Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ децембар 2012.
ИЗ САДРЖАЈА
• Симпозијум о Андрићу и политичке
манипулације
• Уз стогодишњицу битке за Скадар
• Стогодишњица дела Томаса Мана „Смрт у
Венецији“
• Два париска писма Милана Богдановића
• Снови и судбина у прози Михаила Шолохова
• Златна јесен архитекте Михајла Митровића
• Експресионистичка Антигона
• Путопис из Норвешке
• Поезија: Томислав Мијовић, Ана Ристовић,
Стевка Шмитран, Тед Хјуз, Благоје Савић,
Владимир Корнилов...
Грац, 18. октобар 2012. године
О ВЕЛИКОМ ДЕЛУ И
ПОЛИТИЧКИМ МАНИПУЛАЦИЈАМА
Симпозијум о роману На Дрини ћуприја И. Андрића одржан од 4. до 6. ок-
тобра 2012. у Вишеграду у оквиру међународног истраживачког пројекта
„Andrić-lnitative: Иво Андрић у европском контексту” (Грац, 2007-2015)У Вишеграду је од 4. до 6. октобра 2012. одржан
5. симпозијум у оквиру међународног истра-
живачког пројекта „Andrić-Initiative: Иво Ан-
дрић у европском контексту” (Грац 2007-2015). Скуп
су непосредно организовала два члана Института
за славистику у сарадњи са Општином Вишеград.
У програму скупа нашло се око 110 излагача из 11
земаља (између осталог, из свих држава насталих из
бивше Југославије). Са рефератима су наступила и
четири студената Института за славистику. У једном
од њихових излагања представљена је концепција
филма о Андрићу „Ријечи из пепела”, који се припре-
ма у оквиру Андрићевог пројекта. Завичајни музеј
из Травника (Федерација БиХ) уприличио је излож-
бу о писцу „Рођен у Травнику, надлежан у Сарајеву,
одрастао у Вишеграду”, која је отворена првог дана
скупа и трајала до његовог завршетка.Пети симпозијум је одржан (а) о Андрићевом ро-
ману На Дрини ћуприја (то је био први научни скуп
икад и било гдје посвећен само једном књижевном
дјелу нобеловца), у коме је главни јунак, односно
мотив стари мост из 1577, мост који је
уписан у UNESCO-ову листу свјетске
културне баштине, (б) у Дому култу-
ре, стотињак метара даље, изграђен од
средстава добијених од продаје пишче-
ве куће у којој је Андрић провео девет
година и свако јутро се будио погледом
на мост Мехмед-паше Соколовића, (ц)
поред школе коју је похађао.До заказивања скупа у Вишеграду
дошло је због тога што је концепцијом
Пројекта предвиђено да се симпозију-
ми на крају прве четири фазе (посвеће-
не основним периодима стваралаштва
нобеловца) одрже у Грацу, а да четири
наредна (о најзначајнијим пишчевим
дјелима појединачно) на простору зби-
вања: 5. симпозијум 2012. у Вишеграду
о централном Андрићевом тексту - ро-
ману На Дрини ћуприја, 6. симпозијум
2013. у Травнику о роману Травничка
хроника, 7. симпозијум 2014. у Сараје-
ву о роману Омер Паша Латас, 8. сим-
позијум 2015. у Београду о роману Госпођица. Тиме
се жељело покрити сва значајнија мјеста у којима је
Андрић живио: Травник, у коме се родио, Вишеград,
у коме је завршио основну школу и провео најраније
дјетињство (о своје 3. до 12. године живота), Сараје-
во, у коме је похађао и завршио гимназију и Београд,
у коме је провео највећи дио живота (око 45 година).Пред сам скуп покренуто је са једне стране пи-
тање одавања почасти њеним цивилним жртвама. С
тим у вези начелник Општине ми је ставио до знања
да уколико прије почетка скупа предузмем било шта
с тим у вези, он неће дозволити да се симпозијум по-
чне а ако то урадим током скупа, он ће га прекинути.
Мој компромисни приједлог директорици Институ-
та за славистику од 3. октобра 2012. да одамо почаст
жртвама и са једне и са друге стране:
У вези са вијенцем предлажем да исто тако по-
ложимо вијенац у Старом Броду у коме је 1942. годи-
не побијено око 6.000 српских жена, дјеце и стараца
(3. 10. 2012); она није прихватила, што је од стране
домаћина схваћено да први руководилац Инсти-
тута бира жртве којима ће одати почаст и да се оп-
редјељује само за једну страну. То је руководство
општине сматрало узнемиравајућим за подручје на
коме се одржава скуп, поготово због чињенице што
су се у недјељу 7. октобра у читавој БиХ били зака-
зани избори за локалну управу, а актуелни градо-
начелник је био један од два кандидата за то мјесто.Због тога је дошло пред сам почетак скупа 4. 10. 2012.
до дужег разговора између начелника Општине и
директорице Института па је отварање скупа било
одложено пуних 30 минута. Предсједника Општине
и директорицу Института молио сам да нађу неки
компромис како би скуп почео и био одржан. Након
дужег ишчекивања обавијештен сам да су се догово-
рили да ниједно од њих не наступе на отварању ску-
па (директорица је касније имала реферат у секцији
за књижевност од кога је демонстративно одустала).
Начелник Општине само да, као домаћин, није поз-
дравио скуп, него није присуствовао ни пријему који
је у паузи био приредио и због кога је, између осталог,
дошао. Он се такође није појавио на затварању скупа
нити се на било који начин обратио учесницима.
Директорица Института учинила је гест пажње у
односу на цивилне жртве само једне стране тиме што
је, према њенима информацијама, посјетила гробље
Стражиште. Нажалост, ниједним својим потезом
није другој страни показала да је спремна исто учи-
нити у односу на њене цивилне жртве, којих, према
информацијама домаћина скупа, има на више мјеста
датога подручја.Поред злочина над цивилним становништвом
постоје и злочини над културном баштином. Један
такав покушај десио се унедавној прошлости и то
управо у самоме Вишеграду почетком 1992. године
и то на два објекта, при чему је један био уништен,
а други је покушан да буде уништен. Наиме, 1. јула
1991. године на Тргу ослобођења у Вишеграду је пред
филмском камером срушен споменик (биста) Иву
Андрићу. Касније је (13. априла 1992) исти почини-
лац извршио својеврстан „атентат” на мост описан
у роману На Дрини ћуприја: пустио је воду из језера
Хидроелектране „Вишеград” на ријеци Дрини па је
проток од 6.000 м3 воде у секунди изазвао огромне
материјалне штете (срушен је један мост и двадесе-
так стамбених зграда, поплављен већи дио града,
оштећени путеви и сл.), праћене људским жртвама.
Један од његових циљева било је рушење чувеног мо-
ста Мехмед-паше Соколовића из 1577. године, што је
сам признао у једном интервјуу: „Требало је тада да
вода однесе и Мост Мехмед-паше Соколовића” (цит.
према информацији на сајту http://www.hrvatskarijec.
com од 10. ожујка 2012). Уколико није постојала
жеља да се ода почаст цивилним жртвама и са друге
стране, онда се бар могло на мјесту са бистом Ива
Андрића (одмах покрај моста), рецимо, положити
цвијеће. Сваком професору који предаје културу и
књижевност ових простора заиста би одговарало
таква осуда насиље над културним добрима, посеб-
но у контексту чињенице да је поменута особа у ис-
том интервјуу казала и ово: „Ако се икада вратим у
Вишеград, поново ћу срушити бисту Иве Андрића,
јер му није мјесто на задужбини Мехмед-паше Со-
коловића”.На скупу је једна од централних тема био про-
блем насиља, зла, злочина и геноцида у тумачењу
Ива Андрића. У наступима неких од излагача, као
колеге из Пољске, експлицитно су осуђени сви зло-
чини на подручју Вишеграда али са обију страна,
што је наишло на разумијевање и одобравање при-
сутних. На скупу се итекако говорило и о злочинима,
и у злу, и насиљу, али се говорило у контексту рома-
на На Дрини ћуприја. Дискусије су биле врло плодне,
али ниједна није изашла изван оквира коректности,
поготово није било конфронтације на националној
и вјерској основи, иако је међу излагачима било и
Бошњака, и Хрвата, и Срба (да не спомињем друге
нације). А ја сам у у уводној ријечи рекао, између ос-
талог, и ово:Ако би требало да се издвоји један доминантан
параметар у пишчевом виђењу града око ћуприје
[Вишеграда] - његов положај и уколико би се у јед-
ној ријечи морало казати какав је он у Андрићевом
стваралаштву, казали бисмо: несрећан, односно (да
додамо Андрићеву ријеч за ознаку градова): несрећ-
на варош. Зашто? Зато што се налазио на врло
незгодном простору: на мјесту гдје се укрштају и
сукобљавају цивилизације, додирује Исток и Запад,
конфронтирају нације и вјере, сударају империје,
државе и регије. Вишеград је стога, према Андриће-
вом приповиједању, врло ријетко знао саставити,
колико-толико, дужи период мира и спокојства. По-
што су се ту око ћуприје двије империје, иако у фази
дотрајавања, сукобљавале на свим фронтовима, а
вјерски и национално измијешано становништво гу-
рало у њихов процијеп, долазило је до тешких сукоба,
страшног насиља, испољавања мржње и нетолеран-
ције. Ћуприја је од свог стварања била свједок мно-
гобројних облика насиља. Андрић не бјежи од тога
да злочине максимално вјерно дочара и тако снажно
да се понекад кожа јежи. А ово чини, између осталог,
да би показао колико зло може бити јако и да би дао
свој допринос борби против њега. Андрићево основно
средство у томе је оно што је први пут видио када
је у трећој години живота дошао у ову варош да би
се онда свако јутро пуних девет година будио погле-
дом на њега - на тај мост И он је Андрићев централ-
ни мотив. Зло је рушило мостове међу људима, зло
и мржња су на њима чинило злочине. Из пишчевих
текстова избија њихова снажна осуда, међу људима.
Андрић је желио да мостови буду само оно због чега
су саграђени - да спајају, а не да раздвајају. У вези са
таквим Андрићевим ставовима жељели бисмо да и
овај наш симпозијум угради бар један камен у мост
зближавања, а посебно у нарушене и покидане везе из-
међу једне и друге обале Дрине, између Босне и Србије,
Истока и Запада, између свих народа и вјера на овом
подручју. Увјерени смо да (1) велика, снажна и мудра
мисао Ива Андрића и (2) наше толерантно, аргумен-
товано и одговорно проучавање стваралаштва ве-
ликог умјетника може помоћи у премошћавању свега
онога што раздваја и може да раздваја. Ако и овај
скуп дадне један такав допринос, значиће да се нисмо
узалуд трудили.
