Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, јул - август 2011.
ИЗ САДРЖАЈА
• Књижевне награде - врте се у круг........................................... 2
• Паралеле: Црњански и Хесе ..................................................... 3
• Могућности и границе филозофског дијалога.............. 5-6
• Пријатељска и непријатељска емиграција....................... 7-8
• Путовања: Лондон..................................................................10
• Писци о српском тенискора шампиону.............................24
Београдски међународни сусрет писаца, од 8. - 12. септембра
КЊИЖЕВНЕ ИЛИ MTV НАГРАДЕ?
БОЈАНА СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋСпецифичност српске књижевне
сцене последње две деценије,
поред различитих подела и
сукоба на идеолошком или поетич-
ком плану јесте феномен књижевних
награда, поготово оних песничких,
којих свакако има више него квали-
тетних збирки. У том смислу углав-
ном постоје два модела награђивања
чији је смисао најпре тешко докучити
здравим разумом, иако је њихов циљ
потпуно јасан: у првом случају реч је
о тзв. утешној награди која се мора
дати аутору, и ређе ауторки према
коме поједини чланови жирија имају
или нечисту савест, или из крајње
приватних разлога. Тако су буквално
измишљене бројне награде којима се
више популаризује поезија, али ти
добитници и даље остају на марги-
нама непрепознатљивог и, у крајњем
случају – непризнатог ствараоца (част
понеким изузецима). Други је, са ста-
новишта културне политике и тзв.
архитектонике канона српске књижевности
много опаснији, а тиче се кумулације
финансијски и институ-
ционално „тешких“ тзв. престижних
награда једном истом аутору, какве
су нпр. „Васко Попа“, „Змајева награ-
да“, „Меша Селимовић“, да поменемо
само неке, али и „Виталова“ или „На-
града Матијевић“, које свакако не би
одбио ниједан иоле практичан српски
писац. Занимљиво је да се дуплирање
и триплирање награда истом песнику
и књизи дешавају предвидљивошћу
која је помало и комична, као и холи-
вудска додела MTV награда. Најпре
се покривају аутори једне одређене
генерације (појединачне награде и оне
за животно дело), или поетичког концепта.
Тренутно су веома популарни
трендови нови веризам младе генерације
песника са освртом на српске
ратне злочине, што се веома добро
подудара са оним што је са ових про-
стора пробитачно на међународној
сцени. За унутрашњу пак употребу
и поједине иностране кругове жила-
ва варијанта јесте наново обновљена
(да ли се икада и гасила) поезија тзв.
религиозно-националне инспирације,
коју многи називају и метафизичком.
У тим међупросторима ни песници
ни критика, али ни жирији не сналазе
се увек добро, нити је свима једнако
удобно, поготово када код појединих
песника дође до дијаметралне поетич-
ке промене, која је често необјашњива
из неке дијахроне визуре, и захтева
свакако озбиљније тумачење. Чини
се да некада она није мотивисана унутрашњим
поетским разлозима, већ
неким ванкњижевним, маркентишким,
комерцијалним, друштвено пожељним.
Као да критика, а и сами песници
више воле једну комформистичку
позицију у којој се суштински го-
тово ништа не мења. Ни на боље, ни
на горе. Да ли нечије песничко име или
одређени тип поезије препоручује
увек и изнова „то исто, само мало друкчије“,
у ситуацији када су поједини
већ времешни песници добили све
или готово све што се може добити?
Да ли сваких неколико година мора
да се лансира понеко заборављено
или привремено
неутрално име, да би
се некако угурало у канон који креи-
ра одређена групација? Због чега је
неко и даље млад песник са тридесет
или чак четрдесет
година и притом не
може да добије признање за свој рад,
иако знамо да су некада најугледније
награде добијали песници са дваде-
сет или нешто више година? Такође
у обрнутом смеру: зар неки значајни
песници на измаку свог стваралач-
ког века не могу да се изборе за иоле
пристојну песничку награду? Пре-
мало је ризика, препознавања тален-
тованих стваралаца и несумњиво
вредних књига који би свакако за-
служивали пажњу бројних, али ре-
лативно сличних жирија, у којима
или седе истомишљеници, или опор-
тунисти, или љути непријатељи. Нагомилавањем
награда истом аутору
у једној или две године несумњиво се
сужава стварни креативни простор
српске књижевности, редукује књижевна
сцена, а високо вредноване књиге
у критичкој јавности често остају
без иједног озбиљнијег приказа.
Као и оне друге, о којима се некада
објављивало на десетине текстова, а
данас се рекламирају на свим доступ-
ним веб сајтовима. Као да су и једни
и други ту да нас подуче како се губи
веза са стварношћу када се полети ви-
соко. Ретки су, ипак, они који успевају
да се приземе.
МОГУ ЛИ ПИСЦИ ДА ЖИВЕ
БЕЗ НАГРАДА
МИРЈАНА БУЛАТОВИЋШта је то са овим светом? –
питају се, одвајкада, писци.
Шта је то са писцима? –
пита се, у последње време, свет. Зар заиста
не могу да живе без награда? Зар
им није довољна награда дар од Бога?
Чак и онима који су обилато надарени,
дар од Бога као да није довољна
награда...
Нема тога у српској књижевности
ко не зна: награде у низу су поуздана,
утапкана стаза ка националној
пензији. А национална пензијица значи
да ће остарели писац бар моћи да
плаћа своје месечне рачуне, ликујући
пред ближњима који се целога живота
чуде зашто писац пише.
Међутим, шта је то са писцима
којима национална пензија као
материјална потпора није потребна?
