Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, децембар 2011.
Пресуда „Књижевним новинама“
Од овог броја Редакција
„Књижевних новина“, на-
жалост, неће више бити на
својој култној адреси, у приземљу
УКС, у Француској 7, где јој је 63
године био дом. У простору за који
су најдубљим коренима стваралач-
ким и духовним коренима везане
генерације знаменитих уредника и
писаца, а многи од њих на тој ад-
реси зарађивали хлеб насушни. Па
и онима који су свему овоме кумо-
вали.
Бићемо негде другде, о чему је
пре извршне, судске, пресудила по-
литичка воља. Алал вера и нека им
је на част!
М.Ц.
Политичка, пре судске воље
Или: Судбина редакцијског простора „Књижевних новина“)Пре било какавог извештаја, тре-
ба проговорити о апсурдној и
срамној ситуацији у каквој су се
нашле Књижевне новине. Колико сутра,
Редакција нашег гласила остаје без своје
вишедеценијске адресе. Већ је извесно,
извршном судском одлуком одузима јој
се простор у приземљу, у Француској
где јој је 63 године био дом. Култни и
препознатљив, са обележјима, духовом и
књижевном аромом и ауром које су оста-
виле генерације најзнаменитијих писаца,
уредника и сарадника, где се исписивао
неизбрисив део наше књижевне и кул-
турне традиције.
Али, овој неправедној и апсурдној
судској вољи претходила је срамна поли-
тичка воља, моћна, бахата и безобзирна,
воља за моћ нових партократа, господа-
ра наших живота и судбина. Невидљи-
вих господара простора у и око зграде у
Француској 7, који по својим аршинима
мере и прекрајају. Не занима их да ли ће
се Редакција нашег листа, са укориченим
годиштим и другом документацијом,
обележјима трајања и времена, наћи на
улици.
Нажалост, цело време док је судски
процес трајао, и са стране УКС изостала
правовремена и права одбрана редак-
цијског простора. Макар, и уз тражење
друге и другачије политичке воље и заш-
тите, коју, уз мало више труда, није било
немогуће наћи.
Дакле, не само правна струка, већ пре
свега владајућа политичка моћ и идеоло-
гије допринеле су да се уклони Редакција
Књижевних новина“ из њеног традици-
оналног и препознатљивог простора, да
се учини што невидљивијом, склони с
пута и видика, одгурне у неки затамњен
простор, скрајнут и мање доступан. У
неки кутак поткровља, непримерен за
свакодневни вишедеценијски, уобичајену
живу, редакцијску и књижевну комуни-
кацију.
Извршна судска пресуда је ту окрутна
неправедна. Међутим, ако је за утеху,
правo и правда, историја нас на много
примера подучава, ретко су били сино-
ними.
***
Материјални положај „Књижевних но-
вина“ ни у текућој години није се проме-
нио набоље. Напротив, погоршан је. То
је у духу непримереног односа друштва
и државе према култури, пре свега
националној, српској. И у таквим не-
приликама, укључујући и децембарски,
објављујемо осам бројева, од уобичаје-
них једанаест. Последица тога је смањена
динамика излажења листа, а тима и
простор за објављивање, што је судбина
и многих других часописа и уопште књи-
жевне периодике у Србији.
С обзиром на поменуте околности, и
осам бројева је мали подвиг. А остварен
је захваљујући уложеном труду неких
чланова Редакције, управне гарнитуре,па
и појединим члановима УКС, посебно из
расејања. Ту посебно треба поменути ми-
сионарску улогу нашег писца Властимира
Станисављевића Шаркаменца у Паризу.
Повећан је знатно број претплатника
у земљи, у извесној мери и у иностран-
ству, а ажурирано је и убирање претпла-
те. Међутим, велика је штета, не само
материјална, што је од априла обуста-
вљена дистрибуција новина у Републику
Српску, Македонију, а нешто раније у
Црну Гору. То је учинио наш београдски
дистрибутер „ Дата прес“, у сагласности
са дистрибутерима у поменутим држава-
ма, због у марту уведених нових царин-
ских дажбина, и са наше и са поменутих
страна, тако да им се овај посао не ис-
плати. Што је додатни проблем и посеб-
на прича. О нашим културним везама са
суседима, посебно специјалним са Репу-
бликом Српском.
