Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, БРОЈ 1126, ФЕБУАР 2006.

ИЗ САДРЖАЈА:


● ЈЕДАН ВЕК КЊИЖЕВНОГ УДРУЖИВАЊА У СРБА стр. 4
● Мирко Магарашевић: КОД „ФЛОРИЈАНА“
(путопис из Италије) стр. 6 - 7
● Гојко Шантић: ЖИГОНОВ ПАРАДОКС, стр. 7
● Сарајевска књижевна оставштина Тина Ујевића, стр. 8
● Станислав Винавер: Из књиге
ЗАНОСИ И ПРКОСИ ЛАЗЕ КОСТИЋА (фрагменти) стр. 9
● Епистоле Рашка Димитријевића стр. 10
● Тумачења: проза Ериха Коша и Ивана Ивановића, стр. 20 - 21
● Проза и поезија: Дино Букати, Фаусто Ренци, Љубомир Левчев, Женевјев Кланси,
Бруно Ојер, Коља Мићевић, Верољуб Вукашиновић, Милосав Мирковић. . .
● Срба Игњатовић: Живе ране
– ФРАГМЕНТИ О КОСОВУ стр. 24

Руско-српски духовни дијалог

У среду, 25. јануара, у 12 часова, у УКС уприличен је сусрет између руских и српских писаца у оквиру руско-српског духовног дијалога, који се одржавао у Руском дому од 22. до 27. јануара. Председник УКС Срба Игњатовић је руске писце упознао са стогодишњицом књижевног удруживања у Срба и о прослави великог јубилеја. Потом је наставио: „Трудимо се да српска књижевност не осиромаши и не подлегне неким светским трендовима, макар они имали светски предзнак. УКС је неполитичка организација, тачније, то је еснафска организација“.
Потом је Срба Игњатовић, поводом седамдесет година постојања Руског дома у нас, уручио директору Руског дома Владимиру Кутирину јубиларну медаљу које додељује УКС у години стогодишњице свог постојања.
Марина Бежајева, књижевник и преводилац, представила је присутне руске писце за које је казала да су у питању песници који су већ класици: Михаил Бузник, Константин Кедров, Владимир Маљагин, писац и драматург, главни и одговорни уредник ИК „Даниловски благовесник“ (Москва) и Татјана Орахова. Константин Кедров је констатовао да и руски писци имају проблеме који су слични као и у нас и додао да мисли како је дошло време за поклич: „Интелигенције свих земаља уједините се“. Затим је наставио: „Ово је свет у коме се човек јавља као потрошач. Интернет није нешто лоше у савременој комуникацији. Ми издајемо часопис за поезију који се налази на интернету“.
Током разговора руским писцима су се обратили књижевници Адам Пуслојић, Раша Попов и Мома Димић, а Радомир Андрић им је поклонио збирку песама Сергеја Главјукова која је у преводу Злате Коцић објављена на српском језику.

Љубомир Левчев

СЕМАНТИЧКО СЕМЕЊЕ


Слушати стихове на непознатом језику –
заиста наликује
паранормалним појавама,
контактима с непостојећим,
цртању пејзажа
с оне стране магле,
спремне да ти каже: „О, не то!
Никако то не!...”

У кварту постоји труба
која попут олука
певуши пророчанства ветра.
Не лупкање лима. Не звиждуке.
Већ музику.
Мелодију.
Молепствије.
Изишао сам у поноћ да је потражим,
и одгонетнем магију.
Али она одједном ућута.
– Не бој се! –
рекао сам јој.
– Не занима ме
какво безумље шириш
и на који га начин правиш...

Ласло Нађ, на пример,
кад му је Бог омогућавао добро расположење
и безалкохолни алкохол,
преводио је бугарске народне песме.
„Дилмано-дилберо” итд.
он је схватао као:
„Соко слете на моје раме.”
Зато што је био хром,
наређивали су му да лети,
а не да сеје.

Неки га је коњ ритнуо
у детињству
и други његове узрасти страховаше да дођу.
И он оста једно велико дете.
Потом – једно огромно дете.
Иза тога – старо дете.
Не памтим којим смо језиком говорили
тако дуго с Лацијем. Онда је
крилати коњ дошао да га узме.