Проф. др Бранко ТошовићСТОГОДИШЊИЦА НОВЕЛЕ ТОМАСА МАНА
Симпосион о стогодишњици новеле Томаса Мана „Смрт у Венецији“ у немачком студијском центру - Deutsches Studienzentrum in Venedig, Palazzo Barbarigo della Terrazza - у заједници са интернационалним колегијумом „Morphomata“ на универзитету у Келну; као и „Институтом за историју и етику медицине“ у Келну.Покровитељ овог симпозијума је
била фондација „Fritz Thyssen
Stiftung fur Wissenschaftsforderung“
из Келна. У тродневном симпоси-
ону од 29. новембра до 1. децембра 2012.
насловљеном „Auf schwankendem Grund
- Dekadenz und Tod im Venedig der Moderne“.
Interdisziplinare und internationale
Tagung anlasslich von 100 Jahre „Der Tod
in Venedig“, Novelle von Thomas Mann
(1912-2012) - „На нестабилном тлу – де-
каденција и смрт у Венецији модерне“,
изложене су у рефератима реномираних
специјалиста за дело Томаса Мана ре-
центне интердисциплинарне теорије о
генези, структури и интертекстуалним
семантикама ове, можда најпознатије
новеле свеколике светске књижевности.Овај симпосион је настао на инцијати-
ву госпође Сабине Мајне, дире-
кторке овог центра и унеколико
spiritus rector(a) – проф. др. Клауса
Берголта, доајена историје меди-
цине у Немачкој и једног од углед-
них историчара уметности у Не-
мачкој. Овде ваља истаћи и више
интернационално реномираних
германиста – проф. Гинтера Блам-
бергера, председника „Морфома-
та“ и једног од најпознатијих спе-
цијалиста за дело Клајста. Овде
бисмо истакли и бриљијантни ре-
ферат проф. Ридигера Гернера са
Queen Mary University of London,
као и Фридхелма Маркса, са уни-
верзитета у Бамбергу. О музичкој
рецепцији Манове новеле рефе-
рисала је Хелен Гајер, са конзерва-
торијума у Вајмару/Јени са темом
Benjamin Brittens „Death in Venice“.
Последњег дана симпосиона чи-
тао је угледни савремени немач-
киа аутор Мартин Мозебах из
Франкфурта, одломке свог текста
о Heny James’s „Aspern papers“.Једно столеће нас дели од
давне 1912.г. када је у октобарском
и новембарском броју часопи-
са „Die Neue Rundschau“ (XXIII.
Jahrgang, 1912) објављена новела
„Der Tod in Venedig“ - „Смрт у
Венецији“ Томаса Мана, ремек-де-
ло светске књижевности које је од
настанка имало чудесну, и до данас, фа-
сцинирајућу рецепцију. Овим делом се
Томас Ман (1875-1955) удостојио ореола
класика, поставши кандидат за лауреата
Нобелове награде за књижевност, коју
ће добити 1929.г. за дело које је 28 годи-
на раније било објављено, за свој први
роман, „Buddenbrooks“. Новела „Смрт у
венецији“ је преведена на многе језике,
поставши део књижевног канона и сас-
тавни део школске лектире, а њено џепно
издање је продато у више од једног мили-
она примерака. Лукино Висконти је сни-
мио истоимени филм “Morte a Venezia“
(1970.), а Бенџамин Бритн је компоновао
истоимену оперу „Death in Venice“ (1973).
Како објаснити такаво интересовање има
ли се у виду да та новела не садржи ника-
кав криминалистички плот?„Смрт у Венецији“ одсликава дух Fin
de siecle, слику европске „позне атмосфе-
ре“, метафорично оличене кроз „епиде-
мију колере у Венецији“ односно културе
која се клони свом западу (трулеж и де-
зинфекција). Колера је симболични про-
дор динозијског принципа, хаоса, оргије
и распада форме. Има тумача који држе
да је Ман овим мотивом морбидне ро-
мантике симблички антиципирао дола-
зак фашизма. Аутор влада инструментом
те културе са највишом виртуозношћу,
тако да је, формално узев, реч о сасвим
неусиљеној нарацији са стилистичком
елеганцијом, минуциозном прецизношћу
и семантичком полифонијом (античка
митологија, класична хеленистичка еро-
тологија и филозофија). Пажљиво чи-
тање мотивских комплекса ове новеле је
апсолутни услов поимања њене дискур-
зивне природе и интенционалне поруке.
Отуда је акрибичан увид у њен настанак –
како садржај и њене жанровске елементе,
тако и у формалне оквире, композицију,
текст и субтекст, начин приповедања (на-
рација), стил, итд.- предуслов њеног раз-
умевања. Да би опсена наративне једнос-
тавности била превазиђена, неопходно је
да се многе скривене поруке дешифрују,
многоструке митолошке и литерарне
асоцијације мотивационо разложе и да
се преплет лајт-мотива - како префигура-
ција, тако и њихових одраза - аналитички
диференцирано изложе.Овде бисмо радо указали на само
неке аспекте семантичког вишегласја
ове новеле која својом савршеном ком-
позиционом наративном формом тражи
себи равну у целокупној светској књи-
жевности. У новели је реч о угледном
остарелом писцу у стваралачкој кризи,
који путује у Венецију на одмор. Ту ће се
заљубити у љупког младића и умрети од
епидемије колере.„Смрт у Венецији“ није написана у
форми приповедачког првог лица тзв.
„аукторијалне нарације“, већ је припо-
веда „друго лице“ као посредна инстан-
ца између аутора и читаоца. У теорији
приповедања ова техника је позната као
приповедање „другог аутора“ односно
интерполираног субјекта нарације. Има
ли се на уму недвосмислена тематизација
аутобиографских мотива у овој новели,
онда је прибегавање оваквој дистан-
цираној наративној конвенцији - некој
врсти „alter-ego маске“ - веома ефек-
тиван поступак. Структурална форма
новеле подсећа на анатомију класичне
трагедије: експозиција (прво и друго
поглавље), перипетија (треће поглавље),
ретардација радње (четврто поглавље)
и најзад катастрофа/смрт протагонисте
(пето поглавље).Протагонист новеле је
Густав фон Ашенбах, аскет и литерат са
атрибутима декадентног интелектуалца.
Име -„маску“ је добио по композитору
Густаву Малеру, који је 1911.г. умро, у го-
дини настанка ове новеле. Ман вели да је
„билтен о Малеровој смрти“ пратио из
аустријске штампе за време свог боравка
на острву Брионима. Има тумача који у
фон Ашенбаху виде суптилну монтажу
више портрета - сликара пејзажа Андре-
аса Ахенбаха (1815- 1910), композитора
Рихарда Вагнера (1813-1883), филозофа
Фридриха Ничеа (1844 – 1900.) и песника
Августа грофа фон Платена (1796 – 1835),
који је у својој поезији стремио псеудо-
платонској естетици као споју „љубави“,
„лепоте“ и „божанствености“. Овоме
ваља додати и Шопенхауерове (1788 -
1860) тезе о „Метафизици полне љубави“
које су објављене као додатак четвртој
свесци његовог opus magnum „Die Welt
als Wille und Vorstellung“ („Свет као воља
и представа“), коју је Ман читао у време
писања ове новеле. Ономастика презиме-
на главног јунака ове новеле је програм
per se: Ашенбах је спој антитеза. Његово
име је кованица - неологизам састављен
из двеју именица - Asche (пепео) као јед-
нозначне асоцијације на смрт и Bach(us),
што је римска варијанта Диониса. Дуали-
тет опречних начела (пепео/Танатос vs.
Дионис/ерос) одражавају Ашенбахову
интринзичну амбивалентност. Један ту-
мач је то својство назвао „ексцентричном
поларношћу“.Ман посредно упућује на
паралелност мартиријума Ашенбаха са
Св. Себастијаном, што је дискретна алу-
зија на кодирани иконографски програм
– наго тело (хомосексуална наклоност) и
истовремено симбол рањивости уметни-
ка. Име љупког четрнаестогодишњег
младића који оваплоћује ерос - Тацио
(Tadzio – Thaddeus – Lebbeus)
потиче из латинске хагиогра-
фије и чини варијанту имена
Св. Тадеја. Име је дериват из сиријског
thad (груди) и leb (срце) односно у споје-
ној конотацији – „миљеник“ односно онај
феномен својом чулном појавношћу код
Ашенбаха изазива „дирљивост“ тј. неку
врсту motus animi continuus. Можда лик
Тација ваља видети у контексту Мановог
схватања „психагога“, попут лепог мла-
дића Хермеса-Харона, водитеља душа
умрлих у онострани свет, онако како је
он описан у митографским изворима.
Аутор Тацију приписује исте епитетете.Неки тумачи у Тацију виде идеализовано
оваплоћење Ашенбахове теорије о умет-
ности као споју ероса и логоса, чулног
и интелектуално-духовног односно као
сублимни излив „духовне лепоте“. Мотив
Нарциса је једнако једна од омиљених
херменеутичких формула: Ашенбах воли
себе у Тацију односно своју суб-
лимну (ауто)пројекцију.Идеја трагичне заблуде и само-
обмане уметника, трагедија умет-
никове фантазије као извору опас-
ности и као каузалном начелу про-
пасти уметничке егзистенције –
представљају тематске целине ове
новеле. Овде се могу констатовати
неколико мотивационих равни:
а) потреба за путовањем као из-
разом (само)отуђења односно бек-
ства из цивилизације б) портрет
сложеног карактера протагонисте,
г) унутрашњи конфликт – хомо-
еротска жудња.Новела „Смрт у Венецији“ je фикционални coming
out Манових хомоеротских про-
јекција и има изразите аутобио-
графске одлике. У њој се могу
раз ликовати неколико слојева:
Психоанализа Сигмунда Фројда
односно интерпретација тзв. „Гра-
дива –новеле“ Реч је о „Gradiva.
