Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ јануар-фебруар 2013.
ИЗ САДРЖАЈА
• Збирање српских трагова - Будимпешта
• Приповедање историје, 1913.
• Дадо Ђурић - опело без пријатеља
• Непозната земља - Аустралија
• Поезија: Вилхелм Милер, Драган
Колунџија, Леонид Латињин, Бећир
Вуковић, Ерол Туфан...
Где је нестала критика (српске) поезије
Бојана Стојановић ПантовићНаслов овако замишљеног критичког те-
мата може да подсети на неку причу Е.
А. Поа из категорије хорора или савреме-
них трилерских заплета, односно плаката који се
могу наћи на зидовима полицијских канцеларија,
код нас и у свету. Оно једноставно: Missing. Да су
поезија и њена критика, обе женског рода, бића
у физичком и материјализованом обличју, можда
би се још неко и сетио да их потражи: званично,
са потписом надлежног задуженог за ту ствар...
Али, како о њиховом етеричном, варљивом, а
ипак тако очитом присуству у нашем постојању,
у историјама приватних и званичних живота,
времену и миту, политици и култури, могу да
посведоче махом само они којих се то директно
или индиректно тиче, а то су песници, ствараоци
и критичари, потом и селективна публика, стиче
се утисак да то и није можда ствар од тзв. општег
значаја.
У то је чак сумњао и неко ко је, без сумње, био
велики приврженик и љубитељ песничке речи,
Богдан Поповић. У свом гласовитом предговору
Антологији новије српске лирике он ће са примет-
ном дозом ироније па и здравог разума напоме-
нути да је песништво, опште узев „мало чудан
занат, и извесно, у својој целини, цени се више но
што заслужује“. Ове нас речи упозоравају да је и
пре више од столећа, када је српско песништво
први пут добило антологијску канонизацију не
само на домаћој, већ и на међународној сцени (уз
све познате мањкавости овог избора), постојала
висока свест у редовима елитне културе како је
песништво у ужем смислу, иако су из њега поста-
ле све остале форме књижевног говора/писма,
нека врста прецењеног атара у који не залази баш
свако, а често ни стручњак. Но, ако томе, рецимо,
супротставимо речи савременог пољског песника
Кшиштофа Карасека из недавног интервјуа, он
ће рећи следеће: „Имам дубоку свест о нужности
поезије. Зашто људи, када се воле, изговарају речи
песника? По мом најдубљем мишљењу, поезија
није литература, али користи исте алатке. Зашто,
када се боре, певају песме чије је стихове написао
неки песник? Зашто се, када умиру, моле речима
песника? Мора да постоји у томе неки дубљи сми-
сао, који сам по себи бива узвишен....а шта је ако
није освешћење новог поретка? Реч у поезији је
изазов, али и ритуал“. Поезија је другим речима
нужност за многе људе, чак и за оне који је при-
зивају, како пољски песник каже само у екстрем-но драматичним тренуцима...Тешко да
би неко изговорио одломак из романа
на љубавном растанку или вечном
испраћају најближих.
То нас одмах доводи до следећег
питања које нужно из овог происхо-
ди: ако је песничка емоција нешто што
може да дели сваки човек, да ли је кри-
тичка реч такође нешто што поменуту
емоцију још више проближава читао-
цу, нешто што није дакле као у 19. веку
било намењено писцу, већ публици
хетерогеног укуса и тзв. компетенција.