А јуче је дошао Мануел Муњос Идалго.
И сто, откупљен за сва времена,
испуни се кастиљанским усклицима.
Само су чаше гледале празним погледом,
кад је Маноло рекао:
– Дошао сам да вас упозорим,
да се калуп, којим смо прављени, сломио
и да више неће правити
овакве као ми.

Са стварима треба да се говори
на техничком ломљивом језику. Немој уображавати
да те твоји разумеју.
Ако нађеш начин, покажи им,
кад их испитујеш, како се испитује
жеља или досада,
или ученик. Тада сва деца почну да дошаптавају
знацима или покретима усана.
И ухватиш ли макар један знак,
већ имаш важног таоца –
„Језик”, како су говорили на фронту –
траг истине, сличан
белегу крила на небу.
Одмах крећи! Али памти –
само је лаж подобна правди.

И ето, поучен од свог кучета,
гризем свој поводац.
То значи да желим да изиђем,
Мислећи да самог себе водим.
Хоћу да изиђем из тих проклетих речи,
похараних од политичара,
избалављених од песника,
што смрде на клеветање.
Хоћу да изиђем из тога.
И да те немушто волим.
Да јурим пољем.
Прескачем моћне магнетне линије.
Њушим полове
и посматрам
како мрави вуку семантичка семена.
Народ не воли певајуће инсекте.
Народ воли баснословне мраве.
И они ме побијају, јер
свет је семантички знак,
што се не дâ изговорити.
2003.

DE PROFUNDIS
Ево ме на крају.
Код куће.
Тешко као у себи.
Лавиринт од књига.
И дупли кревет.
Је ли то нежно прибежиште?
На старој слоновој кости
чујем твоје дисање.
Тихо –
као све важно.
Неразумљиво –
као лекарско очекивање.
Шапат душе,
одбегле од речи,
где је скупљено
све, на чему ми могу завидети.
А то значи све.
Чујем твоје дисање.
Осећам се као лопов у храму.
Дишу ли то богови?
Никад нисам постављао то питање.
Онај, који ме је испитивао,
имао је обичај да каже:
Никад не постављај питања,
на која немаш бар два одговора.
Историја је неспретна.
Лирика – приглупа.
А ја не смем да те помилујем.

Из унутрашњости цркве „Сан Клементе” –
из дубине,
из гроба Константина Филозофа,
још дубље,
из катакомби мученика,
још дубље,
из етрурских скровишта,
из дубина
допрла је јека –
одјек нечега, што истиче
и тера ме да клечим.

Опрости ми, Риме, за риме,
за варварски начин
на који сам те волео
и запалио...

И, ето ме на крају...
Не смем...
Завршавам....
Да те не би пробудио
онај лист
што се кида, хоћеш
да преко њега прелазе тајни одговори.
Чујем твоје дисање.
Последично, битишем.
Боже, ако не верујеш,
погледај доле!
Унутра!
На крају...
Крај Свемира,
тврди Стивен Хокинг,
није руб пропасти.
Због тога, нећу да упаднем у тајанство.
2005.