Што се садржаја листа тиче, он у ос-
нови следи концепцију од претходних
година. Прати књижевно стваралаштво,
а и неке друге области уметности. На-
равно, и актуелности из рада УКС. Ипак,
посебно треба напоменути да смо у овој
години на примерен начин обележили
двестагодишњицу смрти Доситеја Обра-
довића, педесетогодишњицу смрти Бран-
ка Миљковића и полувековни јубилеј
Нобелеове награде Иви Андрићу. Такође,
овогодишњи Београдски међународни
сусрет писаца представљен је у листу вео-
ма репрезентативно.М.Цвијетић
Са састанка Правног савета
(одржаног 30. 11. 2011.)Присутни: Радослав Недић, председник Пра-
вног савета, Војислав Вукотић, члан, Дра-
гољуб Симоновић, члан, и Радомир Андрић,
председник УКС.Састанак је отворио председник Радослав Недић
и обавестио присутне о току спорова са Српским
књижевним друштвом око простора који користе
„Књижевне новине“ и простора у поткровљу зграде
који користи Српско књижевно друштво, односно
неколико његових истакнутих чланова.
Спор око простора који користе „Књижевне но-
вине“ је правоснажно пресуђен у корист СКД, тако
да прети опасност брзог принудног исељења редак-
ције.Правни савет ће одлучити благовремено о даљим
поступцима које ће предузети ради обезбеђења
даљег рада „Књижевних новина“ у истом простору,
имајући у виду да би крајем ове године требало про-
дужити уговор са Скупштином града.
Када је у питању простор у поткровљу, пуномоћ-
ник СКД уверава суд у поступку који се по нашој
тужби води под бројем П. 89718/2010, да је четири
петине наведеног простора слободно и да тужени не
поседује кључ од улаза у поткровље.
Ову чињеницу треба проверити, па ако је то та-
чно, видети да ли је простор употребљив како би
се, у случају, нужде, „Књижевне новине“ могле тамо
сместити.
Рочиште у овом предмету заказано је за 9. 12.
2011. године. Тада би требало да буду саслушани све-
доци Радомир Андрић, Милован Марчетић и Ми-
лутин Петровић на околности стварне могућности
предаје поткровља на коришћење Удружењу књи-
жевника Србије.
Спор око ресторана „Клуб књижевника“, који је
одлуком Града Београда унет у фонд градског посло-
вног простора, налази се већ три године пред Апела-
ционим судом у Београду.
У очекивању закључења новог уговора о ко-
ришћењу простора у Француској 7 са Скупштином
Града, сматрам да је потребно обавити припремне
разговоре са лицима задуженим за решење доделе
простора и покушати да се од Скупштине Града Бе-
ограда издејствује што повољнији третман за УКС,
знајући да је последњим уговором простор подељен
између УКС, СКД и УКПС, чиме су створени кла-
сични сустанарски односи, који су изазвали напред
наведене спорове.
Присутни чланови Правног савета су сагласни да
треба предузети све правне радње које нам стоје на
располагању да, у складу са законом,учинимо оно
што је за УКС најбоље.
Председник УКС Радомир Андрић је изнео исто-
ријат доделе читаве зграде Удружењу књижевника
Србије, а затим једнострано мењање уговора и рас-
поделе простора на три удружења, на који начин је
и дошло до тога да део простора у коме се налази
редакција „Књижевних новина“ припадне Српском
књижевном друштву.
Сви присутни су се сагласили да извештај са овог
састанка може послужити као извештај о раду Пра-
вног савета УКС у току 2011. године.Председник Правног савета
Радослав Недић
Везе српске филозофије и књижевности
Илија Марић, Од филозофије до књижевности - Плато – Београд 2011.Ристо Тубић
Нова књига Илије Марића, филозофа,
књижевног критичара, преводио-
ца и уредника познате филозофс-
ке библиотеке На трагу у издавачкој кући
Плато, под насловом Од филозофије до
књижевности, управо се предаје интересу и
оцени јавности. Реч је о књизи Марићевих
филозофских и литерарних есеја, критика,
диспута, књизи чији су, већ и након лети-
мичног листања, очито, акредитиви нео-
спорни.
Целина текста артикулисана је у пет-
шест поглавља, укупно на 280 страна, и то:
Од увода и разматрања о српским филозо-
фима, па преко односа филозофије и лите-
ратуре, посебно песничког света Милоша
Црњанског, закључно са записима поводом
књижевних дела, те односа слике и приче,
на крају, и о извесним „погледима“ на срп-
ску филозофију – све се то нашло под кри-
тичким погледом Марићевих строгих про-
мишљања. Цела та материја, елаборисана у
проседеу од 23 одељка, утемељена је на им-
перативима јасноће и смисла и све поузда-
нијим увидима и оценама. Реч је о есејима,
што би рекла Вирџинија Вулф, „чистим као
вода“, далеко од сваке нејасноће и досаде.