Ein pompejanisches Phantasiestuck“
Вилхелма Јенсена (1903), „нова
класика“ (Ман је ту форму једаред
назвао форматом „новелистичке
трагедије“), античка митологија,
класична хеленистичка еротоло-
гија, филозофија, „лајтмотив“ Ри-
харда Вагнера и Ничеова иронија.Има тумача који у овој новели
виде иронични одраз мотива који је
Ман насловио „Гете у Маријенбаду“. Ово
је алузија на Гетеову напрасно расплам-
салу љубави према Улрике фон Левецов
односно гротескну дискрепантност у го-
динама – Гете је био 54 година старији од
Улрике – који као мотив фигурира у Ма-
новим скицама. Доцније је тај иронични
мотив добио нове димензије кроз Ниче-
ову теорију о антитетичним принципи-
ма - динизијско-аполинијском карактеру
музике односно њеној доминантној моћи
у животу уметника. Реч је о Ничеовом
спису „Рођење трагедије из духа музике“,
„Die Geburt der Tragodie aus dem Geiste
der Musik“, објављеној 1872. Из дихото-
мије супротних начела „аполинијског“
и „дионизијског“ настаје и узајамна ус-
ловљеност као и комплементаран однос.Тако сан прераста у транс, оптимизам у
песимизам, реч у музику, радост у мелан-
холију, мелодија у ритам, китара у флауту,
еп у лирику, драмски дијалог у трагични
хор. Пример Еурипидових „Баханткиња“
могао је бити модел за судбину Густава
фон Ашенбаха. У десператном крају но-
веле су неки тумачи видели „трагедију“,
што је делимично и била Манова интен-
ција. Рапрострањенији херменеутички
модел је платонистички контекст – однос
Сократа према свом ученику Федру она-
ко како је он представљен у Платоновим
дијалозима „Федру“ и „Гозби“. Бесмрт-
ност душе је Сократова централна теза у
овом дијалогу. Амблем Венеције је „гон-
долијере“, који јe уједно и метафорични
Хермес –Харон, који превози душе умр-
лих на другу страну Стикса. Венеција је за
Мана са својим базиликом „Сан Марко“
одраз Византије односно продор Оријен-
та. Венеција је за Мана „потонула кње-
гиња“ у којој се лепота и смрт сједињују.Лепота и смрт су још у антици у антаго-
нистичком споју као аполинијски и ди-
онозијски принцип. Смрт је у персони-
фикованој форми једнако протагониста
ове маестралне новеле, која нас митолош-
ко-естетском парадигматичношћу теме о
противречностима логоса и ероса, својом
до перфекције доведеном композицио-
ном хармонијом, пластичном јасношћу
психолошког описа карактера, отменом
ексклузивношћу дуктуса и класицизмом
стила - и након равног столећа од свог на-
станка - надахњује, представљајући сва-
кад прворазредни дискурзивни изазов
за поновно понирање (relecture) у њене
чаролије и њене тајне.
УКС НА ИНТЕРНЕТУУдружење књижевника Србије ове
године је много присутније на Ин-
тернету него раније. Из Удружења
се свакодневно шаљу електронске инфор-
мације на велики број адреса, а сајт УКС,
активиран 2005. године, сада је електрон-
ски ≪трезор≫ који садржи све усвојене до-
кументе, податке о међународним сусре-
тима писаца, актуелна догађања у УКС по
месецима, материјале са Језичке трибине,
избор текстова из сваког броја ≪Књижев-
них новина≫, мрежу ≪линкова≫ већине
српских писаца и електронских издања
књижевних часописа, две књиге у издању
УКС и друго.
На друштвеној мрежи Фејсбук група
млађих писаца свакодневно емитује ин-
формације о активностима у Удружењу
и догађањима у српској култури. Од феб-
руара је активна отворена група ≪Вратите
≪Књижевним новинама≫ отету просто-
рију≫ која броји преко три стотине чла-
нова, већином књижевника и писаца из
Србије и дијаспоре. На групи се објављују
документа, догађаји и мишљења поводом
тог ≪белега срамоте српске културе на по-
четку трећег миленијума≫.
М. Анђелковић
АНА РИСТОВИЋА ДА НИЈЕ
Не постоји дан а да није дан нечега, на шта ни
помишљати нисмо могли да може имати свој глупави
дан, дан потрошача, дан пијаца, дан потрошача, дан
смрти, дан свих светаца, дан WC-а, дан заљубљености,
дан љубави, дан чоколаде, дан бомбона, дан здравих
зуба, дан мрмота, дан мрмота, дан мрмота; не постоји
више историја, а да није историја појединости (среће,
пољупца, досаде, WЦ-а, мисли, пијаца, светаца,
заљубљености, љубави, чоколаде, бомбона, здравих
зуба, пијаца, потрошача, мртвих, светаца, мрмота,
мрмота, мрмота); не постоји више ни филозофија, а да
није филозофија нечега што свакодневно има свој дан
и филозофију. Не постоји више ни ђубриште, а да није
спремно на неко будуђе дељење, добијање идентитета
и рециклажу. Ни мрмоти више не могу постојати, а да
немају ни свој филм, дан, историју и филозофију.СЛОБОДНА ТЕМА: НА ЛЕТОВАЊУ
Последњег дана у школској зборници
скоро девојачка цика и вриска:
тело се већ унапред препарира
и само себе штипа за очврсли део.
И питање – Где ћеш на море –
већ оцвале наставнице вешто добацују
једна другој, као да су до јуче
играле бадминтон или тенис.
Нека, будућа ноћ распада се
у чисто злато под капцима,
у сјај.
Ипак, свака већ зна. Како ћути град
толико неподношљиво да је
и завеса хотелске собе причљивац већи,
чак и када се не њише; зна,
како зна да ћути град,
како зна да ћути завеса хотелске собе
да је и Месец, заогрнут њом,
саговорник бољи чак и када га нема,
како зна да ћути Месец,
као и његов окрајак, спасоносно сидро,
под којим, бесповратно, безнадежно,
нестаје некадашња дубина.
И нека Улица романсе се,
сасвим неприметно,
помало шепајући,
док промичу дани бескрајни,
спушта у Трговачку,
као да јој је одувек
недостајала само ортопедска пета,
или каиш од чисте турске коже
и ту јој био и почетак и крај.СИТАН БОД
Њена глава је годинама била
јастуче за игле
А онда је дошао он,
вешт и стрпљивих јагодица
Пришао пажљиво, са напрстком,
применио ситан бод,
и извезао Вилерове гоблене
за сва четири годишња доба
Пролеће, Лето, Јесен и Зиму
од темена до преко очију
И изложио је с поносом
поред телевизора прекривеног
миљеом
који је добила за мираз од бабе
Да током рекламне паузе
сви виде
како сваки бол нема ничег зајед-
ничког
са глобалним токовима
да уз добру мустру све је решиво
А онда су њени дланови постали
подметачи за скупе чаше.
ВЛАДИМИР КОРНИЛОВ (1928-2002)ИЗ СРПСКЕ СВЕСКЕ
ПЕЧЕНИ КЕСТЕНИ
Роштиљ на киши, град ко раље,
а на северу бесни рат...
Ја опет не знам куд бих даље:
списках динаре, луди сват.Ал падајући, новим падом,
као да већ сам сасвим луд
климам се ноћним Београдом,
кестење грицкам, зверам свуд,цугам домаћу јаку ракију,
(јефтинија је него храна...),
и заборављам да Русију
згоди несрећа, ништа мања.Сладак је кестен с врелог жара,
и ракија ме смири, овде!
...На сто врста, код Вуковара,
фронт је - ту се не чују бомбе.Срце обмане сласт запљусне
и не смета му дно у паду,
све док кестене преукусне
нуде у ноћном Београду.
1991.МИЛОВАН ЂИЛАС
Голи оток, а потом "Нова класа".
"Нова класа" је Ђиласово дело.
Та књига поста књигом светског гласа:
догматик скиде догму, ко одело.Голи оток, то ГУЛАГ је, њихов,
измислио га управо Милован,
душман слободе, разљућени вихор,
он слободаре баш и не милова.Туђ самилости, комуниста притом,
сахрањивао је одступнике живе.
Чак га је зато корио и Тито:
"Слушај, успори, не претеруј, Ђиле "
.
Стари садиста и гонитељ Савле
постаде Павле апостол, ко нови.
...Ал "Нову класу" написав, због правде
на Голи Оток он сам не доплови.Ћелија: светла, и нетесна знатно,
ћилимом се, и вазом истицала,
али тамница, то је, ипак, затвор,
мада и с разним украсним трицама.И ништа није могло да умири
ову махниту гордост црногорску,
зато је опет, ко и сви кумири,
још једну књигу написао, оштру.До смрти суров, на суровом свету,
због прошлости се није покајао,
кад жртве своје сретне, ни берету
није скидао, нити се клањао.Нису украсе тражили та обест,
ти обострани засеци до крви,
о Новој класи та ужасна повест,
на Голи Оток тај спомен што мрви.ПО ДЕРЖАВИНУ
У провинцијском граду Ужице
ја спознах слава како руши се.Четрдесет прве против Вермахта
држао град се под овим именом,
данас је прошлост збачена ад акта
а име - проклето, са смрћу сливено.И чак ни споменика више нема
и не остаде пиједестала,
и државна је тајна голема
где је раније биста стајала.Историја нова, нов трон
као свуда, од вожда крете,
тим пре јер је мешанац он -
а не нације главне дете...А владао је четири декаде!
Преплашене од власти једине
не мишљаху о међи наде
републике и покрајине.Отргавши се од руске школе,
да од пропасти оде блеску,
сурови апостол власти голе
зидао је и он на песку....У ледном хотелу сред Ужица
мислим сву ноћ, а ноћ све дужа:
у подле и храбре он се уписа,
не могу пред тим да свладам ужас.Не понизи се ни пред ким челом.
Пропет на прсте, из дубине!
... Али вечности прогутан ждрелом
не утече од опште судбине.
1991-93.БРЕСТ
У српском селу, с јутра, лепа вест:
у октобру црвеном,
посадио сам тај нејаки брест
у дворишту црквеном.Сад бих да видим да ли се подигну,
да л прими се, ил свенуће...
Шта се за једну десило годину,
рећи је немогуће!Што сам писао, из других је сати,
није до овог места.
Ал ево, шта ће од мене остати:
тек безименост бреста.И нека, расти над тим српским селом,
болестима несвладан
и на последњем путу мом, кроз дело,
буди мој штап, од сада.
1992.Владимир Николајевич Корнилов родио се
29. јуна 1928. године у Дњепропетровску, у
породици грађевинског инжењера. Године 1941.