Чини се да је, и поред изванредних на-
пора пре свега наших часописа, али и
појединих медијских пунктова (свима
познате емисије на телевизији и радију,
и тек понека рубрика у дневним нови-
нама) да одржи, па чак и унапреди кри-
тику поезије сходно другачијим генера-
цијским и осталим мерилима савреме-
ности, преовладала нека врста духовне
инерције и белешкарења. Како је то
суморно констатовао Растко Петровић
још тридесетих година прошлога века:
„Без помоћи критике књига остаје, као
што смо изложили, за човечанство не-
завршена. Она је незавршена чак и за
писца књиге, који не види разлоге у
даљем развоју такве мртворођене ми-
сли. Што се тиче читалаца, природно
је да они такву књигу нити примећују
нити желе да примете. Ако књига није
догађај кој делује на њин духовни и
мисаони живот, читаоци имају пуно
право да се за њу не занимају“. Тако је
писао Растко, слично Исидори, о пот-
реби да критичар буде нека врста коау-
тора текста, или када је о поезији реч,
неко ко је готово песников дублер. Али,
данас, у ери медијских притисака и
жанровских преференција, комерција-
лизације и отвореног укидања естетске
димензије песништва у правцу профа-
низације (о распаду и смрти естети-
ке одавно се говори, а чини се да она
нужно највише погађа управо поезију),
овакве речи делују помало утопијски.
Критика унеколико јесте већ изгубила
свој дигнитет сводећи се на пријатељ-
ско охрабривање, анимозитете, сим-
патије и антипатије, неутрална (стис-
нутих зуба) описивања тзв.песничких
поступака, хваљења или куђења вер-
сификаторских умећа, националних
и иних заслуга...Критика мисаоности,
значења и значаја онога што се ствара –
на чему је инсистирао Растко, а касније
и Зоран Мишић, Миодраг Павловић и
многи други – свакако задиру у неку
врсту епохалне уравниловке: од сваког
понешто мајушно добро...док се ру-
тинско, конвенционално и већ виђено
подразумева и самим тим прећуткује.
Да не говоримо о несавладивој количи-
ни редунданце, дакле оног што поезија
уопште није.Но, то нас не оправдава да превас-
ходно критичарима рођеним између
1970. и 1985. године не поставимо
у овом темату следеће тезе за раз-
мишљање, које ће бити обликоване у
засебним ауторским текстовима:- одсуство критике поезије у днев-
ним листовима и медијима последњих
година и њихово присуство у часопи-
сима и електронској форми, као и и мо-
гући разлози за то, што се односи и на:
- конвенционалне промоције књи-
га, уместо стручних дебата, трибина и
разговора;
- уређивачке политике дневних ли-
стова, профиле уредника тзв. рубрика
за културу и Културне додатке;
- страначки, политички и идеолош-
ки утицај на поезију, књижевни живот
и критику;
- котерије/групације које нису есте-
тичко-поетичког типа, већ интересног,
приватног, политичког, финансијског.
- друштвени контекст и политика
издавачких кућа, општа маргинализа-
ција културе и књижевности као умет-
ности, комерцијални аспекти поезије и
критике/тумачења;
- однос према традицији (национал-
ној, интернационалној);
-однос према претходним крити-
чарским генерацијама и онима који су
још на сцени: шта је у њој продуктивно,
а шта недостаје? У том смислу се поја-
вљује и својеврсно питање песничких,
али и критичарских епигона, наста-
вљача, промотера...