Свакако, завидна ауторова аналитичка ин-
телигенција.
О Марићевим књигама објављеним то-
ком последњих десетак година махом из
историје српске, византијске и руске фило-
зофије, верујем, мало ко да не зна; о његовој
интелектуалној репутацији, од физико-хе-
мичара до филозофа и књижевног теорети-
чара, верујем, мало ко поближе да зна. По-
чињући, наиме, са студијем физике одвећ је,
чини се, био загледан у макро и микро свет;
и као да му је стално пред очима лебдела
формула Хајзенбергове релације неодређе-
ности, схвативши, још као студент, да је
чуђење извор филозофије и поезије; видео
је то и у Платоновом Тетету: да нема другог
почетка филозофије до чуђење, што га је,
по свој прилици, мотивисало и да напише
књигу Платон и модерна физика. Од њене
појаве до ове, најновије, Марић, углавном,
остаје у хоризонту историје филозофије,
поглавито српске.
Полазећи, наиме, од предуслова за ства-
рање првог филозофског друштва код Срба,
следе разматрања о читавој плејади српских
филозофа, чију плодотворну тематику није
лако обухватити једним погледом. Погото-
во што су и дан-дањи у пуном стваралчком
замаху.
Михаило Марковић, више није међу
живима, током педесетих година, стасао је у
кључну филозофску фигуру на нашој фило-
зофској сцени, дајући јој тон и смер; у извес-
ним аспектима друштва и културе његово
мишљење је доминирало током друге по-
ловине минулог века. У Плодовима српске
духовности Мирко Зуровац је дао значајан
прилог истраживању наше мисаоне тради-
ције; увек ваља имати на уму ко смо били, ко
јесмо и ко желимо и можемо бити. Младен
Козомара у Четири предавања о уму држи
се традиционалног става да је филозофија
ствар ума, и да „увек бива само интрига“.
Слободан Жуњић у књигама Служба Мне-
мосини и Модерност и филозофија преис-
питује и подсећа да је филозофија по својој
природи критичко мишљење; и с разлогом
се истиче да је Жуњић у нашем културном
простору, веома плодан и значајан српски
филозоф. И књига Ирине Деретић Логос,
Платон, Аристотел гарантује да ће читава
историја старе грчке филозофије бити и
убудуће приљежно истраживана.
Следе, потом, текстови који обрађују
спорну границу између филозофије и ли-
тературе. Реч је, најпре, о Индији у песмама
Војислава Илића у којима Марић трага за
пореклом песниковог занимања за Исток,
као и могућим изворима његових знања о
Индији, а потом и самим песмама. Хвале
вредан је, свакако, и опсежан оглед о Ди-
совим будистичким слутњама. То што су
тумачи његове поезије били познаваоци
будизма (Слијепчевић) или су и сами били
будисти (Вељачић), не значи да су они пре-
познали и праву интенцију нашег песника.
Књигом Препоруке и прикази: религија,
филозофија, књижевност, као и у свим
својим текстовима, Владета Јеротић пока-
зује импресивну обавештеност и културу.
Античке теме Николаја Тимченка немају
чисто антикварни карактер, него су живот-
није мотивисане практичним питањима са-
временог човека.
Уз поглавље о песничком свету Милоша
Црњанског, етеризму и суматризму, иде и
антисуматризам Стевана Раичковића. Неко
је, можда, с правом, приметио да се о пео-
зији не може ништа рећи, сем то што она
сама говори.
Тачно је, чини ми се. Читајући, на при-
мер, Суматру, Стражилово, Пролог и сл,
тешко да се ту има шта рећи; преостаје нам
једино да се препустимо чаробној музици
звонких рима, понављамо их наглас, ослу-
шкујемо, учимо напамет; слично каокад
осетимо потребу да музику слушамо за-
творених очију како бисмо били сами и са
својим чистим доживљајем. Црњански није
лутао само „по мостовима туђим“, него и по
Лондону, деценијама. Можда је баш тамо, у
туђини, осећање да је сам, лишен топлине и
блискости, било интиман разлог да се иде-
ално замени доспевањем у астралне пределе
мира, тишине и ведрине; тек тамо смо „без-
брижни, лаки и нежни“, и кад „Помислимо:
како су тихи, снежни врхови Урала.“
А кад сам у једном дивном тренутку
прочитао Раичковићев стих: „И замишљам
песму као дом моје душе“, помислио сам
да су простори Душе простори љубави, а
ови и простори језика. А и језик његове
поезије прилагођен је темељном; то је, у
ствари, поезија језика душе која је синтеза
рацио-чувственог у човеку. Марић, на крају,
с разглогом запажа: да би се по свом дубљем
смислу, с обзиром на узорну песму Црњан-
ског, Раичковићева Камена успаванка могла
насловити „Анти-Суматра“. Можда. Наш
је општи утисак да речи Раичковићеве по-
езије, гроссо модо, поседују неку милину
и изазивају неки осећај милине. Речи овде
говоре тишином, чини нам се, баш као и у
Црњанског, а тишина речима.
