Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, БРОЈ 1125, ЈАНУАР 2006.
ИЗ САДРЖАЈА:
● ХАНДКЕ ИЛИ СРПСКИ ЗИД ПЛАЧА, стр. 7
● ПЕТАР ПАЈИЋ: БЕЖАЊЕ ОД СЕБЕ - СРБИ, ДЕЦА БЕЗ РОДИТЕЉСКОГ СТАРАЊА, стр. 24
● НЕПОЗНАТИ СОНЕТНИ ВЕНАЦ ВАЛЕРИЈА БРЈУСОВА,14
● ЉУДСКИ И ПЕСНИЧКИ ДАРОВИ ДАРЕ СЕКУЛИЋ, стр. 9-10
● ПОЕЗИЈА И ПРОЗА РАЈКА ПЕТРОВА НОГА, АНДРИЈЕ РАДУЛОВИЋА, РАНКА СИМОВИЋА, ХАЏИ ДРАГАНА ТОДОРОВИЋА, ЈОВАНА ПАВЛОВСКОГ, МИЛЕНКА ПАЈИЋА, СВЕТОЗАРА ВЛАЈКОВИЋА...
Репрезентативни дух јубилеја
У четвртак увече, 22. децембра тек минуле године, свечано је у Задужбини Илије М. Коларца обележен један век удруживања књижевника у Србији. Организатор књижевне свечаности било је Удружење књижевника Србије, чија се целокупна прошлогодишња делатност одвијала у знаку велике годишњице, прворазредног јубилеја српске културе. А реч је о првом еснафском и професионалном организовању српских књижевника, односно оснивању Српског књижевничког друштва у Београду, 26. маја 1905. године, када је за првог председника изабран изузетни прозни писац Симо Матавуљ, а за секретара Јован Скерлић, велики књижевни историчар и критичар, родољуб и интелектуалац европског формата.
У овој институцији културе окупило се мноштво угледног света, књижевника и љубитеља њихове писане речи, које је својом беседом поздравио Срба Игњатовић, председник УКС. У надахнутом и критички интонираном уводном слову, Игњатовић је указао на посебан значај овог књижевног догађања, које има репрезентативни дух, те на видове обележавања великог јубилеја, манифестативне и радне, а све у готово усамљеничкој организацији Удружења књижевника Србије у току прошле године. Подсетио је на оно што је у току године урађено, као и на оно примарније што је преостало да се уради у текућој години, а књижевну свечаност на Коларцу маркирао је као „круну“ свих јубиларних књижевних збивања.
Књижевном речју свој прилог обележавању стогодишњице књижевног удруживања дали су наши истакнути писци; Драгослав Михаиловић, Душко Трифуновић, Матија Бећковић, Момо Капор, Перо Стефановић, Алек Вукадиновић, Гроздана Олујић, Жарко Команин, Вук Крњевић, Димитрије Николајевић, Слободан Ракитић, Драган Колунџија, Перо Зубац, Рајко Петров Ного, Љубивоје Ршумовић, Мирослав Јосић Вишњић и Петар Пајић. Програм је вoдила Мирјана Булатовић, а текстове бесмртних српских песника, од Дучића, Ракића, Десанке, Попе, Црњанског до Миљковића говорио је Драган Коларевић. У музичком делу програма учествовала је соло нумером Ана Симовић.P.S.
Обележавање стогодишњег јубилеја књижевног удруживања у Срба остало је без високог државног покровитељства, али и присуства угледнијих званичника, нарочито оних који су задужени за културу. Велики датум су маргинализовали, обузети опојном дрогом власти, нехајно и бахато га заобишли, што се не би могло десити у озбиљнијим друштвима и државама, које држе до себе, свога народа и традиције. Као да на претек имамо културних институција и удружења старих један век.
У својој страначкој и идеолошкој острашћености, беспоштедној борби за власт и превласт, занемарили су прворазредни јубилеј српске књижевности и културе, остали према њему и глуви и слепи. Све је спало готово на једно слово, на Удружење књижевника Србије, које тек преживљава у незавидном материјалном сиромаштву, само и занемарено од надлежних институција сопствене државе.М. Ц.
БАРЈАКТАР ВЕДРИНЕ
У дружење књижевника Србије је остало без још једног свог уваженог члана! Драган Лукић се придружио Бранку и Десанки, Душку и Мики Антићу!
Српска литература за децу остала је без барјактара ведрине!