-питање тзв. врховног критич-
ког ауторитета: да ли га има, да ли је
уопште потребан (уочава се известан
„жал“ за Скерлићем);
- врсте и типови актуелне књижевне
критике;
- однос научне и дневне књижевне
критике о поезији и питање њеног јези-
ка, функције и комуникативности;
- проблем „хвалидбеног клишеа“ и
радикално негативне критике инспи-
рисане идеолошким и личним мотиви-
ма, недостатак аналитичко-синтетичке
критике која књигу посматра у ширем
контексту ауторовог дела, уз позна-
вање дијахроније;
- страх од реакције самих песника;
-аксиолошка димензија савремене
књижевне критике поезије и у вези с
тим однос према књижевним награда-
ма. (познато је да засада постоји само
награда „Милан Богдановић“ за кри-
тику објављену првенствено у штампа-
ним и електронским медијима).На крају овог уводног размишљања
остаје питање коме је критика поезије
данас и овде уопште потребна? Многи
лаички читаоци сматрају да критика
може само да их „заведе“, а не да им
открије оне аспекте о којима су писали
Исидора и Растко, па се самосвесно уз-
дају пре свега у свој властити суд. Како
се данас уопште, у безобличној маси
информација које намеће популарна
култура може издићи критика поезије,
као и критика уопште, до оног старин-
ског идеала стручне рационализације
и аналитичке страсти свеукупних
привлачних сила, задовољства у чи-
тању, али и писању које у нама изнова
покреће та примарна и нужна потреба
да посегнемо за речју песника?__О ОВОЈ ТЕМИ ОБЈАВЉЕНА СУ ЈОШ ЧЕТИРИ ТЕКСТА:
Деградација критичке свести - Драгана Белеслијин
Питање вредновања и критерија - Соња Веселиновић
Дланови преко окулара - Горан Коруновић
И аполитичне убијају, зар не? - Чедомир Љубичић
О фрагментима сломљеног памћења
Милан Р. СимићАлександар Гаталица, Велики рат,
Моно и Мањана, Београд 2012.
Уметност служи да би поново оства-
рила тренутак. (Имре Кертес)У сложеном и истовремено потпуно
јасном роману Велики рат, Гатали-
ца је стварним историјским чиње-
ницама и причама које заснива на основу
поузданих извора - нпр. на вестима из
оновремене Политике - умешно при-
додао, за читаоце добродошлу, магијску
реалност. Или, рецимо и овако: како се
у роману преплићу две равни припове-
дања – привидно реална и она друга што
је само на изглед на темељима фантасти-
ке - уметност ове велике приче настаје
тек онда, како би то Андрић протумачио,
када чињенице почињу да лебде. Овакав
закључак и мора да се односи на романе
који се ослањају на историјске догађаје.
Наравно, потпуна је слобода писца да
гледа на историју из неочекиваних уг-
лова. Гаталица такву слободу, дрскошћу
„слободнијег“ историчара и сигурношћу
хроничара, максимално користи. Баш
због тих неочекиваних углова, писац нам
верно презентује приче из оновремене
велике тајнаонице људских душа. Хоћу
рећи, „пласира“ нам унутрашње свето-
ве „изабраних“ ликова које „приморани“
прихватимо! Можемо пратити судбину
било ког лика, свеједно са које зараћене
стране – нека су то (баш намерно) Гавра
Црногорчевић, фабрикант „идеалина“
(Србија); Мехмед Грахо, сарајевски па-
толог (Аустроугарска); Пјер Албер Биро,
произвођач разгледница (Француска);
Фриц Круп, цепелиниста, па авијатичар
(Немачка); Мехмед Илдиз, истанбул-
ски трговац зачинима (Турска); Сергеј
Честухин, неуролог (Русија), или чудес-
ни Ђорђо Де Кирико (Италија) што јесте
посебан лик – на крају, резултат је исти.
Своје намењене улоге у Великом рату,
сви они, одиграли су без грешке! И да
истакнемо: завидно је мајсторство које
је Гаталица показао када су се укрстила
копља његове фикције и копља саме ис-
ториографије. Узгред, лако је приметити
да је вишак пишчеве маште успешно дис-
циплинован. То је добро, и неопходно. Јер,
историјски романи могу лако да постану
скрнављење и вулгаризација историје!
Као да већ нема довољно оних који – како
примети Радивој Радић – више воле да ве-
рују него да знају! И још нешто: Гаталица
је најубедљивији и најпедантнији као по-
писивач судбина и догађаја о којима при-
поведа. Онда и није чудо што, уз помоћ
документације и историјских података,
одређене догађаје из историје успешно
транспортују у стварност своје прозе, и
обезбеђују повратак – да и тако кажемо
– свих тих истина које ће опстати у свим
временима. Истина коју ми читаоци дуго
„гледамо“ као филмско платно по коме
се ређају слике! И после читања Великог
рата још смо сигурнији да читањем и
упамћењем прочитаног - па и нека су то
после тек фрагменти нашег сломљеног
памћења - укида „погранични прелаз“
између прошлог и нашег времена. Јер, ро-
ман Велики рат може се читати „само у
најдубљим илузијама“!Али, пођимо редом. Шта Гаталица
својим романом најпре апострофира?
