, усред јесени,
– кад су од сокова наједрале речи,
упркос урлицима што дижу се са дна,
овде, где је поруга важнија од срца:
тамо, код тебе, вера је још увек вера.
VIII
Издвајам те из дана и ноћи јер ниси
ни једно ни друго – на екрану твога бића
смењују се кадрови видела и секвенце таме
док се дубоко у теби свет преображава:
тамо, код тебе, мена је још увек мена.
Тако прелазиш из једног облика у други
и отвараш, у поноћ и подне, капије свих градова
кроз које си прошла – нека уђу трговци
и песници, ветеринари, ковачи и пекари:
тамо, код тебе, присност је још увек присност.
Заповедаш да свако, са тргова на којима се
стичу сви језици, изнесе своју песму
и да је, попут воде, разлије по пустињи;
и с њом и твоје биће што ће жуборити светом:
тамо, код тебе, свежина је још увек свежина.
IX
Издвајам те из светских престоница, из неких
лука у књигама: јесен је на Врачару...
И овде те очекује сенка у чије ћеш дубоке
разлоге за бити или не бити морати да сиђеш:
тамо, код тебе, мудрост је још увек мудрост.
Једна те песма упорно дозива преко воде
док се углачава Дунав под њеним вокалима,
и у њој прошлост и садашњост, прастара
будућност коју ћеш тек у сумрак разумети:
тамо, код тебе, напев је још увек напев.
И твој ће се неспокој и њено дозивање
сјединити у амалгам и просути по води
и ти ћеш излетети друкчија – као водарица
занела од речи што ти се из снова примакла:
тамо, код тебе, стварност је још увек стварност.
X
Издвајам те из јесени са којом си се слила,
јер мени је дато да на улицама ослушкујем
Les sanglots longs/ Des violons/ De l’automne
– ти живиш, већ дуго, на разломку два доба:
тамо, код тебе, вечност је још увек вечност.
На мени је да се премештам у времену,
овде, у поткровљу, за столом што је час поље,
час трг на коме се, на карневалу,
и под маскама препознају носиоци ватре:
тамо, код тебе, спој је још увек спој.
На мени је да се са овог места узнесем
у твоје просторе иза руба где већ постоји
дуго обделаван врт у чијим ће дубинама
суштост моја да се у суштости твојој огледа:

тамо, код тебе, плод је још увек плод.

 

МИРОСЛАВ ЛУКИЋ

СВЕСКА ЗА РАЗГОВОР

Лудвигу Ван Бетовену

31. јануар 1975 - август 1981. године)

Шта кажу?
Ништа не разумем.
Гестикулације су претеране.
Упишите у свеску то што кажете,
ваше питање, ваше мишљење.
Оглувео сам 31. јануара 1975.
Тад су престала да стижу писма.
Писма су добра ствар. Као и књиге.
Трешње у јесен, крвавозлатно лишће.
Нико не зна да сам оглувео.
Не примећују то ни најближи.
Ни трешње у цвату, беље од невестинског
вела. (Загреб је пун љубавних гнезда.)
Сишао сам на станици успутној
и пругом пешачио до родног места.
Видео сам како се поље усправља,
земља, јазови душе.
Видео сам пањеве у сеновитим
деловима врбака којима су израсла
фантастична ушеса отровних гљива.
Сетио сам се реке која се повлачи
са поплављених ливада и њива...
Око сваког дрвета нешто је подрхтавало,
нешто светло је дрхтало изнад бара,
изнад снегова. У нашој кући је
дизао јазове отац.
Тополе крај реке; лишће које трепери,
као таласи. (Подводни риболов
на Јадрану; стене окићене љубичастим шкољкама.)
Видео сам како се усправља
бездан, празнина, понор глувила.