Колеге и пријатељи Драганови остали су без топлине његових здравица и оптимизма који је носио, и несебично га даривао свима око себе!
Живот се храни Животом, кажу мудри људи. Драганова поезија за децу је драгоцена храна генерацијама најмлађих, јер је сва од живота саздана! Он је своје песме живео, писао и дисао, позивајући непрестано и децу и одрасле на игру и смех.
И за Драгана Лукића би се, као и за Душка Радовића, могло рећи: рођен је као матор, и целог живота остао дете!
Све што је радио и стварао били су богати дарови, приложени на олтар животне радости!
И живеће он и даље, тако широко осмехнут, са чашом у руци, позивајући нас на виски, „да будемо блиски, уз мало сира, да се душа не нервира!“
Живеће његов Фифи у трамвају, његов тата – судија за прекршаје, његов ловац Јоца, брат у игри и у животу! Заједно са њима живеће и он, дечји другар, тај ведри „момак“, који „има стомак“, и „старог Диме је потомак“!
Памтићемо га, тако доброћудног и добронамерног, другарственог и другачијег, оданог до краја лепоти речи и звекету рима! Памтићемо га, тако песминог, Душициног, нашег, Биљиног, Јасниног, Лукиног и Јелениног, али понајвише дечјег...
Да, Живот се храни Животом, и буквално и метафорично. А чиме се, онда, храни Смрт? Оним најбољим из Живота! Тога смо непрестано тужни сведоци! Па, кад је тако, хајде да прихватимо ту божанску неминовност, и да чувамо успомену на Драгана Лукића, онога из Живота, и онога из Поезије, и тако учинимо част и Животу и Смрти, и нашем Драгану, и Поезији!
Лака му црна српска земља, и слава му!На Новом гробљу, 6. јануара 2006.
Љубивоје Ршумовић
Књижевне новине и Багдала
У малој сали Крушевачког позоришта, у уторак, 13. децембра, на заједничкој књижевној сесији представљени су нови бројеви „Књижевних новина“ и „Багдале“, гласила који већ деценијама негују плодотворну узајамну сарадњу. Било је говора о тематици и садржајима угледних књижевних гласила, чему су свој удео дали и неки заступљени сарадници.
У представљању нових бројева ових књижевних трибина суделовали су: Драгомир Лазић, Срба Ђорђевић, Верољуб Вукашиновић, Миливоје Јовановић, Гордана Влаховић, Драгана Денић, Олга Петковић, Лазар Стојановић, Радомир Андрић, Милош Петровић, Игор Вукојевић и Мићо Цвијетић.
Svetozar Vlajković
DUGA NA SAJMU KNJIGA
Baldisala je obilazeći sve te štandove, nigde slobodne stolice da se odmori pre polaska kući. Za jednu službenicu konzulata male države u frankofonskom jezičkom području ovakav izlet se pretvara u avanturu. Naviknuta da sedi osam sati u sobičku sa kompjuterom, nije primetila da su joj noge toliko otežale, verovatno i ostalo. Čuvaj službu, služba je važnija od života! Taj slogan leluja iznad glava svih zaposlenih, natapajućI ih svojim toksinima, opasnijim od zračenja ekrana koji su postali deo njihovog svakodnevnog pejzaža, pa je tako ispunio i nju.
Negde na dnu sporedne hale, u slepom kraku, tinjao je prazan štand, sa praznim stočićima i stolicama. Prosto neverovatno! Pogledala je naviše. Da, štand, čak ima i naziv. Tu su i knjige, ali ko će sad i to da gleda. Spustila se na stolicu i tek tada shvatila koliko je zaribala.
Nedaleko je sedeo čovek zadubljen u prepunu pepeljaru ili možda u svoju cigaretu kojom je čačkao skvrčene pikavce. Pred njom je takođe bila pepeljara, čista, netaknuta. I još na dva stočića isto. Ala taj puši, verovatno je vlasnik ovog propalog preduzeća. S obzirom da je nije pogledao dok je prilazila, bila je sigurna da joj neće zameriti što se tu smestila nezvana. Odmah je otvorila knjigu koju je kupila još na početku ove svoje avanture – Anželika od Žerara de Nervala.
Usledilo je drugo po redu iznenađenje.( Prvo je ono u vezi sa njenim otežalim nogama.) Nerval opisuje veliki sajam u Frankfurtu na kome je bilo i kniga. Ali gde? Negde sa strane, na tezgama koje niko ne pogleda. Otprilike kao na ovom štandu.