Ту су и песничке визије Војислава Брко-
вића чија је збирка песама Лимбови Карага-
ча на известан начин наставак збирке Ветар
Светаца; у њој се пева о боравку душе у веч-
ности, у царству умрлих у времену. После
његове прве прозне књиге Кључар (2009),
убрзо се појављује роман Читач бајки; ње-
гова особеност је и у томе што се писац не
ослања толико на религијску и филозоф-
ску традицију колико је усредсређен на
властити доживљај света и своју песничку
митологију, коју из књиге у књигу развија и
допуњава.
Ранко Крстајић, прозни писац и сликар,
започео је свој књижевни опус као песник, а
наставио је пишући романе и приче у жанру
фантастике. Стога није било изненађење
када се појавио и као приређивач запаже-
не Антологије светске фантастике. Његови
романи Случај госпдина Асимова; Сенка у
магли; и Мартинов грех, награђивани, пре-
вођени и више пута издавани, критика је
високо вредновала. Крстајићев начин кази-
вања, сједињује, чини ми се, поетско, проз-
но и фантастично, исказује их неодвојивим.
Роман Стане Ристић Наличје живота
аутобиографски је. Због својеживотности и
краткоће излагања, пише Марић, ова прича
се чита у једном даху. Читалац препознаје
аутентичност догађаја и верује ауторки.
И књига Љубице Мркаљ Панцир-ко-
шуља дугиног сјаја, збирка приповести од
којих је свака испричана у првом лицу, та-
кође је аутобиографски мотивисана, мада
није обична аутобиографија. Овој књизи
прича претходиле су и песничка књига
Иконолатрија (1991), те књига прозних за-
писа Аријаднино клупко (2004) и, најзад,
Панцир-кошуља дугиног сјаја. Но, Љубица
Мркаљ је у прво реду сликар. Отуда Марић
каже како му се, читајући ову њену књигу,
неодољиво наметнула аналогија са њеним
сликарским делима. Седам приповести у
њој може се читати као седам литерарних
аутопортрета Љубице Мркаљ. Ова врсна
сликарка, истиче Марић, није се, дакле, од-
лучила на теоријске расправе о уметности
него, ослушкујући свој унутрашњи импе-
ратив, онај „унутрашње нужности“, како би
рекао В. Кандински, него баш на уметнич-
ке текстове, што се могло и очекивати од
потомка скоро заборављеног књижевника
Саве Мркаља, у многоме претходника Вука
Караџића.
Ова књига, сагледана у једном пресеку
из једног угла, права је ризница значајних
сазнања, информација, података и факата, из
корпуса српских филозофа, књижевника и
сликара наше данашњице. Њен аутор Илија
Марић, универзитетски професор филозо-
фије, очито, има самопоуздање човека који је
сигуран у своје не мало знање; он, несумњи-
во, познаје токове, односе и процесе, у исто-
рији српске филозофије, зна шта је поезија,
шта је прича и приповест, шта је романеск-
на уметност, и као мало ко уме то и да каже.
Речју, његови есеји писани су логиком, не ус-
тручавајући се да га наградимо овим епите-
том, мајстора промишљања и писања.
Књига о Вронском у Србији
Двадесетпетогодишње истраживање др Будимира Поточана нови је прилог
проучавању Толстојевог књижевног и филозофског наслеђа
Никола ЦветковићДрагоцена истраживачка књига и оригинално
мултидисциплинарно научно истраживање,
које континуирано траје дуже од двадесет и
пет година, крунисано је књигом др Будимира По-
точана Од локалне до глобалне информације – Mул-
тидисциплинарно истраживање, издање Мегатренд
универзитета у Београду 2011. Аутору је успело неш-
то сасвим јединствено: да локалну културолошку
тему уздигне дотле да она постане глобална и, као
таква, опште културно добро. Потврду за овако ви-
сок циљ, и резултате, представља рецепција претход-
ног истраживања и досад објављених радова у Сје-
дињеним Државама, у Великој Британији, у Русији и,
разуме се, у Србији.