Узалуд је тражим.
Летела је кроз заборав,
као кроз ноћ жишке запаљених јабланова.
Летела је кроз облаке туробније од сете.
Узалуд је тражим, ту љубав која је изгубљена.
Узалуд кружим око њеног гнезда.
Око јајета, не већег од голубичиног.
Не остаје ми ништа друго
него да се сместим у њено гнездо
и да угрејем то јаје
својим телом, својом топлином,
ваљда није мућак?
Не црн, већ прљавозеленкаст
(као крастава жаба)
примицао се сумрак
миришући на сок од вишања,
милео је као бубамара
преливајући се преко врбака, поља.
Оно јутро кад сам одлетео авионом ДЦ - 9
у Дубровник (брат је уздисао у сну).
Узлетео сам за неколико минута
и уронио у океан беле магле...
С годинама ће се повећавати разлике
између очева и синова,
мужева и жена,
поздрављам их!
Убеђивање је уобичајено насиље.
Сасвим је друкчије, а не онако како желе да вас убеде.
Кад вам затворе врата,
кад их затворе за вас,
затворили су их за још десетак,
за стотину!
Залупљују их
да би их залупили заувек за вама.
Кад нема више врата,
нема ничега.
Глув сам, не чујем то залупљивање.
Не чујем ни грактање врана.
Улицама врве силеџије,
подводачице, пезе и курве.
Маторе опајдаре.
Али могу да се сетим, кад склопим очи,
времена када сам могао да чујем
грмљавину у даљини, мумлање медведа
у облацима.
У унутрашњем слуху чујем
како прсне понека кап.Видим пецароше
под ћупријом у сутон...
Лети - у некој бари - замуте воду,
усталасају муљ, дрезгу,
најуре у пруће ракита
белоушке и жабе,
и хватају по површини
кленове и мрене,
и нижу их на ниске од избељеног прућа.
Мишљеновачка вада је обрасла пасјим дреном,
копривама, бурјаном и дивљим ружама!

Прррррррррррр!

Видим на стотине риба у рибарској мрежи
пршти, праћака се...
Док двојица затежу мрежу,
трећи рибе млати дрвеном ћасом
по главама и сипа их у металну кофу...
Учитељице се пресвлаче у сеновитом врбаку
или иза поцрнелих пластова;
иза грмова дивљих ружа.
Ученици шестог разреда залегли у трави
гутају риболика бела тела...
Чини ми се да ништа нисам заборавио,
да ништа никад нећу заборавити.
Ако је тако, онда ништа неће умрети.
Све што је ушло у мене, слаже се у мени.
*
Дом је више него извор, бунар, пријатељ,
склониште у које рањен створ
може да се склони и лиже своју рану.
Заборавност, главобоља и лош апетит
напреднији су од пиревине.
Има дана и ноћи када се човеку ништа не једе,
када га изнутра хране сокови дрвета
што је нарасло високо у њему
и пустило жиле дубоко, невидљиве за друге.
Будим се као из море.
Будим се као посран.
Узалуд сјај на јелама.
Узалуд цвркут из кавеза са чешљугарима.
*
Пут за Шумеће.
(Гробови у двориштима.)
Попео сам се на Ђулу.
Горе на каменитом врху
бријао је ветар на суво.
Кад сиђох доле,
у село,
сретох наставника из основне школе :
- Је ли, мајковићу, ти више не пишеш песме?
Одлагање је постало много боље од писања песама,
помислих,
али не одговорих.
Одлажем много тога,
као да ћу живети хиљаду година!
*
Многи људи имају много више амбиција него карактера.
Сећам се оног обора покрај Пека покривеног
зђубросаном сламом из које лети расту
струкови пепељуге, дивљег патлиџана и сунцокрет.
Тога се боље сећам него иједне књиге
песника које су сматрали значајним...
*
Уметност се храни најбезначајнијим појединостима,
хризантемама под снегом, физиономијама
паланачких лудака, тајанственим и мрачним
млиновима, ко зна када затвореним,
богаљима закржљалих жабљих батака,
звуковима најразличитијег порекла,
будалаштинама савременика, лишћем дуња,
лишћем дудова. Песнику је потребно као и дрвету
да порасте да би могао да даје плодове.
Развој је најузбудљивија ствар на свету.
Развој има свој замајац и можда песник то постаје
оног трена кад је у њему већ снажно развијено
настојање да му не промакне ни најневажнија
појединост. Дешавало се - после кише -
уторком и четвртком, кад су раковбарски
кречари возили печен креч на пијац,
да из кола испадне грумен негашеног креча
у бару на путу. Кречњак се растварао,
врио је и загревао воду, и бара се пушила
као колач кравље балеге...
Натурализам у уметности није чак
ни та барица усред макадама која кључа,
ни свежа балега! Поема, или роман
није као жена на измаку младости,
не стрепи од зрелог доба које се приближава.
Ко пише роман, мислећи да може
добити сатисфакцију за нешто изгубљено у животу,
грдно се вара. Све што један песник има,
то је оно што нема. То је оно што је
изгубио неповратно!
Оно што зову љубав (не песници, не гимназијалке,
ни жене које су доста тога искусиле у животу),
никада није дошло као летња олуја;
никада ме није скршило као дрвеће.
Никада никоме о љубави не треба говорити.
Чак ни удвоје.
Чак и кад на њу мислимо често -
то је најбољи начин да је заборавимо!
Толико о љубави треба мислити,
до оног тренутка кад почиње да се чини
као невероватан сан!
Оно што не залази са заласком Сунца,

то је сам залазак...

 

---

 Крај странице