Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, јануар - фебруар 2011.
Удружење књижевника Србије
РАСПИСУЈЕ КОНКУРС ЗА НАГРАДУ „МИЛАН РАКИЋ“За награду „Милан Ракић“ конкуришу
чланови Удружења књижевника Србије
песничким делом објављеним у 2011.
години.
За ову најзначајнију сталешку награду,
по Правилнику, у обзир долазе искљу-
чиво прва издања књига а искључена су
поновљена и проширена издања, сабра-
не или изабране песме, као и књиге ау-
тора који су награду раније већ добили.
Књиге кандидата за награду (у 5 при-
мерака) могу се доставити лично или
послати поштом, а крајњи рок је до 31.
марта 2012.
године.
Адреса: Удружење књижевника Србије,
Француска 7, 11000 Београд.
Са назнаком: Жирију за награду „Ми-
лан Ракић“.
ОБАВЕШТЕЊЕ
Молимо вас уколико нисте изми-
рили претплату за „Књижевне новине“
за 2011. годину, да то учините на жиро
рачун Удружења књижевника Србије:
245-0015892701024-54, Агробанка Бео-
град, са напоменом за претплату, а пре-
ма упутствима датим у импресуму. Та-
кође вас љубазно позивамо да обновите
претплату за 2012. годину, за појединце
1200, а за правна лица 2400 динара, за
иностранство 50 еура, авионски 70 еура.
ПРЕТПЛАТА НА “КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ” за 2012. годину по цени (заокружити износ) од: 1200 динара, за организације 2400,
за иностранство 50 еура, авионом 70 еура долара или одговарајући износ у другој валути.За нашу земљу уплату слати на жиро- рачун: Агробанка, Београд, 245-0015892701024-54- за КН. За иностранство уплате се врше код посредничких банака: DRESDNER BANK AG, FRANKFURT AM MAIN, GERMANY i AMERICAN EXPRESS BANK, LTD.,NEW YORK, NY, UNITED STATES na račun KOMERCIJALNA BANKA A.D.BEOGRAD, SWIFT-BIC: KOBBRSBGXXX, Svetog Save 14, Beograd, Srbija, sa naznakom u korist UKS, FRANCUSKA 7, BEOGRAD, SRBIJA, BROJ RAČUNA : RS35205000702541600067. ПОПУЊЕНУ НАРУЏБЕНИЦУ или фотокопију признанице (доказ о уплати) послати на адресу: Удружење књижевника Србије- за “Књижевне новине“,
Београд, Француска 7. Моле се претплатници да измире своје обавезе јер је то сигуран начин да новине стигну до одредишта.Прилози за УКС
• Раде Адамовић, писац из Француске.
200 евра
• Живомир Петровић Пуринко, писац
из Француске, 100 евра
• Swess Clean Company, Београд, 100 евра
• Анонимни дародавац, 200 евра
• Дана Додић, члан УКС из Фран-
цуске – 100 евра
• Петар Милатовић Острошки,
члан УКС из Беча - 80 евраПИСМО ИЗ АМЕРИКЕ
Удружење Књижевника Србије
Управни одбор
Поштовани,
Желим да Вас обавестим да се као почасни члан УКС
обавезујем да сваке године приложим почасну чланарину од $1.000.
Радмила Милентијевић
Др Красин Химирски (1938) из
Бугарске, писац, преводилац, но-
винар и дипломата, члан Савеза
бугарских писаца, Савеза новинара,
Бугарског ПЕН центра, московског
Међународног фонда словенске
културе, добитник бројних бугар-
ских и међународних признања -
једногласном одлуком Управног од-
бора примљен је за почасног члана
Удружења књижевника Србије.
Сарадња са књижeвним заједницама и дијаспоромУ протеклом једногодишњем пери-
оду најважнији посао у раду ове
Комисије био је планирање рада
усредсређивање на пререгистрацију
ранијих
књижевних подружница и оснивање
и регистрација нових књижевних
заједница.
Ову нам је обавезу наложио
нови
Закон о оснивању удружења и
друштава.
Један број књижевних подружница
благовремено је пререгистрован у књи-
жевне заједнице, као што је то учињено
за Браничевски округ у Пожаревцу, за
Поморавски у Јагодини, затим у Чачку, у
Неготину, где имамо Крајинске кругове,
Крушевцу Багдалу, јер су ти клубови
удружења истовремено и књижевне
заједнице.