Књига је и својеврстан допринос проучавању
Толстојевог књижевног и филозофског наслеђа. Ау-
тор је, користећи биографски метод лонгитудинално
усмерен, сместио у средиште свог истраживања гла-
вног јунака Толстојевог романа Ана Карењина Врон-
ског. Полазећи од Толстојевог књижевног поступка
о књижевном прототипу, формулисао је научноис-
траживачки задатак на следећи начин: ако је Толстој
послао свог главног јунака у Србију, да ли је овај икад
стигао на моравско ратиште? Одатле потиче сложе-
на мултидисциплинарна чулно-перцептивна рекон-
струкција догађаја повезаних с личношћу пуковника
Рајевског у Србији у контексту Српско-турског рата
1876. године.
Сложено и полифоно научно истраживање у но-
вим условима процвата медијске и визуелне културе
захтевало је и одговарајући концепцијско-методо-
лошки приступ, изграђивање самосвојне методоло-
гије прилагођене студијским захватима. Зато је аутор
био у прилици да стваралачки прилагођава теориј-
ско-филозофске и поетолошке прилазе и поступке
разноликим, па понекад и разнородним научним,
уметничким, духовним и мултимедијским сферама
којима се бавио. При томе је био принуђен да креа-
тивно истраживачки прожима и преплиће изворно
историографско и архивско са модерним књижевно-
историјским. Да би то доградио и шире осмислио, ус-
мерио се на мемоаре и аутентичну мемоарску грађу
у којој је пронашао нове аргументе за своје добро по-
стављене тезе. У даљем раду наметнула се потреба за
још целовитијим преиспитивањем грађе и бављењем
историјом дипломатије, при чему је, разумљиво,
било неопходно ући и у сложену област савремене
историје и историје уметности. Поред књижевне
археологије и етнологије, др Будимир Поточан се
зналачки упустио и у испитивања народне књижев-
ности, посебно Вуковог наслеђа, и то, што је посебно
занимљиво, у контексту музиколошких преиспити-
вања (Српско-руски марш Чајковског), а залазио је
компетентно, и то не само као сценариста (Ко сте
ви, пуковниче Рајевски!?) у домен историје и поети-
ке филма, бавећи се књижевним јунаком на филму,
и то у информацијско-комуникацијском смеру, као
и искораком литерарног сижеа у област филмског
медија. Уза све то изложио је и врло корисна разма-
трања од значаја за историју и теорију новинарства,
али и књижевности и уметности у ширем смислу,
са пуним уважавањем фолклорног наслеђа и бо-
гатог народног стваралаштва. Изузетно су вредна
студијска промишљања информацијског дискурса
теорије рецепције и њених естетских видова, као и
корелације рецепције и планетарних комуникација.
Благодарећи многим иновацијама у приступу, ау-
тор је остварио синтезу изворног и баштињеног са
модернитетом духа новог времена и постмодерних
настојања и антиципација.
Вишедеценијско истраживање и књига др Буди-
мира Поточана представљају крупан допринос нау-
ци, и научним дисциплинама којима се бавио, умет-
ности, и уметничким дициплинама које је разматрао
при истраживању, али и модерној комуниколошкој
мисли, јер својим креативним захватима драгоце-
но обогаћује корпус наше па, могли бисмо рећи, и
европске студијско-истраживачке и теоријско-ме-
тодолошке баштине. И заиста, стваралачка синтеза
у онтолошкој основи овог мултидисциплинарног и
мултимедијалног дела помера границе и релације
у сагледавању развојних духовних токова, смелим
укрштањима и узајамним прожимањима, снажнаж-
но продорући ка оплемењеним визијама новог и до-
лазећег.
Ево у чему се, и појединачно, огледа то обогаћење
посредством неких од најважнијих достигнућа. По-
сле више од сто тридесет година, од кад је објављен
роман Ана Карењина (данас најпревођенија књи-
га, осим Светог писма) др Будимир Потоган успео
је да докаже да је у лику пуковника Вронског 1876.
године у Србију заиста стигао пуковник Рајевски.