Začitala se, dakle. Onaj tamo što je pušio jednu za drugom delovao je starinski. Da nije kojim čudom prošao kroz vreme i stigao ovde? Pogledala ga, neprimetno, još jednom. Ne, nimalo starinski tip, daleko i od toga da bude star. Naprotiv, njenih godina. Lepe usne, nagorele od tih prokletih cigareta, ali veoma lepe. Kad je tako, izvadiće i ona svoje.
Nigde upaljača! Da li je moguće da se toliko uzvrtela pred sam polazak na sajam da ga je zaboravila? Preturala je po tašni, držeći cigaretu usnama.
- Hoćeš malo vatre?
Nije do kraja ni podigla glavu, upaljač je već doleteo s njegove strane, nepogrešivo u njenu šaku. Bilo je to treće iznenađenje. Odustaće od nabrajanja, može neko da pomisli kako se u njenom životu ništa ne dešava. Pripalila je cigaretu i odnela mu upaljač.
- Hvala, vrlo ste ljubazni.
- Sedi, rekao je.
Sela je.
- Kako se zoveš?
- Anželika.
Pripalio je cigaretu o cigaretu i nastavio da džara po onim pikavcima. Pepeljara se prelivala.
- A ti?
- Šta ja?
- Kako se ti zoveš?
- Žerar de Nerval.
Sad su oboje uvlačili dimove kao sumanuti.
- Pa, kako se provodiš na ovom sajmu, pitao je
Žerar.
- Eto kako, otpale su mi noge od hodanja.
- Koliko ja vidim, obe su na svojim mestima i
dobro ti stoje.
Povukla je dva brza dima, zagrcnula se, ali ipak progovorila:
- A ti, kako se ti provodiš?
Ćutao je. Onda je opet ćutao. Najzad je ugasio cigaretu i obratio joj se, okrećući se sasvim prema njoj.
- Sajmovi su zborno mesto trgovaca. Trguje se
knjigama, ne manje i piscima.
- U kom smislu – i piscima?
- Knjige su, kao što verovatno znaš, proglašene
za robu, samim tim pisci su deo robnog sistema.
- Robno-novčanog, ispravila ga.
- Bravo! Tačno tako. Roba se ne prodaje bez
reklame. Uspešna reklama nameće vrednost robe. U ovom slučaju, vrednost dela i njihovih proizvođača. Čija reklama je najuspešnija? Reklama onog trgovca koji ima najviše novca, je l’ tako?
Taj mora da je neki zapostavljeni književnik, pomislila je, mada, sve u svemu, nije izrekao ništa neistinito. Tada se osmehnuo kao da joj je pročitao misli.
- Što se tiče nas malobrojnih koji volimo knjigu, svi mi
zajedno sačinjavamo dugu sa bezbroj preliva. Duga je most kojim se odlazi u svet skriven rečima. Da, mi smo duga. Pogledaj! Pogledaj malo bolje, videćeš je.
Pogledala je. Svi ti ljudi koji su se gegali ka izlazu, i oni, raštrkani po galerijama, polako su nestajali. Umesto njih, pojavila se duga. Ličila je na prsten. Na izvestan način…eto, tako joj se užinilo…venčani su sa mnoštvom vidljivih i nevidljivih znakova, vezujući se, ponekad, za nestvarna bića kao što se to desilo Žeraru de Nervalu kad je u Frankfurtu naišao na Anželikin trag. Ako ništa drugo, sa ovog sajma će poneti sliku tih tananih i pomalo drhtavih prstiju koji biraju tačku na koju će spustiti pepeo dogorele cigarete.
- Ko si ti? – pitala je. Jesi li, možda, vlasnih ovih knjiga?
- Nisam taj, ni slučajno.
- Ali, nema nikoga osim nas!
- Valjda će doći. Čekam ga ceo sat.
- Koga?
- Tog što drži štand. Kad sam stigao, bio je presrećan kad
me ugledao.
- I ?
- Zamolio me da pričuvam njegovu robu.
- Je l’ neko svraćao u međuvremenu?
- Niko.
- U tom slučaju, Žerare, roba je bezbedna ako odeš.
- Ne. To ne. Jedino ako ostaneš i sačekaš ga.
- Ja!?
- Ti.
- Ne, ne mogu to da obećam. Upravo sam se spremala da
krenem kući.
- Možeš li bar da sačekaš dok skoknem do toaleta?
- Toliko mogu.