био је евакуисан у Новокузњецк, а од 1943. живи
у Москви. Од 1945-50 студирао је на Књижевним
институту Горкога, одакле су га три пута избаци-
вали због „идејно штетних стихова“ и пијанчења.
Од 1950. до 1954. служио је у армији, а прве сти-
хове објавио је 1953. године. После објављивања
поеме „Шофер“, почетком шездесетих постаје
познат песник, али не успева да објави збирке
песама „Повест из војне команде“ и „Почела“, јер
је обе цензура растурила у словослагачницама.
Ипак, излазе му збирке „Пристаниште“ (1964)
и „Узраст“ (1967), које је цензура детаљно „про-
чистила“, после чега одлази, практично, у сами-
здатску књижевност. Његова повест „Без руку
без ногу“ (1964, објављена тек 1975, на Западу),
преведена је на многе светске језике, као и сле-
дећа „Девојчице и дамице“ (1968). Обе те прозе
одбили су скоро сви совјетски часописи, као и
роман „Демобилизација“ (1976), у Русији обја-
вљен тек 1990. године. Године 1977. потписао је
писмо у одбрану академика Сахарова, заједно са
Лидијом Чуковском, Војновичем и Копељевим,
и искључују га из Савеза писаца. Забрана обја-
вљивања прати га до 1988. године, после чега се
његове књиге, напокон, несметано штампају у
домовини.
Владимир Корнилов умро је 8. јануара 2002.
године у Москви.
Превод са руског и белешка
Владимир ЈагличићКЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ децембар 2012.
Из старих архива
Државни архив Венеције: Roma expulsis. N. 83. - Lе Brеt. I, 205 - 209). Из књиге “Списи о историји православне цркве у далматинско-истријском владичанству од XV до XIX вијека, Књига I, Задар 1899.1760, 14. августа
Представка православних Смоковићана сена-
ту противу насиља латинског свештенства.Пресветли Принче.
Приморани тешком потребом и без обзира на
наше сиромаштво, ми браћа у вери, припадници
цркве грчког обреда у Далмацији на земљи Смо-
ковића, територија Задра, названа S. Zorzi, преко
наших опуномоћеника смо на коленима пред прес-
тољем Ваше Милости да молимо за Ваше дубоко
поштоване указе, који се, у слободном вршењу
наших обреда и старинских обичаја, непрекидно,
међутим, ометају од стране Монсињора, надбис-
купа задарскога који, поводећи се по том питању
примером осталих прелата у овој провинцији, са
чим је такођер врло упозната дубокомисленост
Ваше Пресветле Црквене Висости, покушава упор-
но да наметне своје претке нашој свести, нашим
слободама и нашој смерној уставности, уз варљиво
оправдање властите ревности.
Има осам година од када се спонтано повукао
из наведене парохије отац Јован Радеча на чије смо
место изабрали светог монаха по имену Дионисио
Алаванига (ваљда: Алавања), сина манастира Дра-
говић, на простору Сиња.
Монсињор надбискуп, захваљујући великој
удаљености Првог службеника, успео је на то да од
задарског Капетана испослује хапшење изабраног
светог монаха, који је у ланцима одведен и заточен,измешан са криминалцима у задарскоме затвору.
Разлог такве ригорозне од Монсињора одређене
казне јесте да изабрани није смео да обавља обреде
у својој дужности, пошто није од Монсињора до-
био за то овлашћење.
Необични захтев охрабрио је нашу тужбу при
Високој општој служби да га врате у Задар. Она је
позвала пред себе заточеног свештеника и одржала
му суђење и после три месеца тужнога сужањства,
ослободила га под условом да служи Бога и да
затражи овлашћење од Монсињора, или да се пак
врати у свој манастир, одустајући од те парохије,
а наравно, да претходно плати трошкове суда. Све
је то свети монах поднео и изабрао ово друго, ос-
тајући у цркви али без да служи свете црквене об-
реде, а народ остаде без духовног старања чак шест
месеци, све до доласка Изузетног Генералног Про-
ведитора Гримани који, покренут милосрдношћу,
и прецизним одредбама суверених указа, вратише
обреде цркви, светог монаха својој парохији и мир
савести свеколиког народа, већ дуго времена узне-
миреној и ојађеној.
Након таковога срећнога трогодја, Монсињор
поново крену истим атентатима и, због непосредне
озбиљне опасности, овај наш свети монах одустаде
од парохије и пређе у спокој свога манастира.
Тужна сабраћа преклињаху Првог службеника
за своје право да слободно изаберу себи другога
пароха, што им би дозвољено, али под горе наве-
деним условима. Живо погођени и повређени, они
поднашаше законске указе, толико пута обнавља-
не, што им гарантоваху слободе и права; но ништа
не помогаше њиховим тужним покушајима.
Врхунац свега, на нашу несрећу, беше труд
Монсињора који пронађе свештеника за ту цркву
и за бригу о тим јадним душама. То је калуђер Гера-
сим Вукчевић, за кога сви знају да је напустио ма-
настир ради слободнијег и скаредног живота, да је
невидљиви друг лопова и убица и да он друго није
до безграничнога скандала. Ето то је особа одређе-
на за пароха и лекара савести, а он и њему слични
уживају углед и привилегије код Монсињора като-
личкога, што је свакако велика част. А то, на концу,
на нашу срамоту и даље траје у тој цркви у којој,
нити ми нити наша деца, можемо икакви црквени
обред замолити.
Не може више, Преблаги Принче, душа наша
таково насиље подносити ни вређање наше савес-
ти, а наше дужности би се свеле на безнадежну не-
слогу, када нас наша вера у државно милосрђе не
би нагонила да се надамо, овако на земљи простр-
ти и преклињући горким сузама у срцу, да ће један
одлучни указ Ваше Висости и његово стриктно
извршење, пресећи у корену тешку распојасаност
у пријемима, издавању дозвола и верском службо-
вању, што води до претеривања у срџби толикога
Вама превернога народа, тешко рањеног у својој
вери и у слободним правима, у чему је неопходна
државна милостива благост. Хвала.
Поднето 14. августа 1760.(Захваљује се проф. Манету Граховац на чију је
молбу документ преведен.)
Са италијанског превела
Мила Михајловић__
Томислав МијовићСветло из давнине
За радост вида и за радост срца
У свему свуда нађеш нешто своје
На ноћном небу рој звезда светлуца
А оне многе више не постоје
Можда си и ти који све то гледаш
Светло нечије душе из давнине
И да ту душу ти чуваш и не даш
Да се угаси у јами празнине
А можда само растерујеш тако
Неподношљиву зебњу од нестанка
И у безмерју опстајеш некако
Уверен да си светлосна нит танка
Зрак из забити свога самотништва
Сићушно ишта у великом ништаСачувано у сну
Мук пусте куће бор пред кућом секу
Ти као дечак у кући-вагону
На за прогнане мртвом колосеку
Реком лешеви плутају и тону
Држиш у руци голуждраву птицу
Голуждравом ти неко поклонио
Зарањаш у вир за златну честицу
Јеси ли отуд икад изронио
С врбе у реку скачеш у свој одраз
Пентраш се вешто до тајни тавана
Отац одлази у зимску ноћ у мраз
Мајка крај ватре будна успавана
Док све те слике у сећању трну
Сан их размешта по своме албумуКао страшила и драге утваре
Из светла што је време угасило
Све као живе који живи нису
Сан у се прибира да би их скрасио
У своју светлост нестварну а присну
Те придошлице из дубоке тмине
Понекад плаше понекад озаре
Дахом и сјајем давнине даљине
Као страшила и драге утваре
Огромна рука никла из калдрме
Да те уграби а ти си дечачић
Воз у пределу од ледене срме
На њему црвен лепрша барјачић
Ти у том возу а с пустог перона
Маше ти она која није онаУнето у кућу
Тек сад знаш да је свака права кућа
Све оно што се у кућу уноси
Па и жар жеља сени ишчезнућа
Које призива душа да угости
Уносио си из реке белутак
Скупљане шкољке прва слова књиге
Препознавања радости тренутак
Слатки бол чежње игре разбибриге
Уносио си занос узбуђења
Нежност топлину срце назимљено
И првог снега бела озарења
Сад када с тугом тражиш изгубљено
Пригрлиће те на твоме беспућу
Сећање на све унето у кућуКао твоја река
Прође година без кише и снега
Оплића река а ти посустао
Попушта ваша нераздвојна спрега
Пре но јој кренеш ти би одустао
Протиче једва ти ногу пред ногу
Њеном обалом тим некад обиљем
Ни сећања ти помоћи не могу
Муљ преко шљунка трули речно биље
Не беласају речи ни рибице
Ни издалека жубор те не чека
Спопадају те црне питалице
Јеси ли и ти као твоја река
У протицању где све не разливен
У доба суше пре увира смиренСебе уснити себе напустити
Превладао си тугу превелику
Али се она враћа са свих страна
И у потпуно новоме облику
Међ твоје благе облоге обмана
А сан ти нуди пут и странпутицу
Себе уснити себе напустити
И за заумну песму бесмислицу
У оностране пределе ступити
И сан који је до њих приступ утро
Присвојио те и одводи спретан
А евo већ се назире и јутро
И пада прелеп снег као расцветан
Ти видиш себе лежиш у кревету
Над тобом сенке сна су у прелету__
ТЕД ХЈУЗ
(1930-1998 )Образовао се на Кембриџу. Живео у Лон-
дону. Од 1965 са Данијелом Вајсбортом
уређивао је значајни књижевни часо-
пис “Модерна поезија у преводу, који је
први пут представљао значајне светске
песнике тога доба британској читалач-
кој публици. Међу њима Амихаја, Попу,
Херберта, Холуба итд. Неки критичари
га сматрају најсвежијом појавом енглес-
ке поезије после Елиота.Значајније ње-
гове збирке песама су: “Соко на киши“,
1957; “Луперкалије“, 1960; “Wодwо“, 1967;
“Гавран“, 1970; “Пећинске птице“, 1978;
“Остаци Елмета“, 1979..... Био је ожењен
америчком песникињом Силвијом Плат
(убила се 1963)Хептонсталска стара
црква
Велика птица спустила се овде.
Њена песма нацртала је човека
неуздрманог,
Живог човека изван муља и вреса.
Њена песма положи светло у до-
лине
И обузда дуге мочваре.
