Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, БРОЈ 1128 и 1129, април и мај 2006.
Поетски свет Љубомира Левчева
У уторак, 28. марта, у 12 часова, у УКС је представљена књига истакнутог бугарског песника Љубомира Левчева Семантичко семење (издање „Арка“, Смедерево). У разговору су учествовали председник Савеза писаца Бугарске Николај Петев, председник Удружења књижевника Србије Срба Игњатовић, главни и одговорни уредник листа „Књижевне новине“ др Мићо Цвијетић и Ристо Василевски, преводилац и издавач овог избора из поезије Левчева. Стихове је читао Вицо Дардић.
Књижевни сусрет, којем је присуствовао и амбасадор Бугарске у СЦГ Георги Димитров, протекао је у знак обнављања узајамних књижевних односа наша два народа. Срба Игњатовић је говорио о томе да је у питању велики тренутак бољег упознавања писаца и књижевности два суседна народа. Часопис „Савременик“ је досад донео поезију 60 бугарских песника. Потом је наставио: „Поетски свет Љубомира Левчева је дубоко сензуалан, фантазмагоричан и ултра модеран, способан да оствари планетарни доживљај, ослоњен на корене свог језика. Његове песме садрже истину нашег времена. То је астрална, апстрактна, универзална поезија чији су естетски домети највиши“.
Председник Савеза писаца Бугарске Николај Петев је рекао: „Веома смо срећни што смо са вама. Важно је да књиге излазе, све друго је врста биографије. У последње време у Софији је објављено неколико књига српских писаца. На нашој територији има доста тунела. Ми смо пошли новим тунелом“.
Др Мићо Цвијетић је у поезији Љубомира Левчева видео снажне призоре света, уланчане слике и метафоре, али и јединство конкретног и метафизичког. Нагласио је да је пред нама стамени песник и његова раскошна поезија у којој се разгрћу различите културе и цивилизације, духовни слојеви и обрасци, посебно бугарски и балкански. У његовој поезији маркирају се временске и духовне матрице, сусрећу се прадавно и ововремено, земаљско и космичко, реално и заумно.
Ристо Василевски је напоменуо да га је сусрет са песмама Левчева оплеменио и да издавачка кућа „Арка“ преводи али и посредује да и српски песници буду преведени у Бугарској. Љубомир Левчев, пре говорења сопствених стихова које је именовао као плодно семе посејано између бугарског и српског народа, говорио је (напамет) неке песме Ђуре Јакшића, Змаја и Бранка Радичевића, које је у младости научио на изворном српском језику.М. К.
ПРЉАВИ И ЗЛИ
Виши командни налог да се о УКС мора говорити и извештавати колико год је могуће негативно очито је и даље на снази. Од њега нема одступања ни у часу када Удружење за вишегодишње културне заслуге, допринос међународној сарадњи и поводом стогодишњице прима Орден Вука Караџића I реда а потом и Златни беочуг КПЗ Београда. Уосталом, није искључено да дириговани трбухозборци дижу свој глас управо због тога, не би ли анулирали то нешто позитиве што се слило на адресу УКС.
*
Позван најпре на сат гостовања у извесној емисији II програма Радио-Београда, а потом и на једночасовно преслишавање на Радију Студија Б, исцрпно одговарам и, миц-по-миц, начињем стереотипе, односно питања којима сам прибоден као кукац, симболички, на УКС оптуженичку клупу. Као: већ подуже немате некадашњи углед; били сте гласни критичари власти – где сте сад; зашто словите као националисти и левичари; шта значе та одличја?!
Када објасним у којој је мери УКС оперушано од материјалних добара и придављено као и готово сви писци данас (легати, Фондација, ауторска агенција, ауторска права... што као папагај понављам већ годинама, а да је самосталним уметницима угрожен и основни статус, насупрот ономе што чине друге земље у транзицији, док су политичке оптужбе део пакета о „злим Србима“ који морају бити такви јер им је таква и интелигенција, придодајући на то све и ваздашње домаће црно-беле деобе), водитељице омекшавају. Лагано, у закључку, рекао бих да ублажавају бараж, вербално готово прелазе на моју страну.