Ustao je, proteglio se onako visok i vižljast, možda i vrlo lep,
nimalo nalik na Žerara de Nervala sa jedinog portreta koji je zapamtila. Lakim korakom, nekako lebdeći, stopio se sa dugom. Hoće li se vratiti? Neće. Pročitao je u njoj ludaču koja dugo nije bila sa muškarcem, uštavljenu kožu koja kopni pod zracima ekrana osam sati dnevno, prepoznao je…
- Hoćemo li?
Njegova ruka joj je dodirnula rame. Učinilo joj se da će da
zaplače. Ali ludače uvek imaju po neko suvišno pitanje.
- A ova roba?
- Sama si rekla da je bezbedna.
I, naravno…
Odoše.
БЕЖАЊЕ ОД СЕБЕ
Петар ПајићСрби сада највише личе на децу без родитељског старања. Они би, наравно, хтели да нађу некога ко би их усвојио и да би успели труде се из све снаге.
„Не остављај нас мајко Русијо!“ вичу, али Русија није више добра маћушка, она све више постаје отмена дама која неће да доји ни своју а камо ли туђу децу.
„Ми смо Европљани!“ вичу Срби, „Ми смо западњаци!“ убеђују Европу, али Европа дечијој дерњави не верује.
Да би им се поверовало, Срби су ставили минђуше у уши, почели да се боре за права хомосексуалаца, све више постају наркомани... „3ар то није довољно?!“ вриште.
Међутим, нови родитељи се још не јављају.
Да би убедили свет да и сами Срби презиру Србе, почели су да се одричу свега што је српско. Одричу се традиције, вере, културе, језика, историје. Изменила се слика Србије. Прошетајте по Шумадији: фирме су исписане на енглеском, а енглески ретко ко натуца. Прошетајте по Београду: нема Шуматовца, Липе, Зоре, старог Орача... национална кухиња је реткост, а све су то били српски брендови. То вам је исто као кад би у Паризу нестао Монмартр или кад у Риму не би било пицерија...
У борби за демократију примењени су бољшевички методи. Разлика између уметника и револуционара је, зна се, у томе што уметник не руши старо већ га надграђује, док револуционар све руши, јер свет почиње од њега. Реформу су наши политичари схватили као рушење. Багер је постао симбол реформе.
Таква општа политика одрицања од самих себе одражава се, наравно и у односима надлежних градских и републичких министарстава према Удружењу књижевника Србије, као и према редакцији листа „Књижевне новине“. Удружење свој стоти рођендан прославља без министарских честитки, у сталној стрепњи да ће из своје зграде у Француској 7, баш на стогодишњицу бити избачено на улицу, где ће се срести са редакцијом свога гласила, која је управо после шездесет година излажења узела просјачки штап у руке и кренула од врата до врата. Обе ове годишњице су датуми европске културе, али шта вреди кад „багер-реформисти“ хоће да српска европска традиција почне од њих и без свега што је српско.
Истине ради, морам да кажем да је од државног секретара за културу стигло у ове слављеничке дане једно писмо, али у њему пише да пара нема, јер су отишле на другу страну, за нове листове и часописе.
Ипак, рођенданска свечаност још траје, пошта ради, па верујем да ће рођенданске честитке са веселијим садржајем стићи прво од председника и премијера Србије, затим од надлежних министара, а потом ће Француска 7, бити затрпана честиткама са свих страна.
Чекајући ветар
Божидар МандићВетар помера замишљеност.
Чекам тренутак да се појави. Каже ми где је био и шта је радио. Потребан ми је, јер указује да постоје невидљива жива бића која нас хране унутрашњом снагом. Она недостаје. Човек, без природе, делује као олупина. Хода, а не лута. Јер кад би набасао по овој грбавини постојања, он не би, ипак, могао да негде да стигне. Укотви се. Пронађе сопствени дом и одело. Овако, он само хода. Опонаша машину, развио је у себи двотактни рад. Једна нога, па друга – све постаје след механичности. Све док – да будем мало ироничан – сама машина не постане личност. Зато се и питам: Кад ће доћи прочишћење од свеопште загађености, која нас је захватила... уместо да је наступила свеопшта посвећеност према живом.