Њена песма донела је кристал из
свемира
И наместила га у човекову главу.
Затим птица умре.
Њене џиновске кости
Поцрнеше и посташе мистерија.
Кристал у човековој глави
Зацрнео се и распао у комаде.
Долине су отишле.
Мочвара је рањена изгубљена.Теологија
Не, змија није
Завела Еву до јабуке.
Све ово је просто
Кривотворење чињеница.
Адам је појео јабуку.
Ева је појела Адама.
Змија је појела Еву.
Ово је мрачна утроба.
Змија у међувремену
Успава свој оброк у Рају –
Смејући се његовом
Мрзовољном дозивању Бога.Хептонстал
Црно село надгробних споменика.
Лобања једног идиота
чији су снови умрли враћајући се
Тамо где су се родили.
Лобања овце
Чије се месо раствара
Испод греда крова.
Лобања птице,
Велике географије
Отичу у шавове
Напрслих прозорских прагова.
Живот покушава.
Смрт покушава.
Камен покушава.
Само се киша никада не измори.Превод са енглеског
Санда Ристић-Стојановић
Брдањола - света земља!
Стота годишњица од Првог балканског рата и чувене битке за
Скадар где је на олтар слободе живот положило око 12 хиљада
војника Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе обележено
је светом литургијом у селу Врака, надомак Скадра, и после 97
година, парастосом изгинулим српским и црногорским војницима на
Брдањоли. Овим догађајима, ходајући стазама славних предака макар
на трен, походничким путем у Албанију, као да су отворена нека нова
врата наше историјеЛедена киша је лила. Ветар је завијао. На
Брдањоли код Скадра, заборављеном и
далеком српском стратишту тог децем-
барског дана као да су се спојили небо и земља.
И као да смо ми њихови потомци, походници на
трен, били у дослуху са њима. У биткама за Ска-
дар, 1912-1913. Евоцирамо сећања на наше храбре
претке. Нама непојмљивом снагом, јунаштвом и
љубављу они су били битке за будућност наро-
да који живе на Балкану. Нашу, али и албанску.
Испоставило се, за веома незахвалне народе! На
Брдањоли, огромном валовитом брду, на пет ки-
лометара од древне српске престонице, окупили
се потомци оних који су златним словима писа-
ли историју сопственом крвљу. Што смо се више
приближавали врху језивог узвишења на челу са
митрополитом црногорско-приморским Амфи-
лохијем, киша је бивала све јача. Помало несигур-
ним, уморним корацима митрополит се пробијао
кроз налете воде, корачајући по клизавој иловачи.
Шибао нас је ветар. Облаци су се спустили, воду
су сипали. На врху Брдањоле је данас, после скоро
сто година, побијен крст са обележјем, сасвим об-
ичним - 1912-1913. Црни велики крст за 12 хиља-
да дивних и честитих живота. Тешко се пењемо
бранећи се од налета виоровитости која се у кос-
ти увлачи и слушамо страшни плач ветра и обла-
ка. И ми плачемо, док наше молитве за предачке
душе у небо одлазе. Држимо свеће које пркосно
горе. Не гасе се, јер не дамо!
Митрополит Амфилохије са преко 20 свеште-
ника и монаха из црногорско-пориморске митро-
полије и београдско–карловачке, и даље служи.
Много је људи походника дошло из Београда,
Херцег Новог, Никшића, Подгорице, Ниша, Бања-
луке, Новог Сада, Шапца, Велике Хоче, Призрена,
Пећи, Скадра, Враке ... Као да је ту, на Брдањоли,
сво српство стигло да окаје грехе заборава...
Читају се имена, свештенство сложно саслу-
жује. И народ се моли. На црном дрвеном столу
гори свећа, уз жито и вино. Један млади монах над
свећом и житом држи кишобран.
„Вјечнаја памјат... одјекује Брдањолом....”Слушамо речи црквеног великодостојника
Амфилохија Радовића.
–На овом месту почива 12 хиљада војника
Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Нису
жалили животе да бисмо ми данас постојали. Бр-
дањола је света земља. На сваком кораку су кос-
ти наших предака, јунака који су се изборили за
слободу против вековног турског освајача, не само
српског и црногорског него и албанског народа. Та
њихова голготска саможртвена љубав суштина
је љубави хришћанске цркве, коју она сведочи кроз
историју. О томе најбоље говори историја Ска-
дра, од ранохришћанских времена, светог Јована
Владимира, до данас. Својом голготском жртвом
пострадали војници донели су албанском народу
државу. Донели су будућности ових народа темељ
на којем ће се градити њихови односи, и поред
тешких искушења којима су годинама они изло-
жени. Нека свима овај догађај послужи за наук.
Тог децембарског дана (2. децембар) сви при-
сутни помишљали су на своје претке. Тренуци за
вечност. И никоме се није ишло са овог места на
којем су животе Срби и Црногорци положили на
олтар отаџбине. Чувена битка за Скадар на Бр-
дањоли је место свесне херојске жртве.
А жртве наших војника биле су дуго забора-
вљене. Цео век. Заборав је неопростив грех. Због
тога је Српска православна црква и београдско-
карловачка митрополија са црногорско-примор-
ском, уз благослов патријарха Иринеја органи-
зовала ово историјско поклоничко путовање на
север Албаније.Главном догађају на Брдањоли, претходила је
света литургија у чувеном селу Врака, надомак
Скадра. У храму Свете Тројице који је подигнут
2.000. године у близини порушене вековне српске
цркве истог посвећења, служена је архијерејска
литургија. Храм је био препун гостију (преко
200), који су овом приликом пристигли из свих
српских земаља, испред храма четири аутобуса из
Србије, Црне Горе, и два мања из Велике Хоче. Ту
је и свештеник Радомир Никчевић из цетињске
митрополије, који брижно годинама надгледа
духовно стасавање своје пастве у Скадру, за коју
је задужен. Учио их је првим молитвама, оба-
вљао након 74 година прва крштења, освећења и
венчања Срба и Црногораца у Албанији. Зато се
Никчевић овде осећа као код своје куће. А Ска-
драни га с правом зову својим свештеником.
Скадар у северној Албанији простире се дуж
једног од најбајковитијих језера у Европи, које
га је са три стране опасало. Бели Скадар град на
Бојани, који изградише у 14. веку Мрњавчевићи,
доминира околином, Широ пољем. Тако и
сада Албанци зову непрегледну зелену долину
накићену смарагдним рекама – Дримом, Киром
и Бојаном. Само Срби знају право значење на-
зива. Топоними насеобина, места, села, долина,
све је српског језика, имена и корена – Копљик,
Каменица, Љеша, Пусто поље, Брдањола, Ка-
мени брег... У подножју, са десне стране стонога
града Мрњавчевића, сада невешто дограђеног и
претвореног у „албански“ је стари град – музеј.
Вијори се огромна застава црвена са црним ор-
лом. То су Албанци прослављали свој Дан
државности и заставе, заборављајући да су им
државу створили својим животима српски и
црногорски војници у Балканским ратовима.У данашњем Скадру, са преко 200.000 становни-
ка, живи око 40.000 наших сународника. Пуних 74
године Срби и Црногорци у Албанији нису сме-
ли да говоре својим језиком, биле су им уништене
школе, добијали су скандалозна и погрдна имена
и презимена, било им је строго забрањено да пра-
те ТВ или радио програм на српском језику. За то
је глава летела с рамена у време злогласног Енвер
Хоџе, али и касније. Албанија је била једина зва-
нично проглашена атеистичка земља у свету, тако
да су веома брзо све старе српске цркве и мана-
стири сравњени са земљом, као и гробља, бројне
српске тврђаве, и куле. Установе, библиотеке. Оно
наше историјско што је данас остало, званична
Албаније жели да украде, да нам отме прошлост,
културу, наше јунаке, цареве. Али, свему једном
мора да дође крај!Незаборавна је била литургија у Враки, уда-
љеној око 18 километара од древног Скадра.
Док је Митрополит Радовић са старешином хра-
ма Никчевићем и својим свештенством и свеш-
тенослужитељима из Србије чинодејствовао,
раме уз раме стајали су гости и домаћини. Било
је и много деце, наших малених сународника из
Албаније. Палиле су се свеће. Народ се у великом
броју причешћивао. Према благослову блажено-
почившег патријарха Павла, настављена је бли-
става традиција, која има огроман историјски и
духовни значај за српски народ - и у цркви Свете
Тројице у Враки постављен је Часни Крст, донет
са Исусовог гроба у Јерусалиму, дар Београдско-
карловачке митрополије на спомен патријарха
Павла. Патријарх СПЦ Иринеј даривао је грама-
том храм Свете Тројице у Враки, што је посебно
вредно признање.
Литургији је присуствовао и амбасадор Срби-
је у Тирани, господин Мирољуб Зарић, који, на-
помиње да је редовни гост на свим прославама,
свечаностима, дешавањима у Скадру и свугде где
живе наши сународници.– Србија је и поред великих тешкоћа са којима
се суочава опредељена за сарадњу са суседима. Не-
давно је Албанију посетио и министар спољних
послова Србије господин Мркић подржавајућуи
наша досадашња настојања да градимо нај-
боље могуће односе са Албанијом, наравно, у пос-
тојећим околностима. То не значи да нисмо свес-
ни одређених разлика, врло озбиљних питања и
размимоилажења. Највеће, најозбиљније и нај-
значајније је дугорочна разлика у ставовима зва-
ничног Београда и Тиране око Косова и Метохије.
Као амбасадор Србије имам задатак да учиним
све да се ти односи унапреде у свим областима,
укључујући очување идентитета: националног,
верског и културног припадника српског народа
који живе у Албанији. Да се они што више афир-
мишу, заштите, да им се омогући нормалан жи-
вот, исти онај статус који уживају припадни-
ци албанске мањине у нашој јужној покрајини.