Овај је посао започет у Краљеву, Сме-
дереву, Лозници, Ужицу, Нишу и другим
градовима.Остало је да у неким окрузима
градовима посао иницирамо како би
могао благовремено бити приведен крају.
У поједини срединама има озбиљних
тешкоћа у обезбеђивању најскромнијих
услова за рад заједнице – мање просто-
рија и телефон. Али, делотворнија са-
радња са локалном самоуправом, и уз
нашу подршку – и ти ће проблеми бити
решени.
Кад је реч о организовању наших пи-
саца у дијаспори, већ постоје клубови и
удружења у Румунији, Мађарској, Немач-
кој, Шведској, Швајцарској, Француској,
Канади... Треба уложити напор да се књи-
жевне заједнице оснују и регистрију и у
другим земљама, где год има писаца који
потичу са нашег тла.
У протеклом периоду приређено је не-
колико запажених сусрета са писцима из
појединих књижевних заједница на Три-
бини Француска 7.Председник Комисије
Петар Жебељан
170. годишњица доласка Бранка Радичевића у Темишвар
Трагом песника и његових предакаПрва песма Бранка Радичевића на српском језику, чувена „Девојка на студенцу’’, настала је у Tемишвару 1943. године
Половиним децембра је у Темишва-
ру, у Савезу Срба у Румунији, обе-
лежена 170. годишњица доласка
Бранка Радичевића у Темишвар. Наиме,
постоје значајне везе Бранка и породи-
це Радичeвић са Темишваром, где је, пре
свега, Бранков отац, образовани Теодор
Радичевић радио као царински службе-
ник. Претплатник на Летопис Матице
српске, пријатељ са Вуком Караџићем,
писац неколико антологијских басни и
преводилац са немачког језика, Теодор
Радичевић је био угледни грађанин Те-
мишвара.
С јесени 1841. године, завршивши
шест разреда најстарије српске гимназије
у Сремским Карловцима, Алексије Ради-
чевић (тада још не под именом Бранко),
долази у Темишвар где уписује тзв. ‘’фи-
лозофију’’, седми и осми разред тамошње
гимназије. Темишвар му беше доста тму-
ран у односу на светле и звонке Сремске
Карловце и Стражилово, просторе пуне
винограда, берби грожђа и чудесно лепе
природе са изворима и мирисима ретког
биља. Присећајући се аркадијски лепог
и незаборавног амбијента карловачког
школовања, у Темишвару Бранко пише
своју прву песму на српском језику, ‘’Де-
војка на студенцу’’, која је постала култ-
на у српској традицији, компонована на
неколико начина и са својствима песме
настале у народу.
У богатој очевој библиотеци у Темиш-
вару, Бранко чита Вергилија, Хорација
и Хомера, али и Бокача, Таса, Бајрона,
Молијера, Милтона, Лафонтена и друге.
Нарочито је Бранко читао немачке писце
и песнике, Шилера, Гетеа, Уланда, Кло-
пштока, Ранкеа и Хајнеа. Посебан утицај
на младог песника имао је Хајнрих Хајне
и његова употреба деминутива у поезији.
Тако ће Бранко већ у првој песми напи-
саној у Темишвару користити речи: во-
дица, момче, селе и коњиц, а у другим
песмама, нона, нојца, удичица, рибица
и друге.
Године 1843. Алексије Радичевић
одлази
у Беч, где ће, објавивши своју
чувену прву књигу ‘’Песме’’, са грчког
језика превести име Алексије у Бранко.
На крају књиге међу именима пренуме-
раната највише се налази Срба из Те-
мишвара. Одласком млaдог песника у
Беч да студира права којa није волео, у
Темишвар 1843. године стиже из Срем-
ских Карловаца Бранков млађи брат
Стеван да такође учи ‘’мудрословие’’
(филозофију). Начет туберкулозом, он
умире 1845. године. Данас се у Tемишва-
ру налазегробови и споменици Теодору
и Стевану Радичевићу. Док се Бранков
налази на ‘’рајском Стражилову’’, Парна-
су српске поезије.
За живота Бранко је оца и гроб брата
Стевана посетио у Темишвару августа
1849. године. Чувену песму ‘’Кад мли-
дијах умрети’’, Бранко је написао 1845.
године и посветио Брату Стевану у вре-
ме његове болести и смрти у Темишвару.
Програм Бранковог кола и Савеза
Срба у Темишвару обухватило је јуче, пре
свега, исцрпно и надахнуто предавање о
Бранку Радичевићу које је одржао Ненад
Грујичић, песник и председник Бранко-
вог кола. Посебну занимљивост пред-
стављао је наступ српског тамбурашког
оркестра ‘’Батини бећари’’ из румунског
места Велики Семликуш, који годинама
води приљежни и вредни Лаза Кнежевић.