У долини у којој протичу моје речи, нема много ветра. Штите ме полуокругле планине и висок набој шумских грана. Готово да живим у једној клисури по којој протиче поток и свежина распршиве мислености. Овде, због изузетне незагађености, пристиже тачан знак увиђања. Све је видљиво: флуиди, шум, лелујање ваздуха, мисли... Дрвена стабла од букве, храста, багрема, граба, јове и јасика не дозвољавају да се ветар расприча. Из своје удолине ја га посматрам, али све остаје ма његовом напору да се спусти мало ниже. По горњим линијама, он је снажан, готово надљудски опасан и љут, а до мене, као прочишћење кроз сито, стиже његова благост. Без сентименталности, ветар увек донесе нове идеје. Чини ми се да чак нежношћу штити мој дом, стару кућу од блата и дрвета и њихове старе црепове. Знам да смо на врху планине да би их он сигурно разнео и разлупао. Овако, осећам се заштићен. Мој понос сарадње са ветром није гордост, већ егзалтација онима који мисли претварају у плес у свим правцима. Зато волим ветар, али га се и плашим, јер су његове линије непредвидљиве. Можда је и Бекет чекао неки ветар, понеки знак који ће му указати да је човек биће апсурда, али и емпатије, биће које страда, али којем треба и помоћи. Свети Семјуел је нешто чекао. Или очекивао!
Сећам се тренутка кад ми један пријатељ, новинар, рекао – спрема се нова емисија из екологије, још јој нисмо нашли име. Ако ти нешто падне на памет, јави! Није ми ништа пало на памет, али се врло брзо родио еколошки магазин „Чекајући Ветар“. Започео га је Љуба Вујисић, а сада га већ дуго, стављајући свој глас пред микрофоне, негују Бане и Драгана. Они пуштају ветар да пристигне до многих ушију које желе да чују да опстанак још постоји. Јер, треба се борити за изворе, одбранити сечу шума, спречити загађење ваздуха, тровање земљишта... Много проблема, а једна емисија. Али и један човек... и један глас даје знак да живот није сломљен. Живот је у свима нама, па ова емисија живи као што то чине птице и љиљани у бескрајним деловима ливада. Све је живо и све божанствено, кад у унутрашњости не чами посвећеност, већ се креће. Бескрупулозни загађивачи надиру, а Бане и Драгана се сваке недеље труде да дају отпор, или помогну вестима. Вести постају ветар.
За свих ових година два ветра сам највише заволео: Еврокса и Финикса. Један је долазио са јужне стране, а други нам прилазио са искошеног дела истока. Обојица су носила ведрину непримерену за људско биће. Имали су, у валовитим кретањима ваздуха, топлине. Сушили су нам постељину преко ноћи и росу одводили у бескрајне пределе. Устајали смо, а ливаде су биле суве. Ова двојица доносила су и влагу, јер су знања ветра заснована на поимању влажности и сувоће. Оно што је стварност доносила, ветрови су допуњавали супротношћу. Зато су били испуњени немиром који је доносио пријатност буђења. Нешто се морало десити. Пристизали су у количинама које су и нама пријале. Понекад би се у све то умешао и Апилот и онда је настајала права борба сујетних ветрова. Тукли су се, ломили гране, бацали звуке по тлу и севали владалачким лицима. Ветар је знао да обликује лице Бога.
Ветар је ветар је ветара – сигурно би ме подржала Гертруда Штајн (или Стејн), свеједно је. Битно ми је у мени њени текстови увек трају. Јер ћутањем нису желели никог да повреде. Долазили су сами до читаоца и ковитлали по слободној вољи читања. Остали су помало скрајнути, али понеки детаљ многи понављају:
Јесте је јесте је јесте.
Да будем искрен плашио сам се ветра. То је номадски страх у мени. Зато ваљда и не волим да путујем. Најслађе ми је да сам у свом дивљем дворишту и у свом једноставном дому. Ветар је учитељ страха у бескућницима. У њих се увлачи подло са страхом-и-саосећањем. Хоће да их натера да се окупају, пресвуку и забораве на заштиту од смрада. Плашим се дувања, али бескућнике волим јер је у њих душа још чиста. Нису похлепни, нити отимају од других. Они су циљна група која још жели да задржи емоције.
Ветар долази са месеца. Његов сјај претвара се у ваздушасто таласање и преноси нам златно-сребрнасте снове. Ветар је рукопис мировања са узбуђењем тананости. Распирује ватру, ствара буру, разноси лишће.
Ветар дише и говори.
Беше тама, а онда је дунуо ветар. Суштина светлости појавила се на површини коже и људског ума. Био је течан и поседовао је простор. Није познавао границе ни међе. Давао је нацрт куда се креће живот. Чекамо ветар јер нам је потребно чишћење од заробљености и безљудности.