Иновативним методолошким поступком, у којем
су упоређиване естетске књижевне информације из
Толстојевог романа са семантичким информацијама
из архивских докумената и друге релевантне грађе,
први пут је научно доказано постојање књижевног
прототипа за овај књижевни лик. За историографију
су предрагоцена четири писма, која је аутор прона-
шао у архиву и први их објавио, јер су круцијалан
научни доказ о мисији пуковника Рајевског у Србији
и Босни 1867. године. За историју музике посебан је
допринос што је утврђено да је Чајковски посветио
своје знаменито дело српским ослободиоцима, као и
то да се у Музеју Глинке чува оргинална нотна пар-
титура са аутентичним називом Српско-руски марш.
Уз помоћ архивских докумената откривена је и улога
краљице Наталије у изградњи храма Свете Троји-
це у Горњем Адровцу, а такође је, на темењу архив-
ских доказа, установљен идентитет ктиторке цркве
Марије Рајевске као снахе пуковника Рајевског. Ус-
постављен је контекст између чувеног апела За Ср-
бију Виктора Игоа писаног поводом Српско-турског
рата, а непосредно уочи погибије пуковника Рајев-
ског у Србији. Пронађен и удео Ђузепеа Гарибалдија
у подршци српском ослобођењу, али и његово драго-
цено писмо. Откривено и зашто су се потпуковник
Димитрије Караџић и кадет Јанко Вукомановић, син
јединац и унук јединац Вука Караџића борили у Ср-
бији као руски добровољци. Установљено и зашто су,
ратне 1876. године, на турском престолу, у само јед-
ној години, промењена тројица султана, колико их се
уобичајено смењивало у једном столећу...
За рецепцију резултата истраживања о пуковни-
ку Рајевском у Србији, за прихватање и усвајање и
посредством телевизијских филмова, и текстова у
новинама, и фељтона у листовима и часописима, и
самосталних радова објављених у научним публи-
кацијама, и прве књиге посвећене томе јунаку, од
највећег је значаја оно што Е. С. Херман и Р. В. Мек-
чесни називају позитивним ефектом глобализације
медија. Новоустановљена планетарна комуникација
омогућава да се и локална културна добра, која по
свом значењу и својој симболици имају универзалан
значај, могу постати доступна и до најудаљенијих
крајева света. Тада ни такозвани комуникацијски
шум, као ограничење у комуникацији (што без
сумње представљају српски језик и ћирилично пис-
мо) не морају бити препрека, а некомоли брана да би
се универзални резултати истраживања нашли на
месту које заслужују и које им припада.
Све то суверено доказује књига др Будимира По-
точана Од локалне до глобалне информације – Мул-
тидисциплинарно истраживање. Рецепција његовог
вишедеценијског истраживања текла је и несустало
тече. Његови радови заступљени су у World Cat и
Amazon. com, у Британској национално библиоте-
ци, у Конгресној библиотеци, у библиотеци у Јасној
Пољани, али и у библиотекама на многобројним
најпрестижнијим универзитетима као што су Хар-
вард, Беркли, Јејл, Оклахома, Принстон и другим.
Пуковник Рајевски, прототип Толстојевог
јунака ВронскогНестанак Одиле
Жорж СименонБоб је, по обичају, устао у седам сати. Будил-
ник му није био потребан. Било их је двоје у
кући чије је време било подешено као сатни
механизам.
У овај час је његов отац, који је устајао много
раније од њега, већ био завршио јутарње умивање
и вероватно је у трпезарији пио из огромне шоље
кафу која му је замењивала доручак пре него што
би кренуо у своју уобичајену шетњу.
Кад Боб разгрну засторе, сунце нагло уђе у
собу и сноп светлости, који је мењао место у за-
висности од годишњих доба, подрхтавао је на зр-
цалу.
Био је то крај септембра и од самог почетка
месеца није пала ни кап кише. Небо се чак није
било ни помутило, ако се изузме неколико плавих
облачака, који су клизили лагано на плавој поза-
дини као једра по мору.
Обријао се, а потом се брзо истуширао. Сишао
је у седам часова и тридесет минута. У трпезарији
није било никога. Прибор за јело је био постављен
за њега и за његову сестру, али Одила је устајала
много касније. Такође много касније, око једанае-
ст сати, њихова мајка ће затражити да јој доручак
донесу у собу.
Он уђе у кухињу.
Хоћеш брзо да ми спремиш две кришке пре-
печеног хлеба са мармеладом од поморанџе, Ма-
тилда?
Она је била у тој кући још пре његовог рођења.
Кратких ногу, здепаста, имала је упркос своје шез-
десет и четири године, лице свеже и младо, а по
навици је гунђала сама у кухињи.
Била је најиздржљивија у кући и кад је све пре-
тило да крене низ воду, она је сваку ствар враћала
на своје место.