Као редак уметнички поклон, извели су
чувену песму ‘’Бранкова жеља’’, коју је
1878. године написао Јован Јовановић
Змај приликом првог покушаја преноса
земних остатака Бранка Радичевића из
Беча на Стражилово. Извођење те песме
представља велику реткост и у Србији, а
поготово у Румунији.
У програму су наступили и певачи
српских песма пореклом из Румуније, Зо-
ран Радић и Љуба Петров. Млади глумци
драмског студија из Tемишвара говорили
су Бранкове песме ‘’ Девојка на студенцу’’
и ‘’Кад млидијах умрети’’. У наставку про-
грама наступили су српски песници из
Темишвара: Славомир Гвозденовић, Иво
Мунћан, Мирјана Перинац и други.
У јучерашњем дану делегација Бран-
ковог кола и Савеза Срба у Румунији по-
сетила је Липовско гробље у Темишвару,
запалила свеће и положила цвеће на
гробове и хумке Теодора и Стевана
Радичевића.
Ненад Грујичић је рекао о Бранку и
Темишвару:
- Долазак у Темишвар трагом Бран-
ка Радичевића представља ретко и ди-
рљиво песничко ходочашће у времену
тектонски ускомешаних, разбијених
и поништених културних вредности,
симбола, амблема и знакова. Овакав
програм представља високо изражену
свест о путу и самоодржању српског
народа и његових генијалних поједи-
наца кроз сва времена. Управо је Бран-
ко мапом свога кретања кроз живот
исцртао непоновљиву стазу српске
стражиловске лирике са европским и
светским дометима. Импоновало ми је
да у Темишвару додам неколико капи
мору богате културне историје оличе-
не у Доситеју, Црњанском и Бранку,
као и многобројним знаним и незна-
ним српским ауторима. Било је лепо
учествовати у свечаности у препуној
сали Савеза Срба у Румунији и осе-
тити непрекинуту нит српског језика
оличену у данашњем стваралаштву
и животу нашег света у банатском делу
Румуније. И хумке Теодора и Стевана Ра-
дичевића указују на светлост постојања
кроз непролазну поезију њиховог и на-
шег Бранка Радичевића.
Б.К.
Рада Илић
Као Сингерово огледалоПророчанство Креманца Митра
Тарабића (1829-1899) о сокоћалу
у сандуку који ће човек направи-
ти а одакле ће се појављивати „приказе“,
давно је изгубило своје непојмљиве моћи.
Одавно већ искачу авети из тесне кутије.
Једино је тешко одредити да ли се то ТВ
истина усмерава према човеку или човек
према њој. Двосмерна улица се пресре-
ла... Од тачке неартикулисаног усмерења
и краткотрајне пометње до данашњих
дана, исплетена је мрежа. Та мрежа није
као она Сингерова - стара као Метуза-
лем, али јесте „нежна и растресита као
паучина и исто тако пуна рупа“,
и не само што је сачувала „чвр-
стину све до наших дана“, већ
постаје све непробојнија и не-
уништивија, па кад неког демо-
на (читај ововремског човека)
„замори трагање за протеклим
збивањима, он може да се за-
вуче у огледало“ (читај да се
прикује уз екран) - па ће се два
истоветна демона наћи лицем у
лице, „као паук у својој мрежи,
и мушица ће“ (читај нова жрт-
ва) „сасвим сигурно, ускоро
бити ухваћена...“
„У међувремену, генера-
ције се рађају и умиру, Зирел
смењују Зиреле у милијарди од-
раза - у безброј огледала“; ам-
плитуде кревељења, крештања
и намештених осмеха и поза
као клонираних (неспорно
привлачних!) женских појава,
круже нашим домовима... Теле-
визијска мапа је постала ултра-
модерно егзерцириште за мла-
де и неискусне! Жељне славе!
Шта се то десило кад су се
помутили аспекти јасне свес-
ти па не опажамо разлике?
Ожилавио неки новомутира-
ни (ријалити) вирус па земаљски богови
-противници доброте, лепоте, манира,
културе... пустили ђавола на мала врата
ТВ пријемника; ми искривљени - крити-
кујемо огледало које нас као деформише!