Данас сам са нашим народом и сматрам да је од
непроцењивог значаја што се одржава оваква све-
чаност у Скадру, где живи највећи део припадика
српске националне мањине.Гости пристигли из Београда под окриљем и
благословом патријарха Иринеја су већином пред-
ставници бројних друштава и асоцијација: „Све-
ти Сава” из Београда, Студентска добровољна
организација „Уједињена Србија”, Удружење
„Јадовно 1941”, Матица српска дубровачка, По-
крет за Србистику, Одбор за одбрану слободе и
права УКС, Национални ансамбл „Коло”, Муш-
ка певачка група и дечји ансамбл „Косовски бо-
жури” из Велике Хоче, дечја певачка група и фол-
клорни ансамбл из Херцег Новог, песници и пис-
ци.Домаћини овог значајног сусрета, у спомен из-
гинулим јунацима у Балканским ратовима, били
су Удружење Срба и Црногораца „Розафа” на челу
са адвокатом и инжењером Павлом Брајовићем
Јакојом и Братство „Свети Јован Владимир” којег
деценијама води Симо Ајковић. У огромном рес-
торанском холу, уз братску вечеру, низале су се
као ниска од бисера, песме, игре, стихови. Звуци
предачких времена.Павло Брајовић више од две деценије је на челу
Удружења Срба и Црногораца у Скадру. Избио је
многе битке и најзаслужнији је што су Срби и
Црногорци након 74 године васкрсли из пепела у
Албанији. То је човек чврстог кова, који не зна за
предах, учинио је скоро немогуће, када је уз помоћ
професора српског језика из Никшића Светозара
Ћираковића у Удружењу отворена школа срп-
ског језика. Она функционише већ шесту годину.
Али...–Било је година када нам је матица излазила
у сусрет. Сада страхујем, пошто је угашено Ми-
нистарство за дијаспору да ће нас Србе у Албанији
заборавити. Нама је од животног значаја, опста-
нак и рад Школе српског језика, до сада је више од
700 људи успешно савладало свој матерњи језик.
Поносни смо што нам се уназад пет година, преко
30 студената школује у Београду. Ове године 10
младих Срба је уписало студије на Београдском
универзитету. Ако нас Србија буде заборавила -
нестаћемо као народ из нашег древног града, и из
Албаније. И ми, и наше писмо, и наш језик и наша
култура. А ми Скадрани не можемо сами да се бо-
римо. Било је година, када држава Србија није из-
двојила новац за функционисање школе српског је-
зика, или да будем јасан, само скромно плаћање, за
велики труд још скромнијег професора Светозара
Ћираковића. У тешким моментима, када је пре-
тила опасност да се школа затвори, увек нам је
у сусрет излазила Црногорско-приморска митро-
полија и митрополит Амфилохије. Ми Скадрани
то никада не можемо да заборавимо. Надам се да
ће Србија са много више пажње и озбиљности гле-
дати на наш опстанак у Албанији. Организујемо
Дане српске културе, промоције књига, изложбе,
академије, прославе - све то од свог скромног нов-
ца, али докле? Треба купити ђацима полазницима
курса српског језика књиге, читанке, словарице
ћириличне, одакле? А у све већем броју пристижу
нове генерације. Оно што је интересантно јесте
чињеница да је у Скадру спроведена анкета на
званичном нивоу о томе који би Скадрани језик,
осим албанског волели да знају. Огромна већина се
одлучила за српски језик. То много говори о успеху
мисије школе српског језика, али и о угледу српског
народа у Скадру. Можда ће, када прочитају ове ре-
дове, надлежни у Србији, имати слуха за нас.Поноћ је прошла, одлазимо из Скадра. Маше-
мо једни другима, обећавамо:„до скорог виђења”.
„Ластин” аутобус креће према Црној Гори,
коначимо у манастиру Подмаине у Будви. Тра-
жили смо погледом море, које као да се утопило
у зимско сивило и облаке. У зору, на јутрењу лила
је киша као из мора, а не из облака. Грмило је и
севало, а потом се сручио град, тако да нисмо мог-
ли да изађемо из манастирске цркве у планирано
време.
Путешествије, потом, настављамо ка манасти-
ру светог Василија Острошког. Прати нас киша, а
у поврату у Србију на сваком километру пахуље.
Мислимо и на Гораждевац, Пећку Патријаршију,
Високе Дечане, које смо у срцима понели, идући
према Скадру. И на први снег походнички Скадру
у част.__Записала Биљана Живковић
Поводом 90 година од рођења Душана Радовића
Мислилац, пародичар и сатиричар
Песник који је најдаље помакао казаљку на дечјем књижевном часовнику
Тихомир ПетровићСредином 60–их година, са разгра-
навањем књижевности у више
праваца и продором поетике игре,
зaпочиње нова фаза српске белетристике
за децу. То је, без сумње, њено најплод-
није и најзначајније раздобље. Друкчији
третман детета, нов стил певања и нота
свежине, обезбеђују литератури респект
код најшире публике, удовољавајући,
у исто време, критици која инсистира
на контурама звучања, значења, ритма
и аспеката. Бачена је на колена анахро-
на и романтичарска поетска реч. Буран
развој и преусмерење тока, уследили
су плејадом најбољих стваралаца са Д.
Радовићем (1922–1984) као предводни-
ком. Блиставог дара, животне мудрости,
ведрог и паметног рукописа, Радовић
руком непогрешивог мајстора, поставља
високу меру песничке речи. Његовом
збирком песама Поштована децо (1954),
којом започиње разрачун и дефинитиван
разлаз са конвенционалном поезијом,
дечје песништво хвата стабилан корак
са савременом књижевношћу у целини,
постаје истински занимљива уметност
која живи од своје лепоте, а писац уз-
дигнут на ранг уметника. Код књижевне
критике, навикнуте на стихове чика
Јове, чика Андре и чика Бране и на пар-
тизанску поезију послератног песничког
јата, Радовић је, ненадмашним успехом
изазвао, тако рећи, нелагодност и изне-
нађење. Пред аутора, који је изненадним
упадом „шчепао зеца за уши“, и читаоци и
критика стали су са немим поштовањем.
После збирке која поставља угаони
камен, из песниковог пера су изашла
остварења која – ако се има у виду њихо-
ва естетска вредност и блискост свим чи-
талачким редовима – не би ваљало строго
разлучивати на дела за одрасле и дела за
децу. - Писао је и за одрасле.
Радовићева изграђена поетика почи-
ва на неким упадљиво новим одредба-
ма. Друкчије поимање детета, тумачење
ствари и света дечјом логиком; избор и
процена садржине; пребацивање реалног
света у необичан свет, дадаистичка сред-
ства и манири који проистичу из приро-
де детињства; неадекватна перспектива
и полазишта која нису најпримеренија
специфичним одликама дечје речи; игра
и помешан смех; неочекиваности и чуда;
поштење, раскош, доброта и младост;
какофоничан стих; моћ демонстрирања
песничке речи – прионљиви су, речено
језиком суве логике, структурни елемен-
ти његове поетике.
Већ са Вучом, показало се, предмет
описивања нису више идилични моти-
ви, „мале лепоте и ситни удеси“ из света
флоре и фауне, него садржаји који дотле
„нису смели“ да уђу у књижевност. Оп-
седнут формом и обрадом, изванредне
проницљивости и смисла за дивотни
свет, песник изналази ,,чисто“ детиње
теме и доживљавања, трага за дечјом
стварношћу и статиком свакидашњице,
опсервира бајковите и „недечје“ мотиве
који освежавају и прозрачују атмосферу.
Игре, предмети покућства, дворци, жи-
вотиње, инсекти; посластичари, златари,
морепловци, владари, мудраци, цареви
– примарни су поетски инвентар. Песник
узима неомеђен и несамерљив свет, у
коме није до краја јасно шта је добро, а
шта рђаво; маша се неочекиваности и
чуда, често неподесним и неупотребљи-
вим у школској пракси. Бирао је неозбиљ-
не теме, јер су, вели, такви први читаоци.
При том, ништа не засмета ако се нађу
већ познати мотиви из света минијатуре
и условљености; казано нешто исто, оно
је ново у вишем нивоу духовне игре, у
распореду слика и појава, у фазону штоса
и лепих досетки.
Детињство као бољи и праведнији
свет од сваког другог, дете не као умањен,
„посебан“ човек, већ мало „човечанство“,
пројектовани кроз игру, шалу и иронију,
непресушан су извор Радовићевог умет-
ничког подстицаја. Властиту поетику
песник темељи на дететовој „неспособ-
ности“ да направи разлику између својег
ја и спољашњег света, између субјективне
и објективне, између праве и илузорне
стварности. Уме да успостави непосредан
однос са младима и постигне висок сте-
пен идентификације. „У мени је, заиста,
жив осећај“, говорио је, „да врло стабилно
стојим у непосредној близини мале деце,
њиховог начина мишљења. И то управо
мале деце. Читава се моја литература“,
каже песник, „заснива на једном дожи-
вљају света блиском малој деци.“ По-
лазећи од стварне психолошке границе
која стоји пред младим бићем, од његове
недовољно издиференциране и наивно
реалистичке представе света, од недос-
татка критичког мишљења и, зависно од
узраста, елементарне способности и при-
мања уметничких садржаја, он је дубље
досегнуо тајну односа песник – дете.
Уклањањем говорног растојања из-
међу себе и читалаца –слушалаца, дија-
логом, директним обраћањем („зами-
слите децо“ као уговореним знаком за
почетак игре), Радовић остварује илузију
присности, топлине и спектакуларности.
Не одступа се од хоризонта дечјег вред-
носног одређења ствари, нивоа његовог
базичног језика, лексике, фразеологије
и синтаксе; младом бићу се говори, као
редитељ гледаоцу на представи, „очи у
очи“, „уста у уста“, „ухо у ухо“. Сликом се
дочарава један сасвим нов, прав или при-
видан свет; њиме се узнемирава и поко-
лебава, увлачи у игру и магију речи.