У основи сви и јесмо на истом, кувамо се у истом котлу. Само има доста оних који тога нису свесни, као и таквих што на том кувању темеље личну срећу, успех – и, наравно, опипљиву добит.
*
На дан када у УКС примамо и представљамо публици угледног бугарског песника Љубомира Левчева, у пратњи председника Савеза бугарских писаца Николаја Петева, песника Димитра Христова, а у присуству господина амбасадора Бугарске Димитрова, хајдучки у Француску 7 допада ТВ-екипа Студија Б. Хоће, пре почетка програма, од мене изјаву. Повод: одликовање.
*
Прихватам и убрзо, неколико минута, одговарам на оне исте, претходно већ побројане стереотипе. Негативне, дакако. Али сада су обогаћени тврдњом да је наш углед оронуо и унутра, и према споља.
– Није тачно! – кажем. – Мало који угледни писац дође у Београд а да не зађе у Француску 7. Ето, недавно нам је био гост Вознесенски, на Међународним сусретима читав низ имена, да издвојим само Еуђена Симиона, председника Академије Румуније и Ричарда Бернса из Енглеске, добитника наше награде... Своје представљање имао је овде и угледни немачки писац Фолкер Браун... а ево, баш данас, за који минут, представићемо бугарског песника европског формата, преведеног на више од шездесет језика, и по први пут на српски, Љубомира Левчева, односно избор његове поезије објављен као књига и, интегрално, у исти мах, у часопису Савременик...
– Ви ћете – питам ове младе људе – сигурно остати још петнаест, двадесет минута, колико да снимите почетак данашње промоције?
Потврдно ми климају главама, пакују се. Претпостављам да ће са спрата сићи у салу.
*
Касније, у сали, наравно – од њих ни трага ни гласа. Дошли су с предумишљајем, да испуне задатак. То је вест „из културе“, емитована увече 2. априла.
Стандардни напад, стандардне оптужбе и неки исечак из моје приче, како ми кажу они који су то гледали. О књизи Љубомира Левчева и пројектованој сарадњи на дужи рок ни речи. Кога то занима?!Ништа ни о пуном, чак формално-правном континуитету УКС (у окриљу минулих стотину година). Широј јавности свакако није познато, а наравно ни надобудним незналицама, да су 1944. поднели захтев и добили одобрење нове власти да утемеље УКС грађански писци – Исидора, Вељко Петровић, Андрић, а уз њих неизбежно и писци-борци, односно они што су се приказивали као такви – при чему је сам Вељко Петровић био доратни председник књижевничке организације. Они који такве чињенице превиђају или занемарују фактички се изнова опредељују за кривотворење књижевне историје.
*
Али да се вратим оној злосрећној „вести“, наводно из културе. На самом њеном крају, као речита визуелна порука, уснимљене су књиге Мире Марковић и Радована Караџића. Тако су, у познатом преварантском маниру, пошто-пото уденуте у контекст у који иначе не спадају.
Али је зато, кажу ми, остали контекст читаве емисије вести био и те како речит: нова надмудривања око Косова, Чекуове поруке, хашки захтеви за хитно хапшење Младића, незадовољство српског преговарачког тима првом рундом и Ахтисаријевим предлозима у вези с косовском децентрализацијом. У томе склопу прилог из УКС свакако иде потпуно на руку онима који нам поручују да смо комплетно прљави и зли, дакле губитници с разлогом, по аутентичној, заслуженој вокацији.
Такозвана подршка изнутра, признавање грехова – оно што је за потврду оптужби најпотребније и најпожељније. Што се тражи и наручује. По потреби и плаћа.
*
Када је Други светски рат на руским просторима почео да се захуктава као Отаџбински, војници су право с параде на Црвеном тргу ишли на прву борбену линију (не тако далеку); однекуд су се, дотад прокажени, појавили и свештеници да их благосиљају. У инструктивне, распаљујуће чланке које је Иља Еренбург писао у новинама, закључујући сваки позивом руском војнику који је гласио „Убиј Немца!“, борцима је било забрањено да завијају дуван.
Како чланови УКС, српски писци, треба да схвате куд и камо софистицираније симболичне поруке машинерије посејане на разним странама, а у овоме случају електронски прослеђене посредством телевизијског Студија Б?!
Срба Игњатовић
Крај странице