По принципу - добар глас далеко се чује
а зао још даље. На тлу опште помаме,
лече се и сравњују комплекси. Као неко
„летеће“ писмо - свима нам је намењено
све! Можемо да узмемо или да остави-
мо. Нико нас не присиљава. Бусамо се у
православље а поступамо нехришћански,
равнодушно - према деци нарочито... (Уз
наш аманет су 90-их сазревала и одрас-
тала уз идоле крајње сумњивог морала,
успављивала се уз порно филмове; ро-
дитељи су градили своју аутономију на
„телевизору плус“ у кући, друштво за
разбибригу нације и омладине певало на
текстове ослобођене естетике, логике и
етике. Они с већ изоштреним погледом
и оплемењеним срцем, који Аристоте-
лову „Етику“ не само што знају већ је и
примењују, који су прозирали објективну
слику међу монтажама, константно су
били у мањини.)
Телевизија се одлучно и перманентно
руга естетизму и минималној пристој-
ности, подјарује, нахушкава с тенден-
цијом сталног спуштања... Ипак, људска
слика је верно пренета на мали екран - и
нико није недужан! И нико нас не при-
сиљава да гледамо ту „униформисану
индивидуацију“, да аплаудирамо најгори-
ма и томе што су за то добро награђени.
Телевизор је човек сâм - који слушајући
лажи сâм их и шири...
Лепо се види да се сила култур и мо-
рала поштапа лицемерним флоскулама
једнакости, толеранције различитости
и другости. О улози и доминацији теле-
визије, говорили су и битници, покрет с
приступом „културној индустрији која
поседује способност индоктринирања
и духовног поробљавања“, која је дав-
но одређена као контролишући медиј.
(Уосталом, сва масовна култура је иден-
тична: филм, радио, новине и сл.). ТВ је
постала једна моћна индустрија про-
извода као што су: човек - homo alijeni
juris, (не)морал, легитимни шунд... Још
је Херберт Маркузе, интелектуални вођа
контракултурног покрета из ’68, тврдио
да већ у предшколском узрасту телеви-
зија поставља шаблоне за конформизам
и побуну и да „експерти масовних ме-
дија преносе вредности које се захтевају;
нуде савршен тренинг у ефикасности,
чврстоћи, личности …па се са оваквим
образовањем породица не може више
такмичити“.
Држимо огледало својих порока пред
собом. Челни херувими и серафими наше
свакодневице размрежавају и
осмишљавају програме тако
да је димензија зла постала ог-
ромна, али може бити и већа...
„Држава то сам ја!“, рекао је Луј
XIV. Телевизија - то смо ми!
Еклатантно је да се проналази
врлина и лепота у гнусоби и
искривљености болесне чове-
кове психе и истог таквог вре-
мена... Застрашујуће је мрачно
(и тужно) телевизијско небо
посуто убилачким кометама и
отровним остацима.
Камијев „Калигула“, свес-
тан да је свет апсурдан, „да
људи умиру и да нису срећни“,
долази на идеју да проповед-
ајући савршену апсурдност,
покрене свет набоље. Вла-
давином на темељу терора и
потпуног одсуства морала, на-
грађује злочини разузданост
а кажњава невиност. Као што
развратни Калигула формира
код својих поданика убеђење
да је живот апсурдан, тако и
телевизија не проналази праве
вредност па ће на крају (надај-
мо се таквој правичној телеви-
зијској судбини!) проћи као и
император који је постао жртва преврата
иницираног нагонским схватањем да је
његово понашање превазишло и саму ап-
сурдност живота.
Дотле, разматрајмо да ли би, на при-
мер, од свих наших телевизија, сличних
као јаје јајету, и по којима се врте такоз-
ване задушне бабе и деде, из једне лукра-
тивне селекције, могла да се начини једна
честита српска телевизија. Размотримо
најпре информативне емисије, вести.