Истину да у рату нема независних судби-
на. Да, уз прецизно бирану историјску
потврду, историја није и не може да буде
тек онако како је записано на први поглед.
Историчари готово да и не размишљају,
за разлику од писаца, шта се збива са
свим оним укрштеним одлазећим душа-
ма из „свих ровова“ које су (са)чиниле
заједнички Велики крст „неверника“ и
оно обележје „праведника“ од овога, али
и онога света! Тај Велики крст, и обе-
лежје „праведника“ могла је да надрасте
универзалност само овакве Приче. И
надрасла га је постајући тако једина са-
вршена и аутентична стварност Великог
рата.Због такве стварности, ово и јесте
захтевно исписано књижевно дело. Сад,
друга је прича што историјске приче
јесу за наше узнемирење! И машта, која
се из историјских прича прелива са
својим параболама и алузијама, јесте тек
за наше трајно узнемирење. Узмимо за
пример подмукло кривотворење војнич-
ких писама, судбине и учешће уметника
у рату (композитора, песника, сликара,
глумаца), сетимо се, с времена на време
и свих оних кошмара Доктора смрти:
Операција би прошла добро, но кад би све
већ било готово, патолог Грахо би осетио
ветар иза својих леђа, као да га је смрт
посетила, и видео како губи војника. По-
кушавао је свим снагама да поврати па-
цијента, али обично је било узалуд. (49)
Или шнајдерског салона Живке Д.Спасић
у коме се просто нестајало у друго време,
истина: Није се увек дешавало да пре-
градак за пресвлачење иза завесе једну
муштерију прими, а другу отпусти...
/202/ ) и свих оних погинулих војника
који су и мртви враћани, као лажне мете,
у ровове. Немамо куд. О злочинствима
људским да се не троше речи. А страхови-
те су амбиције (не)моћних владара и кар-
тографа из Сенке. По њима, креаторима
наших судбина, Рат нема смисла јер Рат
је у самом смислу. А Војнику - тако је и
никако - било да је у рову неверника, или
у рову праведника - тек остаје да касно,
исувише касно, све истовремено оства-
рујући најлепше али и најружније снове
својих предака ратника, види молитву у
очима палог анђела! Али, свеједно. Није
ли Бог једна измишљена личност коју су
направили они којима је то ишло у рачун,
као што им у рачун иде и рат, и смрт,
и страдање, и нестанак свих нас. (230)
Зато, Војниче: не покушавај да се не сти-
диш онога што си учинио у рату! Тако је
то кад од толиких моћних и страшних
речи најмоћнија је и најстрашнија реч
Рат а која значи и: време животног једи-
но је једнако времену умирања. И која још
значи да све животно самог Света наше
је дело, па и Рат. И дело наших предака.
Али, више се не чувају тајне Великог рата.