Конзерва
Дино Буцати

Он каже: „Чујте, госпођице, неће радити ако не притиснете оно дугме, тамо десно. Ово је нови модел америчког џу-бокса“.
Она изговара једно кратко, механичко хвала и потом га гледа; није га раније приметила иако је био поред ње, па га зато сада гледа. Све то није потрајало ни часак.
У унутрашњости џу-бокса механизми су завршили своје меке покрете, промешали плоче тамо амо као марионете, нежно и одлучно и, напокон, нова плоча роче да се врти. Чуо се звекет сличан лименом звону.
Он рече: „Конзерва” Добро је, онда имамо исти укус“. (И насмеја се). Она је ћутала.
Он рече: „Није лош тај Ђани Мећа. Али, реците ми, госпођице, да ли Вам се заиста свиђа?“ Она је ћутала.
По други пут окренула је главу и погледала га највећом могућом брзином. Он је стајао тамо и гледао је с висине, фантастично поседнички. Она је одмах скренула поглед.
Он рече: „Зар не знате за шалу? Искрено, ова Конзерва, чинило ми се да је права будалаштина. Али, сада, пошто сте је Ви изабрали... Вама се много допада, зар не?“
„Не знам“, измаче јој.
Он: „Зашто сте је онда изабрали?“
„Не знам“, измаче јој.
„Ја, међутим, знам“; рече он, „зашто вам се Конзерва толико допада“.
„Зашто“, измаче јој.
„Госпођице, ја идем“, он рече, „сметам Вам видим то; једноставно, допало ми се да слушам“.
„Ако је само то“, измаче јој, „само останите“.
Он је ћутао. Плоча је била при крају, звук лименог звонца губио се у даљини. У унутрашњости џу-бокса још су се неко време померали механизми, а онда је Конзерва наново ушла у своје лежиште и све се умирило.
Она учини покрет као да ће отићи, али само као – видело се да се двоуми.
„Ставили Сте само Конзерву?“, рече он.
Она је ћутала, па крену.
„Чекајте госпођице“, он рече, „пустићу је још једном, Вама се песма Конзерва страшно свиђа, а ја знам зашто“.
Она се на тренутак зауставила, вратила корак који је намеравала да учини: био је то само трен; међутим, сада није могла да оде као пре, сада се нешто променило, те јој измаче „Зашто“
„Конзерва Вам се много свиђа“, рече он „зато што је она управо Ваша слика и прилика“.
„Ја личим на конзерву?“ Покушала је да изгледа љутито.
Он се смејао, са каквом невероватном једноставношћу се смејао: „Ви – конзерва? Јадан ја! Ма ви сте она што је шутира, што је котрља горе-доле, без и трунке милости“.
„Ја?“
„Ви“
„У песми се не каже да ли је то човек или жена“.
„Јасно је да то мора бити жена, само Ви сте способне да...“
* * *
После он рече: „Кладим се, студенткиња“.
Она климну главом али не одговори
Он је очекивао симетрично, питање, које није стизало. Онда се насмеја. Био је за читаву главу виши од ње. Онда: „Ја, главни монтер. Ствари које Вас не занимају, претпостављам“.
Она је и даље ћутала.
„Можда вам се гадим?“, шалимо се. „Главни монтер. Нисте навикли, зар не?“
„Зашто?“, рече она, и по други пут се насмеја. „Не знам шта Ви то умишљате“.
Изашли су из кафеа, а да то нису ни приметили. Корачали су једно поред другог. Али, она је пожурила.
„Чујте, госпођице, да ли бисмо понекад могли да се видимо?“
Она је ћутала.
„Реците ми: да се не бојите?“
Она подиже главу и погледа га. Прође један теретњак правећи паклену буку.
Она промрмља: „Боже, ова кола, мрзим их из дна душе“.
Он спремно: „Кладим се да имате дивно име?“
„Напротив, ружно је“.
„Ваше име никако не може бити ружно. Чак ни када би се звали Клеофе“.
Њој се тада учили да влада ситуацијом. „Али, како сте погодили?“
„Клеофе“, мрмљао је он, „нежна Клеофе“.
„Не, не молим Вас. Зовем се Луизела.“
„Ах, знао сам! Где сада бежите?“.
„Кући.“
„И, онда, видимо се вечерас“
„Никада не излазим увече“
„Онда сутра после подне? У пет завршавам са послом”.
„Заузета сам после подне.“
„Свако после подне?“
„Да, свако после подне. Сада Вас поздрављам, јер овде стаје мој трамвај“.
„Па, до сутра госпођице Луизела, доћи ћу у бар да чујем Конзерву. Тамо у бар“.
„Лепо се проведите. До виђења.“
* * *
После он рече: „Да ли бисте хтели да знате шта сам радио ових дана?“
„Не, нисам ни мало радознала.“