Отварао је махинално фрижидер да би прона-
шао неки остатак хране.
- Реци ми шта желиш, а немој опет чепркати
по свим јелима.
Била је то њихова свакодневна мала свађа.
- Седи за сто, ја ћу те послужити.
Са свог места, могао је да види део врта, посеб-
но стару липу коју је изузетно волео. Вила се звала
од памтивека Две липе. Остала је само једна, пуна
сенке и светлости, песме птица. Тек је понеки лист
жутео.
Друга липа, коју је вероватно његов прадета
засадио, била је већ одавно посечена и замењена
брезама.
Не бисмо поверовали да смо усред Лозане, у
уској стрмој улици у којој се нису могла мимоићи
два возила. Ниски зид је опасивао имање, а капија
од кованог гвожђа никада није била затворена.
- Шта има за ручак, Матилда?
Пржена телетина са резанцима.
Јео је брзо гледајући час липу на десној страни,
час зид до половине обложен тамним дрветом.
Затим, гологлав, пошто је обукао јакну од излиза-
не јеленске коже, крену према гаражи удно дво-
ришта и узјаха мотоцикл.
Имао је у осам сати час социјалне психологије,
а у десет час статистике друштвених наука.
Изабрао је дипломски из социологије и по-
хађао трећу и последњу годину студија. Надао се
потом да ће догурати до доктората.
У једанаест сати, напустио је улицу Шарл
Вијерме иза катедрале, где су се у просторијама
правног факултета одржавали часови друштве-
них наука и психологије.
У трпезарији ништа није било измењено, само
су биле нестале очева и његова шоља. Сестрин
прибор за јело је још увек био ту.
Он отвори кухињска врата.
Зар Одила није сишла?
Нисам је ни чула, ни видела.
Сестра му је била слична мајци. Навече се није
могла одлучити да оде у кревет. Чак и кад није из-
лазила, одуговлачила је што је више могла, гледа-
ла телевизију у салону, читала оно што би јој пало
под руку, понекад стрипове, иако је имала више
од осамнаест година, одлазила је на починак тек
кад би била пијана од умора.
Њихова мајка је такође читала и обе су изјутра
дуго спавале; требало их је чекати да дођу на ру-
чак. Отац је, међутим, рано одлазио на починак, а
сад је био горе, у својој радној соби и мирно оба-
вљао свој посао.Виђали су га само у време оброка.
Био је порушио зид на другом спрату, претворив-
ши мансарду у пространу библиотеку, у којој се
после ручка одмарао на старом тамноцрвеном
дивану.
Имате писмо. Однела сам га у вашу собу.
Радознао, пође степеницама и гурну врата.
Сунце је било променило место и није више осве-
тљавало исте зидове. На радном столу нађе писмо
и запрепасти се препознавши сестрин рукопис.
Отвори га, помало забринут. Одила је увек била
плаха и од ње се све могло очекивати.
Према поштанском жигу, писмо је било бачено
у сандуче претходног дана. Међутим, тога дана,
Одила није вечерала код куће. То се често догађа-
ло. Одлазила је и долазила не полажући никоме
рачуна и обично се враћала у три сата изјутра.
Он пође ходником, отвори врата сестрине
собе. Кревет није био размештен. Није било уоби-
чајеног нереда.
Врати се у своју собу, седеу наслоњачу и про-
чита:
Драги мој Бобе,
Кад угледаш ово писмо, изненадићеш се.
Наћићеш га, вероватно, по доласку на ручак и
већ те видим како с неповерењем испитујеш по-
штански жиг. Затим ћеш својим дугим корацима
отићи у моју собу и установићеш да је празна.У
том тренутку бићу далеко.
Бобова сестра је имала ту навику да покушава
да претпостави како ће људи, нарочито из њене
породице, да поступе и мора се признати да би се
ретко кад у томе преварила.
Рукопис је био ситан, правилан, али је број
окомитих црта био неуједначен: могло их је бити
две или четири за слово м, а поједина слова су
била готово нечитка; слова т, на пример, могла
су се читати као и.
Када је, и у колико сати, могла исписати ове
странице? Писмо је било убачено у поштанско
сандуче у шест сати претходне вечери. Можда са
железничке станице? То је било могуће, пошто је
најавила да ће у тренутку кад га брат буде читао
бити већ далеко. Међутим, отпутовати, за Оди-
лу, значило је отићи у Париз, у коме је била тек
четири или пет пута, али га је сматрала јединим
местом у којем је вредело живети.