Разноврсно и вишесмерно Радовиће-
во дело је испуњено ведрином, неочеки-
ваним почецима и исходима. За аутора
недидактичних песама „Тарам“, „Како
треба“, „Молба“, „Бумбар“, „Да ли ми ве-
рујете“ игра и машта су начин изража-
вања и упоришна стваралачка та-
чка. Без жара игре, песма постаје
непријатан терет; песма је експе-
римент, играчка духа – сама игра,
као САНГЛБАНГЛТАНГЛРОД,
дивни и страшни брод, који пози-
ва на маштање и одгонетање. Игра
је у језику као магичном простору
знака и звука, у чудним и непозна-
тим речима, у њиховом звучању и
,,ишчашеном“ значењу; у судару
сна и јаве, истине и лажи, форме
и садржине, и у чистој форми. Иг-
рајући се језиком, песник развија
сазнајно–интелектуалне снаге
деце и њихово конвергентно и
дивергентно мишљење, подстиче
их на грађење сопствене предста-
ве о њиховом окружењу. „Посма-
трајући децу, животиње, ствари
уопште“, каже Д. Огњановић, „он
је у игри видео својство које је у
стању да сачува детињство од
навала грдњи, претњи, савета и
других облика односа према деци
који су иначе у животу чести, и од
којих ни литература о деци и за
децу није могла да остане имуна.“
Магичном моћи игре, ствар-
ношћу и надстварношћу, сваки
пут новом, песник буди и зао-
купља дечји дух и ропски га везује
за себе. Уплиће у њу и самога себе;
читалац је његов саиграч. Из об-
раћања реципијенту без одређеног раз-
лога, необавезно ради свог задовољства;
из смешне збрке и досетке, ироније, суб-
верзивности и новог прегруписавања
речи, проистиче примамљива нонсенсна
песничка форма, какву су започели Рода-
ри, Кестнер, Керол, Лир, Милн, Маршак,
Чуковски и други европски дечји песни-
ци. Нонсенсну игру речима, као посебан
вид хумористичке поезије, непостојећи
изрази у лексици стандардног језика,
обрти, замршене речи и кованице типа
шлицицврна, крокодокодил –мали епи-
курејац доживљава као конзумирање и
забаву.
Забавна „жица“ која доноси осећање
телесне сласти и задовољење животних
зазубица је наглашенија. Игру, у смислу
занимања које има као циљ забаву, није
могуће одвојити од животне радости. Ра-
довићева поетска реч је драж, служи го-
лој забави и луксузу. Вешта стилизација и
лакоћа уметничке артикулације, алогика
и апсурд, алхемија и полифонија гласова,
изневеравање или изостављање риме,
онде где би она у песми природно била,
драшка сензибилитет и ствара шири
спектар емоција и пријатна осећања, као
што су шврљање по хартији или брчкање
у води. Све је сведено на произвођење
смешних ситуација и читаочевог распо-
ложења. Живот се посматра кроз ведре
наочаре, траже се речи које разгаљују.
Смех је ненаметљив и маштовит, топал
и непатворен; продукт је независне ин-
телектуалне уобразиље, слободне и са-
мосталне риме и дикције. Инклинира ду-
ховитим и карикатуралним; граничи се
с иронијом и пародијом као суптилним
видом књижевне игре. Аутор је несклон
хумору који исмева или ошине својом
опаком поентом (изузетак је, можда, при-
ча о глупом и дебелом мишу који је појео
своје станиште – сир).
Радовић нема кратковеких стихова
или наративних јединица. – Ако сваки
песник од детињства носи само једну
песму, која му се провлачи кроз његово
дело, по којој је препознатљив, онда је
то, за њега, песма „Лав“. Бајковита прича
о зверињем цару, по степену уметничке
оваплоћености и драматичности теме
и идеје, ремек–дело је склада и умет-
ности. Од свог бајковитог почетка „Био
једном...“, преко рефрена у форми рето-
ричког питања „Какав лав“, који ствара
илузију страха, до последњег стиха у
шеретском маниру народног приповеда-
ча: „Тако било, више пјесме нема“, „Чича
Мича, готова је прича“ – мештар доводи
до врхунца игру маште, при-
вид и играрију.
Гротескна и пародична сли-
ка лава са једном ногом мање, трооког и
прождрљивог – плод је чуда и смеха, син-
тезе игре стварности и имагинације, дечје
уобразиље и узбуђења. Кад мали сликар
избрише гумом из своје свести и из цр-
танке зверку на три ноге, са три ува и са
три ока, разбијена је фама о силном цару.
Све се распршило. Остала је само игра,
звук и стварност песме. Страшни лав није
застрашујући, већ играчка у Браниним
рукама, песма о дететовој замисли лава.
Песма веште композиције, неочекиваног
краја и устрептале маште, по речима Ни-
коле Цветковића, води и заводи читаоце,
„негде иза неразмрсивих нити пређе сна
и јаве“, онде где се сан и јава сами уплету.
Лав је ауторово подругивање безазленом
дечјем свету.
Бајковити стихови о зецу „једином
на свету“, који се као ни срећа не може
ухватити, инкарнација је дечје глади и
жеље за чудесним доживљајем света ча-
ролија. Моћном сугестијом, градацијски,
анафоричним стиховима, уз опасност
осећања монотоније, поређани елементи
појачавају пажњу и придобијају читаоче-
во – слушаочево поверење у истинитост
онога што се прича,
Радовићев зец није плашљив као у
басни: он је лукав, друкчији, модеран, ни
налик какве памти дечја књижевност. Чи-
талац о њему има изузетно експресивну
представу. Као и „страшни лав“, чист је
производ дечје и песникове маште.
Песме Д. Радовића носе мисаони на-
бој. „Тужна песма“, стихови баладичне
структуре о судбини мачака, које су жа-
лосно скончале после смрти старе гос-
пође која је изгарала над њима, има под-
текст у готованском животу на јастуцима
од свиле и кадифе, и у односу родитеља
према своме породу. Песма о аристократ-
ски негованим мачкама је побуна против
лагодног схватања живота и „апологија
егзистенцијалних принципа, који су чес-
то, мимо човекове воље, утврђени пра-
исконским законима природе.“ (М. Ми-
линковић) – Стихови о дечаку, у песми
„Да ли ми верујете“, коме су, услед сва-
кодневног умивања, уши порасле и кожа
истањила, најзад се од воде и умивања
разболео, исто тако, неслућене су едука-
тивне вредности – не путем васпитне су-
гестије и умовања, већ игром духа и ша-
лом. Изокренутом стварношћу наопачке,
градацијским поређењем, са рефреном
као омиљеном ауторовом фигуром, која
одвраћа од буквалног схватања испева-
ног, а даје стиху интонацију и емотивни
набој, лако се исмева наивни реципијент
и поиграва са утврђеним редом друштве-
ног живота. Песма о бесмислености уми-
вања је сама игра на рачун немарности
према хигијени. Игра се трансформише
у збиљу; поетско и морално чине једин-
ство.
Облаковит а не натуштен, намргођен
а не мрачан, Радовић је испевао егзалти-
ране ритмичке јединице које усхићују и
величају лепоту и радост живљења. Сти-
хови који славе живот, у којима кипти од
милине: „Певати, певати, лепо је пева-
ти! / Живети, живети, лепо је живети!“
(„Здравица“), плод су разигране творачке
имагинације и силине надахнућа; језички
су драгуљ за изговарање, а не за читање.
Радовићева поезија и проза имају
нешто од драмскога рода. Ауторови, пак,
драмски текстови стоје у истој поетској
равни са осталим жанровима. „Капе-
тан Џон Пиплфокс“, бајка о апсурдним
и веселим згодама и незгодама старога
морнара на пучини мора са седмогла-
вим морским чудовиштем – пародија на
гусарске комаде и бајке; „Мачак и миш“,
трагикомична фарса у којој миш дува ко-
лутове дима мачку у очи, презире и ома-
ловажава свог природног непријатеља,
узмимо само ова два наслова – почетком,
заплетом и расплетом радње,
носе обележја најбољих сценских
игара. Говори се темом, радњом
и одсјајем ликова у души детета,
у више прилика, мајсторством
које скоро није виђено. Пева се и
приповеда из угла ироније и алу-
зије, спојем идеје и поезије, поуке
и игре. Максимално редуковање
едукативних елемената, суптил-
на, пародична дидактика („Да ли
ми верујете“), персонификација
(„Поука“) и други видови стил-
скога израза, дају поезији пре-
несен смисао који – ако се приђе
без дисциплине мисли и осећања
– отежава њено разумевање. Ан-
тизмајевском педагогијом, друк-
чијим виђењем интенционалног
и естетског, сво јеврсним кон-
траваспитањем, аутор разара кoд
дидактике. Учи децу да мисле и
богате своју мисаону апаратуру,
да „радозналих очију гледају, да
се чуде и да се радују“, уместо да
би била образованија и васпита-
нија. Хуманистички ангажован,
усмерава ка слободи и лепоти из-
ражавања, разборитости и моћи
запажања. Песник ослобађа малог
читаоца наслага које су му сметња
да се развије у слободног и правог
човека; одгаја не дете, него ње-
гов књижевни укус. Као „строги
педагог слободе“ (Света Лукић), учи да
нема хуманије и ефикасније педагогије
од поезије. Радовићева уметност је наук
у највишем, неосновачком смислу речи.
Растерећен од комплекса дечјих обавеза и
дужности – не губећи из вида основну и
најпречу обавезу књижевности: верност
својој властитој природи – песник–нат-
педагог се изборио за литературу осло-
бођену задатака, по његовим речима, за
„поезију која је постала игра“. – Заправо
је он, на својим плећима, изнео тешко
бреме растерећења књижевности од по-
уке.
Одбиром предмета и појава из дечјег
окружења, или света животиња и инсе-
ката, методом поступности и система-
тичности, аналогијом, супротстављањем
и исмевањем, изазивају се асоцијације и
размишљања, упућује на животне исти-
не. Поучна реч, међутим, сведена на игру
као највишу поезију и филозофију де-
тињства; игра је атрактивно едукативни
потенцијал и „начин да се савременијим
средствима дође до неке слике или муд-
рости“.
Иза његових стихова се крије далеко
озбиљнија игра. Маштом се увлачи у ма-
гијски свет речи, анимира на изговарање
стихова и на разне врсте покрета; заносе
и мобилишу читаочеве виталне и спонта-
не могућности. Песник властитим делом
негира препознатљиву условљеност игре
постављеним циљевима.
Било би, послужимо се Скерлићевим
речима изговореним поводом Змаја, не-
достојно песника и човека, затворити
очи пред његовим манама и ћутке прећи
преко њих. Наиме, ни аутор „Плавог
зеца“ није живео у вакууму и изван вре-
мена. У песниковом опусу се нађе нешто
што засмета и умањује: интелектуалност,
маниризам, склоност нарацији, сенти-
менталност, мелодраматичност, претери-
вање, играрија, неуспешност у експери-
ментисању.
Аутору „Да ли ми верујете“ је мање–
више иманентна експлоатација једне
слике, прикривање унутрашње празнине
кишом речи која запахњује својим се-
мантичким апелом. Дело није имуно на
негативности које га чине сувим и хлад-
ним. Као вешт мајстор, он је задовољавао
потребе најширег књижевног тржишта;
писао је конкретним поводом и по наруџ-
бини за хитне потребе. Обраћао се дечјој
свести а не детету, разуму а не емоцијама.