„Наставио сам да се котрљам ту и тамо. Зашто се толико забављам док се овако котрљам? Наслоните уво на моје раме. Молим Вас, само на тренутак. Чујете?“
„Шта?“
„Дрин, дрин. Шум који чиним одскачући.“
„Ви се шалите?“
„Не, не шалим се.“
„Али зашто идемо овом улицом? Не волим мрак! Вратимо се.“
„Како добар мирис имаш Луизела.“ Она је ћутала.
„Боже, како се котрљам. Стави овде руку, молим те, овде на моје груди, осећаш ли ударце?“
„Не, Алфредо, не, понављам, не желим.“
„Тренутак, само тренутак.“
Она рече: „Ох“.
* * *
После он рече: „Не, буди стрпљива, сутра не могу!“
„Али злато, обећао си.“
„Не идем на забаву, зар не? Знаш да имам посла.“
Она је ћутала.
„Шта ти је сада, рече он, зашто правиш такво лице?“
„Кажи лепо да ти се не свиђа моје лице.“
„Дођи љубави, љубави, љубави, љубави.“
„Ох, Алфредо, зашто си увек такав?“
* * *
После он рече: „Хало, хало.“
„Здраво“, рече она.
„Здраво“.
„Какав глас. Жао ти је што те зовем?“
„Не, али знаш Коки да овде у радионици, за време рада...“
Она је ћутала.
„Хало, хало“, он ће.
Глас јој је био леден: „Ко је та Коки?“
„Како, та Коки?“
„Заменио си ме са неком другом. Ко ти је та Коки?“
„Али то си ти, зар не? Дошло ми је да те тако зовем. Не свиђа ти се?“
„Каква је то прича? Никада нисам била Коки за тебе. Разумем ја добро. Заменио си ме са неком другом.“
„Молим те Луизела, знаш да овде не могу да говорим!“
* * *
После он рече: „Извини ако сам мало закаснио“.
„Мало? Скоро двадесет минута. Знаш да мрзим да стојим на ћошку поред свих тих будала којих има. А могу да ме замене за једну од оних“.
„Закаснио сам због карбуратора. Стао је на пола пута. Морам већ једном да се одлучим да променим ова кола“.
„Где си био синоћ?“
„У биоскопу.“
„С ким?“
„Са сестром и њеним младићем.“
„У којем биоскопу?“
„Ексцелзиор.“
„Шта се давало?“
„Шта се давало? Чак се и не сећам. Ах да. „Пламени хоризонт“.“
„Има најмање недеља дана како се „Пламени хоризонт“ више не даје! Где си био синоћ?“
„О побогу, кад ти кажем, гледао сам „Пламени хоризонт“! Знаш ли Луизела да почињеш да...“
„Да ти досађујем, хтео си да кажеш, досадила сам ти? У томе је ствар. Кажи, кажи, напокон, одлучи се. А ја сам...“
„Луизела, молим те, немој сада да плачеш...“
„Ето... ја зна... знала сам да... иди, иди... остави ме,... остави ме кад ти кажем!“
* * *
После он не рече ништа, више ништа није говорио.
Она је шеткала горе – доле по соби и пушила. Њена мама, која је седела у ћошку, посматрала је.
„Шта ти је Луизела, рече мама. У последње време си тако нервозна. Шта ти се то десило Луизела?“
„Ништа кад ти кажем. Само се не осећам добро. Не знам зашто, али стално ме боли глава.“
„Зашто се Луизела више не повераваш својој мами? Ако постоји неки проблем, незгода...“
„Ма какав проблем, само ме боли глава, кажем ти...“
„Па зашто онда не одемо код лекара?“
„Лекари никада ништа не разумеју... је ли то звонио телефон?“
„Не, ја нисам чула.“
„Ма јесте, то је телефон... Хало, хало... хало!“
„Теби је телефон постао опсесија. Сме ли се знати ко би то требало да ти телефонира?“
Она се на тренутак заустави.
„Ипак је зазвонило звоно.“
Да, да, нешто је одзвањало. Као да је зове. Начуљила је уши. Доле на улици. Неко ко је пролазио. С времена на време чуо се шум, као када одскаче конзерва. Човек је шутирао нешто метално, неку лименку или што слично. Конзерва се котрљала, ударала тамо-амо. И она је скакала тамо-амо и котрљала се. Улица је била пуста, мокра и мрачна.
Ћутке, девојка је гледала сточић на коме су се налазиле обичне, кућне ствари и једне савијене новине у којима је стајао наслов: „Оштар дијалог у ОУН о проблему Конга.“ Шта је то ОУН? Шта то значи? А Конго? Да ли је могуће да се свет занима за будалаштине као што је Конго? Каквог смисла то има.
Онај метални шум прође тачно испод прозора. Са сваким ударцем који је онај човек тамо доле чинио, нешто је и у њој, такође, одзвањало. Осећала је како снажно удара тамо-амо а није имала за шта да се ухвати.
Мајка је преплашено погледа. Из девојке, дрин, дрин, излазио је лимени звекет.