Идентичне, некреативне, преписивач-
ке. Спикери не (по)знају особености
матерњег језика и да варијације прозо-
дијских елемената, тј. истицање или на-
глашавање појединих делова говорног
низа, дају вредност, смисао и лепоту је-
зику. Најбољи у комбиновању висине,
јачине и темпа, у акценту, ритму читања
и говора и који владају интонацијом - за-
вређују да буду издвојени: Лидија Мар-
ковић, Наташа Ранитовић, Наташа Јере-
мић, Бранка Невистић, Јасмина Панић,
Маја Жежељ; Славко Белеслин, Зоран
Баранац, Горан Димитријевић и Радомир
Почуча. Tок-шоу емисије најчешће су
сведене на подсмех и брбљање о интими
(детаљима о којима се не прича и за које
се не пита) јер је у новом, модерном ме-
дијском простору, укинута критичка дис-
танца; квазиспектакл добија значајно ме-
сто на екрану, хвале и самохвале веселих
гостију пљуште и забављају народ; „коко-
шињци“ се пуне новим идејама и морали-
сањем и чини се понекад да је узалудан
сваки напор у отпору тој експанзији (не)
културних специфичности. Залажем се
за заштиту од праве експлозије такозва-
не нове културе у којој се подразумева
црпљење инспирације из празнословља
разних „кафанских“ типова. Истичем
парадигме професионализма, „ТВ лица“
- Тање Петернек и „Балканском улицом“
- Весне Дедић. Даље: уживам у анали-
тичним серијама у којима налазим спој
знања, интелигенције и интуиције, какве
су, тематски раздвојене, „Доктор Хаус“
и „Завршница“, у снимцима концерата
класичне музике, филмовима из времена
када је Фест носио здраве поруке; про-
тивник сам на први поглед симпатичних
„кефалица“ - које су у суштини суптилно
извргавање руглу дечјег незнања, невич-
ности и стила за који су одговорни роди-
тељи... На крају, ма колико парадоксално
звучало, са симпатијом и разумевањем
гледам на ону исконску потребу човека
да, ма и кроз сапунице и сличне домаће
серије, живи неки свој сан, сучељавајући
тако свој живот с бајком која успешно ис-
пуњава самотне и оскудне пензионерске
дане и ноћи.
П. С. У име своје породице, зах-
ваљујем правом уметнику свог заната
Ђолету, молеру с Црвеног крста, што је
успешно обавио свој посао, журећи на
серију „Када лишће пада“!
Сведочанство о времену
Ева Рас „Бадерисани Екрем и Ева“, (Evro Giunti – Београд 2011)МИРЈАНА ЈУРИЧИЋ
Ева Рас је документарним романом „Бадерисани Екрем и Ева“, понудила темељан феноменолошки, културолошки и социолошки пресек једног болесног друштва у целини, користећи „репрезентативан узорак“ од тзв. ВИП личности које су се добровољно затвориле у ријалити програм на примитивном сеоском имању ТВ Пинк.
Србија је књигом "Бадерисани Екрем и Ева" добила једно искрено, потресно сведочанство о времену које једе своју децу
■ У земљи која је одавно изгубила везу са стварношћу, где се из очаја самоубијају целе породице, где се нуде сопствени здрави органи да би се спасао голи живот, у земљи где се најинтимније тајне продају без срама пред камерама, да ли постоји ишта свето?
Да ли су то Евине године које би заслуживале поштовање чак и да за собом нема садржајан и плодан живот велике уметнице?За наивне, роман Еве Рас „Бадерисани Екрем и Ева“ (Evro Giunti – Београд 2011), велико је разочарење. Нема у тој позамашној књизи ништа од очекиваних бљувотина које су се дешавале на Фарми, али остале скривене од масе анестезираних даноноћних посматрача ријалитија на имању у Лисовићу. Ева Рас је изневерила њихова очекивања да ће се овом књигом осветити свима који су јој се замерили, да ће пред читаоце прострти њихов прљави веш, а не само онај који је својим рукама прала у цеђи, да ће својим живописним језиком, толико оспораваним, поименце дијагностиковати сваког учесника пацијента великог експеримента ин виво. Изостало је „прво и допуњено издање“ „Фарме“ намењено изопаченим сладокусцима.
Ева Рас је понудила темељан феноменолошки, културолошки и социолошки пресек једног болесног друштва у целини, користећи „репрезентативан узорак“ од тзв. ВИП личности које су се добровољно затвориле у ријалити програм на примитивном сеоском имању ТВ Пинк. На овом полигону ограђеном камерама, тромесечним даноноћним надзором, али и оградом, укрстили су се најразличитији темпераменти, менталитети, годишта и националности, и сви очајни на свој начин. Скупљени „с коца и конопца“ сви са истим циљем: узети хрпу пара и пет минута славе. Изолација, глад, алкохол, тешки сеоски послови, празан ход у времену, депривације љубави, секса и разумевања покренули су њихове најниже инстинкте, и шоу је могао да почне. Сурова игра секташења, подметања, смештања и оговарања с временом је хватала замајац, испадали су слаби, неотпорни, неконфликтни јер су били досадни. Маса испред екрана хтела је много више од све скупљег хлеба, и игара, хтела је борбу и крв, хтела је пражњење сопствених фрустрација. Телевизија им је излазила у сусрет, инструишући учеснике како да се поставе и шта да раде. Ева Рас их је демистификовала, открила је духове који су повлачили невидљиве конце и узаврели лонац додавали још по неки кључ.