Лозана и остали градови су били за њу у неку
руку тамнице које је подносила јер се није могло
другачије.
(...)
Дуго је стајао ту , непомичан, са писмом у руци.
Кад зачу кораке на степеништу, стрпа га у џеп.
- Ручак је постављен, Бобе.
Није га ословљавала са „господине“, као што
ни његову сестру није ословљавала са „госпођи-
це“. Она их је, може се рећи, одгојила и они су од
малена научили да се Матилди обраћају са „ти“.
Да ли је отац сишао?
У пола један.
А мајка?
Пољубио их је обоје у чело погнувши своју
дугу и танку силуету. Имао је гипко тело, гипко
као у акробате.
Зар твоја сестра неће сићи?
Није ту.
Је ли казала куда иде?
Мајка је имала тамносмеђу косу и носила је
кућну хаљину од плаве свиле. Пре него што би
појела предјело, попушила би цигарету. Пушила
је од јутра до мрака и зато су јој предвече дрхтале
руке.
Очева коса је била проседа, што је још више
истицало његово младо лице.
Није ми ништа рекла, али је оставила поруку.
Марта Поенте је имала црне очи и оштар по-
глед.
- Хоћеш ли нам показати ту поруку?
- Мислим да сам је поцепао. Једноставно јавља
да одлази у Париз и да не жели да остави адресу.
- Јеси ли чуо Алберте?
- Кад је отишла?
- Како сам схватио, синоћ, експресним возом у
осамнест и тринаест.
- Мислиш ли да је била сама?
- Претпостављам.
- Да није можда у питању неки мушкарац?
- Не бих рекао.
Отац је гледао у свој тањир, без речи.
- То је ипак несхватљиво! – узвикну Марта
Поенте пискавим гласом. – Девојка која има тек
осамнест година и која одлази, а да не каже ништа
својој породици. Има ли она уопште новаца?
- Чини ми се да је стављала на страну оно што
је добијала за Божић и за рођендане.
- Каже ли кад ће се вратити?
- Не.
- Једва могу да поверујем. Кад бих испирчала
ово својим пријатељицама, оне би се питале каква
смо ми породица.
Окрену се према мужу.
- А ти ништа не говориш већ једеш!
- Шта бих могао да кажем?
- Било шта, али не буди тако равнодушан. У
питању је ипак наша кћерка.
- Знам.
- Питам се не би ли требало обавестити поли-
цију?
- То вероватно не би имало никакве сврхе. Ако
је хтела да нестане...
- Шта значи за тебе нестати?
- Живети ван нашег окриља...
- А због чега то, хоћеш ли ми рећи?
- Вероватно зато што јој је било доста свега.
- Доста чега?
- Откуд ја знам... Млада је...Иде својим путем.Одломак из романа
Жорж Сименон, (1903 – 1989) белигијски романо-
писац (око 400 наслова), аутор чувених полицијских
романа у којима доминира лик комесара Мегреа,
слика атмосферу модерних европских градова. Ње-
гови најпознатији романи су: Смрт господина Гале,
Кућа на каналу, Црначка четврт, Госпођице из Кон-
карноа. Тестамен Донадије, Незнанци у кући и др.
Несанак Одиле, међутим, није криминални роман,
иако је писац у њему у потрази за потенцијалним
убицом. Ту је реч о симболичном убици – убици без
идентитета - друштву, породици, начину егзистен-
ције...
Превод с француског и белешка:
Љиљана Прошић
КЊИЖЕВНЕ
Н О В И Н Е
Главни и одговорни уредник
Мићо Цвијетић
Редакција:
Бојана Стојановић Пантовић
(заменик главног и одговорног
уредника),
Бранислав Вељковић (оперативни
уредник),
Славко Алмажан, Ристо
Василевски, Славомир
Гвозденовић, Милутин Мићовић и
Ранко РисојевићСекретар редакције:
Мирјана Ковачевић
Уметнички лого:
Миле Грозданић
Технички уредник:
Зоран Маринковић
Припрема за штампу:
Радојица Ђурић
Коректура:
Томислав Јаничић
Штампа:
Драслар партнер, БеоградЛист излази једанпут месечно
Рукописи се примају сваког радног
дана од 11 до 14 часова
Рукописи се не враћају
Телефакс: (+381 11) 26 26 278
Телефон: (+381 11) 26 27 286
Адреса редакције:
11000 Београд, Француска 7
E-mail:
knjizevnenovineuks@gmail.com
uksrbije@yahoo.com
www.uksrbije.org.rs
Крај странице