Са италијанског превела
Мирјана Огњановић

КЛОПКА ПРИМЕЊЕНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
или: ПРИСТАО САМ ДА БУДЕМ ИГРАЧКА
Перо Зубац

Термин „примењена књижевност“ први пут је у оквиру књижевно-теоријских расправа понудио у серији есеја „Записи о умјетности“ (у првом запису објављеном у загребачком часопису „Кругови“, 4-5, 1952. године), а који је узроковао неколико оштрих текстова непристајања, објављених у кратком времену, а које су потписали Јоже Хорват, Марин Франичевић, Иван Дончевић, Н. Ст. и неко од непотписаних сарадника „Керемпуха“. И како је после педесет и једне године, записао добар зналац Десничиног дела и приповедач његовог кова и снаге Јован Радуловић, приређивач Десничине постхумне књиге „Прогутане полемике“, („Стубови културе“, Београд, 2001.): „На ове нападе Десница је реаговао жестоко, полемички оштро, својим опонентима, сваком понаособ, одговорио је у тексту „Неспоразумак око примењене књижевности“, с поднасловом, „мали прилог нашој културној хисторији“. Међутим, ни један лист ни часопис није му хтео објавити одговор. „Шта је то толико узбудило Десничине опоненте?“ Ево тога става: „Аналогија с ликовним умјетностима порађа ми спасоносну идеју: као што су се тамо одијелили и добили своје посебно мјесто и положај огранци који имају практичне примјене, зашто да се то исто не проведе и на подручју књижевности? Говорим без шале. Какви би се теоретски разлози томе противили? Престала би трвења и натезања, све би практичке, програматистичке, утилитарне и сличне тенденције нашле своје задовољење; примијењеној књижевности могла би да се призна пуна важност, па чак и предност пред оном другом, а она друга добила би своје скромно али неоспоравано мјестанце под сунцем. Зашто не? Ја сам за примијењену књижевност.“
Овај став наслања се на Десничино размишљање о старом, одности и помодности, кад каже: „Пишите старомодно! – Старомодно може да постане само оно што је некад било помодно. Према томе: не желите ли постати старомодан, не пишите помодно! Пишући старомодно, радите за осигурање своје (књижевне) старости! Пишите старомодно! И при томе добро пазите да вам се у разматрањима о томе питању, под појам модернога не подвуче помодно.“
Једна слична теза појавила се на многим странама у понеким теоријским текстовима, која је нудила раздвајање наменске тзв. Поезије од праве поезије, а све је, канда, било у накану да се оспори фах-литература о ноби (народноослободилачкој борби). Неприлика са тадањим јаким људима на пољу вредновања литературе имали су и Бранко Миљковић и Блажо Шћепановић после објављивања изврсне књиге песама „Смрћу против смрти“ у којима су и Бранкове песме „Тито“ и „Југославија“ и многи други, највећма, аутори успелих поема о Или: „ПРИСТАО САМ ДА БУДЕМ ИГРАЧКА“ Крагујевцу, Јасеновцу, Краљеву, Дудику и сл. Одвајала се књижевност по наруџби или чак и конкурсу од оне која се пише за вечност, а не савремени тренутак, у коме јесмо и у којем певамо. Такве припомене о примењеној, наменској, масовнокултурној