Радовић је баштинио песничко
наслеђе, и узори су препознатљиви.
Змајева Певанија му је била као Свето
писмо; исто тако, збирке енглеских и
руских нонсенсних песника држао је за
свете књиге.
Док је, међутим, утицај једних песни-
ка на друге међусобно презадужио, ово-
ме ствараоцу се најмање може оспорити
признање надареног и самосвојног кре-
атора. Он је значајна и делотворна књи-
жевна појава, нов уметник, у смислу из-
раза самогасебе, независан од својих пре-
тходника и од савременика. – Угледање
на Змаја, није значило враћање аутору,
већ исправљање његовог пута – крупан
искорак изнад просека који влада у лите-
ратури нашега доба.
Носилац главне струје модерне умет-
ности, у пуном смислу учитељ лепе
књижевности, Радовић поводи за собом
талас песника који, по доминантним ка-
рактеристикама свога опуса и друкчијим
својим усмерењем, чине врх модерног
песништва: Лукић, Ршумовић, Данојлић,
Витезовић, Ного, В. Стоиљковић, Ода-
ловић, Радуловић, П. Д. Ђурђев и дуги
низ других. Колико год се удаљавали од
њега, садржајно и уметнички богатили
и унапређивали властиту поетску реч
– они не губе из вида постављену учи-
тељеву игриву и имагинативну поетику.
Радовићевска поетска струја није само
привлачила писце себи, него, казао би
Емерсон, њима самима. Није се наметао,
него ослобађао и развијао у другима са-
мосталност и независност. Стога није
сигурно да су, као у Змајевом примеру,
његова школа и његов таленат произвели
недостојне настављаче, песнике без успе-
ха у калемљењу и пресликавању слика и
метафора из збирки Поштована децо и
Смешне речи.
Дело Д. Радовића иде у ред језичких
најреализованијих. Језик је ауторова
муза и градитељски материјал песничке
куће. Стилска прилагодљивост посебном
читалачком профилу огледа се у структу-
ри, композицији, лексици и изразу алузи-
вног или затвореног облика, пренесеног
или буквално правог значења; у непо-
хабаним речима, артизму и непознатим
могућностима језичке употребе. Устрај-
ни песников рад се рефлектује у узимању
лексеме логичке вредности, речи са оп-
шта валачке и разумљиве, емоционално
уобличене и оплемењене. Једноставност
и краткоћа, као знак мере и финог укуса,
економично, збирно и лаконско изража-
вање, композициона збијеност, редукција
до синтаксичког минимума, неретко уни-
катна комбинација речи, ауторов осећај
да између више њих нађе ону која има
виши коефицијент афективности и емо-
ционалну изразитост – дају стилу блесак
сјаја чеховљевског бисера. Песник се не
разбацује језичким јединицама и фигу-
рама, исказује се у строго гномској фор-
ми или у облику максиме. Од искушења
лепих речи и китњастих фраза, бранио
се непричљивошћу, суздржаношћу и
прећуткивањем као стилским елементи-
ма који, у емоционалној конгруенцији са
речима, имају своју звучну и временску
димензију говора. Полазећи од доказане
чињенице да дете прима текст емоцијом,
мање разумом, песник посеже за глоса-
ријумом помереног и алузивног значења.
Радовић гради стих маштовитошћу сли-
ке, богатом лирском слојевитошћу, спон-
таношћу версификације и дражима игре.
Квалитет, распоред акцената, метрика,
еуритмичност, интендирају стих дајући
му естетску драж. Реч је у полифонији
гласова, у складном и хармоничном тону;
у њеном брују, путу и топоту. Полаже се
на експресивност и разуђеност ритми-
ке која увлачи у магијски свет звучања
лексема, гласова и писмена. Складни
стихови, којима се пушта на вољу звуч-
ној игри, неухватљивог значења, „Тарам
барам беца“, мелодиозношћу својом одго-
варају интелекту двогодишњег детета, за
кога реч није вербални систем, нити има
вредност на значењу, већ изражава оно
што се теже може именовати. Таласава
мелодиозност и фина звучност стиха, уз-
дижу поезију на виши степен остварења.
Песников стил, приземљен или узвишен,
са осећањем за меру, склад и фину кул-
тивисаност, револуционише и уздрмава
језик као основни поетски медиј.
Радовић је писац који проницљиво-
шћу, неодољивошћу и завидном умет-
ничком самодисциплином, уноси у књи-
жевност нову осетљивост, нове мисли и
схватања, друкчије естетичке погледе и
становишта. Истински поетски елемен-
ти, симбиоза интелекта, фикције, забаве
и безбрижности, достижу до самих врху-
наца ововековне уметничке литературе.
Збирком Поштована децо досегнута је
врхунска тежња и изазван прави књи-
жевни земљотрес.
Песник–мислилац, „неумољиви логи-
чар“, пародичар и сатиричар, један можда
од најснажнијих и најдуховитијих савре-
мених уметника, Д. Радовић проширује
белетристику у тематско формалном
погледу и установљава чвршће скале
њене__вредности. Он је најдаље помакао
казаљку на дечјем књижевном часовнику.
Прихваћено, превођено, овенчано
почасном дипломом Међународне ор-
ганизације за дечју књижевност „Ханс
Кристијан Андерсен“, Радовићево дело
улази у ризницу европске и светске књи-
жевности.Тихомир Петровић
Студија о Марку Краљевићу
Ненад Љубинковић
Иван Златковић, Епска биографија Марка Краљевића, Темат-
ско-мотивска основа, Завод за уџбенике, Београд, 2011.Књига Епска биографија Марка
Краљевића садржи: увод, тематско-
-мотивску основу епске биогра-
фије Марка Краљевића, закључак, додатак
(регистар песама, скраћенице и извори,
регистар функција, литература), резиме
на енглеском језику и белешку о аутору.
Сматрајући да су историјске основе
Маркове епске биографије прихватљи-
во утврђене, Златковић се у књизи бави
анализом епске биографије знаменитог
балканског и српског јунака, Краљевића
Марка, која се тумачи у контексту усменог
епског стваралаштва јужнословенског и
балканског подручја. Аутор полази од уве-
рења како је ‘’лик Марка Краљевића веко-
вима уобличаван у складу са национал-
ним, историјским, социјалним, митским
и религијским идејама различитих вре-
менских епоха и простора’’ и то настоји да
докаже и илуструје множином тематско-
-мотивских примера.
Ова, превасходно, теоријска студија
темељи се на резултатима морфолош-
ко-структуралистичких тумачења бајке
Владимира Јаковљевича Пропа и на Про-
повом инсистирању на функцији ликова.
Златковићева студија, такође, у пола-
зишту користи теоријске поставке Волф-
ганга Кајзера у смислу дефинисања појмо-
ва: теме и мотива. Аутор је показао и до-
казао како је ‘’Пропов систем’’ применљив
не само на бајку, већ и на епску песму, али
под условом да се непрекидно води рачу-
на како бајка и усмена епска песма, поред
природних особености, припадају и раз-
личитом синтаксичком коду. У студији,
поред морфолошко-структуралистичког
метода, Златковић користи: историјски,
етнолошки, антрополошки, митолошки,
компаративистички, семиотички и има-
нентно-интерпретативни метод.
Посебну вредност књиге представља
чињеница да се анализа и закључци те-
меље на изванредном познавању епских
песама о Марку Краљевићу са свеукуп-
ног јужнословенског, па и балканског
подручја, како оних наштампаних, тако и
оних које још увек почивају у рукописном
облику у неком архиву или библиотеци.
Својевремено, аутор је у сарадњи са Ми-
ланом Лукићем, прегледао десетак хиљада
песама о Марку Краљевићу, како би био
начињен одбир од 170 песама, односно
како би била сачињена Антологија на-
родних песама о Марку Краљевићу (штам-
пана у два издања: 1996. и 2005. године).
Знање и искуство стечено том приликом
обилато је и зналачки искоришћено у пи-
сању Епске биографије Марка Краљевића
(треба имати у виду да је прво издање ове
студије објављено у оквиру гласовите еди-
ције ‘’Вуков сабор’’. Рад, КПЗ, Институт за
књижевност и уметност, Београд, 2006).
Марков епски живот, односно Мар-
ков живот у усменој епској народној пе-
сми, Златковић прати и анализира према
претпостављеном хронолошком следу:
рођење, детињство, просидба-женидба,
мегдани, ослобађања и заробљавања, ста-
рење и смрт. Посебно је занимљиво ауто-
рово представљање Маркових ‘’јуначких
атрибута’’, одлика које чине значајну епску
препознатљивост највећег балканског еп-
ског јунака. Реч је о Марковом коњу и ве-
читом пријатељу, Шарцу, о Марковој скло-
ности пићу, посебно вину које пије у ог-
ромним количинама, несебично га делећи
са Шарцем. Напокон, реч је и о Марковом
гласовитом топузу, буздовану, који га од-
ликује једнако као и велика батина Марко-
вог античког претходника, Херакла. Аутор
посвећује значајну пажњу и ликовима чија
улога у појединим епским песмама допри-
носи обликовању и дефинисању Марковог
епског лика: мајка, отац, брат, посестриме,
побратими, турски цар и, напокон, девојке
и (ретко ) супруга.
Посебну и значајну, па и изузетну,
вредност ове студије представља регистар
функција, односно тематско-мотивски ин-
декс. Регистар обухвата попис Маркових
поступака, функцију тих поступака, као
и функцију ликова значајних за дограђи-
вање и обликовање Маркове епске биогра-
фије.
Књига Ивана Златковића, Епска био-
графија Марка Краљевића (тематско-мо-
тивски основ), јесте узорита теоријска
структуралистичко- семиотичка студија,
која, уз претходна разматрања о исто-
ријским основама Маркове епске биогра-
фије, довршава и уобличава епски порт-
рет највећег балканског епског јунака. Ова
студија несумњиво показује Златковићеву
‘’одличну научну спрему, врло истанчан
укус за књижевну анализу, леп стил и уз-
будљив начин писања’’, како је наведено и
у рецензији Бошка Сувајџића.__
Молимо вас да измирите (евентуални) дуг за 2012, као и да обновите претплату
на „Књижевне новине“ за 2013. годину, према упутствима у импресуму.
Пажња! Сада се динарска претплата врши на рачун
Привредне банке Београд, бр.255-1860-18.
Крај странице