У земљи која је одавно изгубила везу са стварношћу, где се из очаја самоубијају целе породице, где се нуде сопствени здрави органи да би се спасао голи живот, у земљи где се најинтимније тајне продају без срама пред камерама, да ли постоји ишта свето?
Да ли су то Евине године које би заслуживале поштовање чак и да за собом нема садржајан и плодан живот велике уметнице? Да ли као жена сме да очекује поштовање? И на крају, да ли сме да буде жива после леченог канцера? Одакле јој уопште смелост да се са свим тим „атрибутима“ упусти у овакву авантуру?Ева Рас у документарном роману „Бадерисани Екрем и Ева“ покушава да одговори на та питања и оправда не само свој улазак на „Фарму“, него и сопствено постојање које су јој многи бахато трескали у лице. И често се враћа питању својих мотива, разлога и апсурдности ситуације до које је довела њена угрожена егзистенција. Да ово друштво има образ, зацрвенело би се од стида све до тачке када би сагорело. Ева Рас је само један случај, трагичнији од осталих небројених који се у старости боре с немаштином, јер иза ње стоје звање академика, небројене глумачке, књижевне и ликовне награде и пет деценија уметничког рада.
Користећи коментаре читалаца као својеврсни барометар ставова јавног мњења, Ева Рас је формирала готово трећину књиге. Бирала је најсуровије који су је растављали на атоме, сецирали јој душу и вређали је убадајући тамо где је највише боли, у њену личну трагедију мајке и супруге. На моменте као да је мазохистички уживала у томе. Замерали су јој живописни речник и псовке лицемерни чистунци, исти они који су се бескрајно забављали Екремовим пијаним бауљањем и уживали у Вендиним вулгарним деколтеима.
Ослањала се Ева и на коментаре људи који су је подржавали, као против тежу букачима, али знатно мање од малициозних, увредљивих и злурадих коментара. Еви као да није било доста удараца на фарми, прихватила је нове, после изласка. Ева Рас у документарном роману „Бадерисани Екрем и Ева“ није улепшавала себе ни своје поступке на „Фарми“, покушала је да објасни шта их је провоцирало и како им је одговарала не бежећи од тога да је и она људско биће саздано и од слабости. Ева је залутала међу свет који је није прихватио, није разумео и није волео. И није то крио. За разлику од већине, Ева је била у стању да их разуме и да им опрости.Ева Рас се документарним роману „Бадерисани Екрем и Ева“ ставила у заштиту учесника Фарме, Екрема Јеврића, човека залуталог у времену и простору коме се измакла заслужена награда. Иста она која је и њу саму мимоишла. Уместо тога постала је богатија за несвакидашње животно искуство праље, куварице, млекарице и спремачице, која је у слободно време и ван тог казамата, академик.
Србија је књигом „Бадерисани Екрем и Ева“ добила једно искрено, потресно сведочанство о времену које једе своју децу, а од жене богате духом, емоцијама, с посебним даром опажања, изоштреног језика, опасног интелекта и врло веште на перу. На експеримент, ријалити шоу, звани "Фарма" тренутно је спуштена завеса, чекају се нови добровољни заморци.
КЊИЖЕВНЕ
Н О В И Н Е
Главни и одговорни уредник
Мићо Цвијетић
Редакција:
Бојана Стојановић Пантовић
(заменик главног и одговорног
уредника),
Бранислав Вељковић (оперативни
уредник),
Славко Алмажан, Ристо
Василевски, Славомир
Гвозденовић, Милутин Мићовић и
Ранко РисојевићСекретар редакције:
Мирјана Ковачевић
Уметнички лого:
Миле Грозданић
Технички уредник:
Зоран Маринковић
Припрема за штампу:
Радојица Ђурић
Коректура:
Томислав Јаничић
Штампа:
Драслар партнер, БеоградЛист излази једанпут месечно
Рукописи се примају сваког радног
дана од 11 до 14 часова
Рукописи се не враћају
Телефакс: (+381 11) 26 26 278
Телефон: (+381 11) 26 27 286
Адреса редакције:
11000 Београд, Француска 7
E-mail:
knjizevnenovineuks@gmail.com
uksrbije@yahoo.com
www.uksrbije.org.rs
Крај странице