поезији нису мимоишле ни нашег Душка Трифуновића. Уистину, колико се сећам, критике су биле кулоарског типа, преношена са уста на уво, по где-где изнесене на неким саветовањима, али све је то постојало и није се дало не приметити. ДУШКО Трифуновић није спадао у песнике Револуције и описиваче светлих традиција, али његове песме о обичним темама из живота постале су општепопуларне, певане и разношене у ваздух са најмоћнијих звучника тога времена. И то није могло да не засмета књижевним чистунцима. А како је Душко Трифуновић, после свега, о томе мислио – сведочи један део уводног есеја у књигу „Пристао сам да будем играчка“ (Издавачки центар Ријека, 1988):
„Ово нису песме високог литерарног сјаја. Оне су настале тако што је неком од младића или девојака из моје околине била потребна баш таква песма. Онда сам ја писао како сам најбоље знао, као да се сва та потреба за песмом односи само на мене, а та младост је певала. Тако су ове песме давале сјај седамдесетим годинама.
Оне су доживеле оно што највише може да доживи једна песма – да буду певане, да буду део музике, да буду део нечије младости, да се далеко чују...
На њима су испробали своје композиторске способности сви најбољи музичари из мога круга.
Крхке поруке ових стихова проносили су у свом дивном малом знању најбољи певачи седамдесетих година.
Речи ових песама растегнуте на слогове чуле су се и мобилисале људе око љубави – од задружних домова културе до стадиона пуних поклоника...
... Сада када се смирила бука и овације, кад омладина пева другачије песме и ја постајем анахронизам, кад су се разишли музичари и изгубила музика, када сам остао сам са својим речима – увиђам да није било узалуд, увиђам да се и овако огољене ове речи дају изговарати и да њихов садржај има смисао који сам им наменио...
Ове песме су испуниле своју мисију. Биле су хитови – сад могу мирније. Сад оне личе на мене који сам једно време пристајао да будем играчка. Равно петнаест година сам био „играчка“ пишући овакве песме, и то сматрам значајним делом свог живота, јер су се том играчком играли најбољи, они који су знали да цене игру... (на путу, априла 1986).“
А Абдулах Сидран, још један од „судбоносних дјечака“, пропратио је Трифуновићев избор за ову књигу есејом „Сва лица Душка Трифуновића“ из којег један део, средишњи, наслањам на разматрање ове теме од које се не може одвојити један значајан део Трифуновићевог песничког опуса:
„И, иначе, најбоља својства класика Душка Трифуновића: сентенцијски саопштено, појмљено искуство (далеко од цјеломудрености!), танана лиричност (далеко од баналне сентименталности!), хуморност највишег реда (ни близу досјетки и вицу!), стамена, елементарна људскост.
...Често сам, као филмски глумац, имао потребу да „крадем“ из Душкове поезије: већ сами овај мотив чини ми се стожером около којега би се дала „напластити“ цијела филмска прича. А таквих је пјесама, детаља и слика, код Душка безброј.“
А тако каже и једна од мање знаних песама из овог круга поезије:

Кад ниси знао ништа боље
Од свега што живот може дати
Ти онда иди у пусто поље
И тамо пати
Твоја ће свака суза пасти
На земљу која сумњу рађа
И тешко теби кад почне расти
Ријека од суза и на њој лађа

Опет та лађа, реч, појам, која се појављује у најбољим Трифуновићевим песмама. Па и у „Тајној вези“, најсудбоносније.

 

Јубилеј „Толе Манојловића“

На сцени Атељеа 212, Театар у подруму, недавно је по 400. пут изведена представа Живео живот Тола Манојловић, што је, за наше прилике, изузетан јубилеј. Насловну улогу све време њеног трајања има Петар Краљ, режисер је Петар М. Теслић, док су декор и костими дело покојног знаменитог сликара Милића од Мачве.
На рачун домаће театарске политике већ годинама иде исте примедба: у корист страних аутора и класика запостављени су домаћи савремени ствараоци. Жилавост Димићевог комада показује да и од тог „правила“ има изузетака. Честитке!

ВЕРА У БУКВЕ

Божидар Мандић

Заљубљен сам у стабла од сиве и глатке женствености која ходају по нашим шумама. Она, додуше, мирују, али им мисли непрестано обавијају цео крај. Некад их је било на нашим просторима у огромним количинама, сада оне ишчезавају, али не добровољно, него човековом незаситошћу да их истреби. Уништи. Као да човек жели да им се освети због њиховог надрастања лепоте. Око нашег дома има их још много, али питам се – докле! Зато користим сваки трен да их гледам и уживам у њима. Загрлим их и одмах осетим топлину меког крвотока и белог ткива у њој. Букве су податљиве. Оне се не штеде. Њихов занат је давање. Обле и глатке, оне осигуравају упориште сваком погледу, било да се ради о детету или старцу. Човек би их могао опонашати, јер не поседују сујету.
Понекад, због њихове снажне заводљивости, тешко ми је да им приђем. Онда их само гледам. Моје око ужива у присној суздржаности поетске ненаметљивости. Надам се да није патетично рећи – волим их. Букве ме подсећају на ренесансне жене. Снажне бутине, бедра и понуђене груди чине да у мени пробуде жељу према женском. Њихова мекота у мени побуђује склизавост прстију, за танане делове свиле распрострте по људској кожи. То недостаје савременом човеку. Додир. Његова аура, просто, искрзана је брзинама и интересом. А само неупотребљиви тренуци чине нас срећним. Буква ми даје снагу да наставим да трагам за искрама радосних тренутака. Данашње жене су спљоштене јер не желе да буде у мушкарцу мушкост. Више се осећају као завршена савршенства. Као пљоснати тањири или политирани ормани у стану. Жене немају елементе дрвета. Тешко их је обликовати, чак оштра длета ломе своје врхове о њих. Абориџини су бушили рупе у земљи и водили љубав са Прамајком. Код њих је то ритуал спајања. Мене букве инспиришу да не изгубим љубав према женској нежности.
Изнутра букве су тврде, али склоне болу. Њихово бело ткиво, снагом раширених крила лабуда, улази у нас. Зато, када понекад од висине и тежине падну, врло брзо иструле на тлу. Њихово стање је узвишеност.
Букве припадају шумском заједничарењу.
Кад се човек навикне на бук(в)у, он почне да презире тишину. Жалосно је да тамо где се појави човек природа нестаје. Он је објавио рат природи, али тај рат још никада није добио. Он не креће више у рат са оружјем, већ са оруђем. Опасност коју ретко ко још примети. Први пут технички напредак отео се из руку човекових.
Због непажње према биљним врстама, човекова душа је опустела. Она има све, сем онога што јој треба.
Антејистичко – Атеистичко.
Каква разлика у погледима на свет. Увек је до сада свет равнотеже омогућавао да супротности буду на тасу, сада – лаж је однела превагу.
Кад би се питала буква, лаж никада не би продрла у стварност.
Ако желиш да избегнеш таштину, нужно је да повремено ослониш чело на буквину кору. Осетићеш тихи загрљај. Музика неће допирати само до тебе, већ ћеш је моћи и предати. Звук из букве, сигурно би рекао Розанов, тајна је вечног писања. Без тога, као бачени мишеви у воду, сагледавамо парадокс: На духовној сујети развио се успех материјалног света. Само себичан човек може бити себичан. Само себичан човек може доказати да је себичан, све остало је плод узалудности. Буква ништа не скрива. А тај исказ одвлачи је од мучнине.
Она не поседује ни лукавство ни ћутање.
Страшан је ово свет у коме владају моторне тестере. Гомилу људи запажам око једног дрвета. Човек је моћ. Буква је нежност.
Око људског рода шири се бестијалност. БЕСТИДНОСТ. Уместо да човек и стабло носе једно име, човек чини да се деси раздвајање. Ко живи само за данас, велики је отимач сутрашњице.
Наивна невиност.
Кроз букве тече нада за опоравак женствености. Надахнуће да мушкарац и жена поново крену једно ка другом. Да се загрле. Потпомогну у свеопштој њености, драги мој Данте, ван шуме.