АНЕГДОТЕ
НИЈЕ СВАКО БУНАР
Одговарајући критичару који у сваком књижевном делу тражи неку „дубину“, Борислав Михајловић Михиз је рекао:
– Није свако бунар.ГОЛИ НА ПЛАЖИ
Милош Црњански се једном нашао са својим пријатељем, сликаром, на некој дивљој плажи. Пошто су били сами, скинули су се и голи кренули у воду. Сликар је био знатно виши растом од Црњанског, али дешава се да неки витални органи нису у складу са укупним растом. Милош баци поглед на сликара и, подсмешљиво, упита:
– Шта теби то међ’ ногама расте?
Сликар, кисело, одврати:
– А на чему си ти то израстао?!УБАЦИВАЊЕ
У ресторану „Плажа“, на обали Саве, седели су Мирослав Мика Антић и Брана Црнчевић, с неколико Митровчана, и пили шприцере. Кад су исцрпели све теме за разговор, почели су да убацују кутију од шибица у шприцерску чашу. И то су биле као неке опкладе. Ко убаци из првог покушаја, тај је бољи писац, или маштовњак, или швалер... Једна опклада је била љубавничка: ко убаци, тај је спавао са госпођом... и рекоше јој име и презиме.
Брана промаши, а Мика убаци.
– Е, чекај! – повика Мика. – Не важи се! Ја с њом нисам ништа имао!
ДВЕ ЧАШИЦЕ
Песник Мика Антић је волео Срем и радо је долазио. Једно време је готово свакодневно боравио у Беочину где је намеравао да уреди атеље на тавану Старог дворца. Тај посао се одужио, јер је Мика више времена проводио за кафанским столом, доле, у приземљу, него горе, на тавану. Пријатељи су га често затицали како седи сам са две чашице вињака. Неко га је питао:
– Зашто наручујеш две чашице за себе?
– Једна је за мене – рекао је Мика – а друга за моје друго ја. Да имам с ким да се куцнем!
РЕД
Песник Ђорђе Сударски Ред, родом из Черевића, има особени смисао за хумор. Кад је без пара, обично нађе неког пријатеља који га части (јелом и пићем), а кога Ред овако представља:
– Ово је мој покретни трезор!
Једног свог колегу, песника из Загреба, који се хвалио да има љубавницу, иначе удату жену, сликовито је представио:
– Резервна кита мужа своје љубавнице!
Некима се не свиђају Редове досетке, па га критикују, а неки га бране, старом (аустроугарском) фразом:
– Реда мора да буде!КЊИЖЕВИТИ СТОЧНИ ФОНД
Поклонио Ред Сударски старом писцу Живану Милисавцу своју књигу „Ја сам свиња или коњ у трку“, пуну љубавних и којекаквих скаредних догодовштина. Кажу да је Милисавац, кад је прочитао, вратио књигу Реду, са поруком:
– Ја, на жалост, немам ни свињац ни шталу!ВАНЗЕМАЉАЦ
Песник и новинар Мартин Пребуђила из Старе Пазове, који је неко време био еуфоричан од пића, сретне колегу родом из Војке (суседног места), који је такође био „лако тронут“. Поздравише се срдачно.
– Здраво, земљак! – рече Војчанин.
– Нисмо ми земљаци! – одврати Мартин. – Ти си за мене ванземаљац!ПЛУС И МИНУС
Дечји писац Ласло Блашковић, уредник дечијих емисија Радио Новог Сада, имао је „фазе“ кад пије и кад не пије. Једном је имао разлог да части али је био у овој другој „фази“. Ипак, донео је у редакцију Радија флашу ракије и свом колеги и пријатељу, такође писцу, поставио два питања:
– Прво питање: Да ли си за ракију?
– Да! – одговори пријатељ.
– Друго питање: Да ли је ракија за тебе?
– Не! – признаје пријатељ.
– Плус и минус се потиру! – закључи Ласло и наточи пријатељу дуплу дозу ракије.КОМЕ ТРЕБА КЊИГА
Један новосадски књижевник, чије име засад, из неоправданих разлога, не помињемо, остао је без новаца, што се, иначе, дешава само правим писцима. И баш у то време позвони му на вратима аквизитер који нуди гомилу књига под врло повољним условима.
– Хвала лепо – рече наш писац. – Ја сам писац. Кад ми затреба књига, ја седнем и напишем.Забележио: Анђелко Ердељан
Крај странице