Не чувају... И слутимо: на пропутовању
кроз године Великог рата није нимало
било лако бити књижевни путовођа. Га-
талица је успео, честитамо. Надмашио је
и оно мудро записано Сви су знали, али
је свако заборавио, и својим романом
оставио поруку онима који долазе после
нас. Умор(е)не душе у Великом рату јед-
наке су дивотама вашег неба! Прошлост
је наше памћење, памћење је наша про-
шлост. Све је живот, али Рат је највећа
мука од живота. И да нам речи Велики
рат никада више не светлуцају „пред за-
твореним очима“, да се никада не беле као
добро испране кости у нашој црној збиљи.Рат: страшна реч! Велики рат: роман
бремените прелепе туге (види: Први рат-
ни Божић (83)! И опомене да се никад не
понови визија времене кад царује све оношто јесте просто и све безљудно а што је
писац кроз поглавља романа: 1914 – Го-
дина патолога; 1915 – Година трговца;
1916 – Година краља; 1917 – Година цара;
1918 – Година криминолога – зналачки
приказао. Наравно, далеко би нас одвело
цитирање потресних писама војника, но-
винских дописа који су се самоисписива-
ли, издвајање посебних ликова, њихових
страхова од смрти, описи ратних праз-
никовања, појединачних ваистину за-
пањујућих људских судбина, животопис
свих поменутих уметника, халуцинантна
стања композитора који су остајали без
руку, сликара, глумаца, песника и сањара,
пијаниста и оперских певача, трговаца,
коњушара, царева, краљева, генерала,
пилота, хемичара, психоаналитичара,
патолога, кабаретских певачица, власни-
ка кафеа, шпијуна, шпијунки, леворуких
пијаниста инвалида и многих других. У
ратној мрежи, само у ратној мрежи мо-
гуће је да се додирују судбине новинара,
војника, царева, краљева, и нпр. Франца
Хартмана, теозофа из Минхена, Јурија
Јурјева, глумца, оца Донована, шкотског
капелана, прељубнице мајорице Руже и
њеног мужа (47). Али ту су и педесет Вер-
денских јунака, и Четири каплара хероја
са ручним часовницима. Има и бољшеви-
ка, зар је могло без њих? Хаос. А када је
тако, можда баш о свему хаотичном доказ
налазимо у следећем одломку: После кон-
церта генерали су му прилазили са сузама
у очима и говорили му како је донео комад
цивилизације у овај страшан рат. У том
тренутку сазнао је и ко су даме. Биле су
то холандске и белгијске проституте,
госпође које никад не напуштају брод који
тоне и које су задовољне док су им муште-
рије срећне...(57) То је то! Колико њих тек
било је кадро да унесе комад цивилизације
у Велики рат? Наравно, премало њих. Јер,
сви преостали трудили су се не да унесу,
већ што више да изнесу из цивилизације.
Нажалост, успели су у науму.И да закључимо. Захваљујући и пиш-
чевом умећу, страшну причу о Великом
рату прихватамо као нешто што је чо-
вечанство морало да одболи. Претходно:
да спроведе у нечасно дело тек као делић
концепта света „владара из сенке“, и све
то да би се надаље рађало, радовало.
Речју: наставило даље! Сетимо се сада и
претходног романа Александра Гатали-
це НевидљивиЬ±›я¤Ејя’H_я. Не без разлога, слажете
се? Велики рат јесте и тачан одговор на
питање колико књижевност може да „по-
могне“ сувопарној историји. Јер, попут
историчара, и писац историјског романа
истински је „пратилац прошлости“, али
много маштовитији. Сме му се, и може.
Гаталица је то на најбољи начин доказао.
Како? Посебном историјом Великог рата,
из које се, као велики путоказ, јасно уоча-
ва каква је бесмртност војника, али и об-
ичних, затечених учесника рата којима би
- и да су „заменили места и стране“ – иста
судбина доакала. Зато, будимо сигурни,
дуго ће нас пратити, као жива, слика
Великог рата. И нека, јер: Од памтивека
вуци кољу јагањце, а никада ниједно јагње
није заклало вука; па ипак је у свету више
јагањаца него вукова. Тако рече, и записа,
мудри Николај Велимировић. Остаје да
се сами уверите колико су моћни фраг-
менти сломљеног памћења о Великом
рату. Учините то
Молимо вас да измирите (евентуални) дуг за 2012, као и да обновите претплату
на „Књижевне новине“ за 2013. годину, према упутствима у импресуму.
Пажња! Сада се динарска претплата врши на рачун
Привредне банке Београд, бр.255-1860-18.
Крај странице