Фрагменти о Косову
Срба Игњатовић

Ричард Холбрук је својевремено био недвосмислено јасан. У свом познатом bulšit дипломатско-џентлменском маниру изјавио је да су Срби „дупеглавци“.
Међу првима је признао ОВК као „регуларну снагу“. ОВК је касније, под протекторатом, преименована – прегруписана у неку врсту паравојске или милиције Косова. Међу њеним обавезама споменута је и „заштита од пожара“.
Српске куће и српски манастири притом су горели и рушени све време, како у присуству локалних, тако и међународних „заштитара“.
*
Бомбардовање СР Југославије најпре је било представљено као „хуманитарна интервенција“. Западни публицисти и аналитичари данас све отвореније говоре о „рату за Косово“. Политички функционери и високи чиновници који наступају у име међународне заједнице такође констатују да је то био рат који је „Милошевић изгубио“. Србија, поручују, стога треба да сноси неизбежне последице, а актуелно руководство је дужно да своме народу објасни право стање ствари.
Још „последица“?! Како се, онда, зове ово досад? Лака увертира, предигра?
*
У сваком случају политички говор о Косову постаје све директнији, па тиме и бруталнији, лишен еуфемизама.
А еуфемизмима се дуго баратало на обе стране. Први, највећи, било је истурање хипотетичног (и химеричног) ауторитета ОУН и фамозне међународне заједнице у ситуацији у којој се за све пита НАТО а дело ЕЗ.
Еуфемизам је био и Кумановски споразум, фактичка предаја Косова и Метохије, пад „под протекторат“ (додуше не по сваку цену и не без одређених лимита које је „победничка страна“ цивилизовано прихватила али знамо како их је и колико уважила у потоњим збивањима).
Свет се поигравао еуфемизмима а одлазећа и долазећа овдашња власт радо је или олако забадала главу у песак.
*
Тако се стигло до позиције која гласи: Срби имају право... да губе!
И до ситуације да на Косову „нема тероризма“, али су преостали Срби и неалбанци сви недраговољни таоци једне ситуације у којој немају где да оду с обојка простора што им је за кретање и живљење преостао, а уколико то и покушају, знају да их нигде не чекају мед и млеко већ горчина таворења и депресија вероватних доживотних прихватилишта.
*
О приликама и атмосфери таквих места засад пише само Петер Хандке. Пажња домаћих аутора још је резервисана за повремено описивање чемерне јаве у косовским српским „енклавама“.
*
Сада нам говоре, у ствари, да је партија политичког покера завршена. Сад победник – победници обема рукама прикупљају са стола и повлаче к себи освојени кеш или, уколико се игра одвијала у софистициранијем амбијенту, збрајају жетоне које ће убрзо и уновчити.
*
Ситуација је то што изискује грандиозну политичку памет коју би морала да прати бриљантна, права веледипломатија.
Кад, међутим, догледамо ко нас и где представља, нужно се намеће мисао да би мање штете било уколико бисмо затворили неке од амбасада.
*
Читам изјаву једног домаћег политичког мислиоца како „опасност за нас нису симулирани преговори“ (о Косову). Просто да се човек убезекне пред том провалом картезијанске логике. Неугодно питање гласи: а шта бејаше оно у Рамбујеу?! Можда топла камилица?
*
Када не бисмо били свесни колико нам се стабло истањило, народ остарео, читава села остала пуста, милиони махом млађих избегли у иностранство (тај егзодус се наставља) и свега осталог што никаквој срчаности не иде у прилог, подсетио бих да је кнез Лазар Косово и државу у ондашњем обличју изгубио још давне 1839, па смо се, после неколико стотина година отоманске владавине, почетком минулога века на Косово као држава ипак вратили. Друге су прилике данас, можда могући и другачији повраци, али духовно и материјално благо Косова сада нам је још важније и веће. Једино преткумановских Срба, што би рекао Арчибалд Рајс, одавно више нема.
Да их има, и ако их има макар у траговима, преостало би нам тек да се тешимо парафразом оног: Догодине у Јерусалиму!

 


 Крај странице