Зашто такви писци моле за награде
у низу. Знају ли они колико је лепше
добити награду коју ниси тражио, о
којој ни са ким ни реч ниси проговорио?
Ако би се основао клуб писаца
који нису камчили награде, да ли би
их било педесет?
Пријатељска и непријатељска емиграција
Славољуб С. ЛекићПоследице симбиозе Револуције и Геополитикe по односе између Србије и исељеништва нису у првом плану домаћих политичких анализа мада се српска дијаспора мери милионима. Значај и улога нашег исељеништва у периоду пре и после другог светског рата, те након 2000. године завређује пажњу антрополога, етнопсихолога, историчара, али и геополитичара будући да је бројно исељеништво, кад мање кад више, утицало на економске, политичке и културне прилике у матици. Ако се самери број исељеника, њихово образовање и економска те политичка моћ у расејању, чини се да је њихов уплив на живот и пут Српства сасвим скроман.
Емиграција или дијаспора
Људи који напусте земљу у којој су поникли различито се називају: емигранти, исељеници, расејање, дијаспора. Емигрант је онај који је напустио отаџбину, исељеник, избеглица који је отишао у страну земљу док дијаспора (грч. diaspora) означава расељење, расељавање народа, расап, део неког народа који живи у другим земљама, економску и политичку емиграцију.
После другог светског рата Револуција је у политички дискурс увела негативне одреднице – непријатељска емиграција и екстремна емиграција. Њима су обухваћени четници, љотићевци, недићевци и други противници комунистичке власти у Југославији, заједно са усташама. Потоње су српски емигранти пре сматрали зликовцима него политичким противницима. Синтагма `непријатељска емиграција` лебдела је изнад главе и сваког другог исељеника, али и њихових рођака.
Ако је Револуција јасно одредила непријатељску емиграцију намеће се питање: кога је сврставала у пријатељску емиграцију? Да ли је међу српским сеобарима било пријатеља Револуције? Строго узев, пријатељска емиграција није постојала јер није именована, будући да је Револуција била сумњичава према свим исељеницима. Наиме, тактичким издвајањем мањине из скупине протераних прикриване су праве намере Револуције да би `непријатељска емиграција` била лакше подељена а потом савладана. Зато је Револуција наш свет који је привремено отишао из земље са `цењеним` црвеним пасошем у руци, радио и зарађивао, слао вишкове и подмазивао систем, сматрала пријатељском емиграцијом. Овај статус људи на привременом раду увек је био изражен у кондиционалу и подложан ревизији, у случају да се укључе у политички живот на штету комунистичке власти. Дакле, привремено одсутни грађани нису били емиграција, а сви који су напустили завичај, пре Револуције, сматрани су исељеницима.
Револуција против непријатељске емиграције
За време другог светског рата наша емиграција привлачила је пажњу одговорних људи владе САД који су будно пратили њен рад. Многи исељеници часно су дигле глас против злочина над Србима у НДХ. СНО је издала проглас и осудила страховите покоље стотина хиљада Срба „у земљи наших отаца“. Јована Дучић, наш песник и дипломата, који се обрео у САД, заједно са СНО и Српским народним савезом, супротстављао се раду Уједињеног одбора јужнословенских Американаца, основаном средином 1943, у ком су били Хрвати, Словенци, Срби, Македонци и Бугари чије је средиште било у Њујорку а у управном одбору седели су Луј Адамич, Златко Балоковић, Страхиња Милетић, Фране Петриновић, Сава Косановић. Уред за ратне информације у Вашингтону поводом писања „Американског Србобрана“ упереног против Срба који се изјашњавају за Југославију, али и америчких држављана који су били поборници свесловенског јединства, послао је писмо Сими Врлинићу, председнику Српског народног савеза у Питсбургу 10.6.1943. У писму се апострофира писање и неподобност „Американског Србобрана“: „Његови жестоки напади на сав народ хрватског порекла, као и његови увијени покушаји да брани квислинга Недића, који подупире нацистички режим у Србији често имају последицу која се може описати као помагање нацистичке кампање несношљивости, расне мржње, па зато делује штетно на ратне напоре Америке.... Све што ви, као председник Српског народног савеза, можете учинити, како би дошао крај досадашњем раздору између Американаца српског и хватског порекла – раздору који сада добрим делом распирује „Американски Србобран“ – биће стваран допринос ратним напорима.“
Две групе исељеника који су се одселили из наших крајева у време Брозовог режима – политичка емиграција и радници на привременом раду у иностранству нису смеле остати изван политичке контроле Револуције. Надзирала их је и Империја у сарадњи са Револуцијом која није имала недоумицу: политичка емиграција је непријатељски елемент. Стога је према српском исељеништву усталила џелатски однос. О томе сведоче убиства истакнутих емиграната Андра Лончарића, Драгише Кашиковића и Иванке Милошевић, Борисава Васиљевића, Боривоја Манића и др. изведена на зверски начин од стране тајне службе комунистичке Југославије. У ствари, ликвидације угледних емиграната биле су наставак грађанског рата (1941-1945) али изван Југославије без којег би Револуција изгубила битку с временом али и Смисао.
Од 1945. до 2000. Револуција је своју активност водила на више фронтова. Пре свега извршила је инфилтрацију својих повереника да би стекла увид у верски и политички живот исељеништва. Потом је, корак по корак, започела раздвајање исељеника на више група (често супротстављених) како по политичкој тако и верској основи. Тиме је олакшана пацификација слабијих делова емиграције и ликвидација најистакнутијих `екстремних` емиграната. Јосип Броз је у разговору са Картером 1977, затражио ликвидацију политичке емиграције што је овај примио к знању. Четири месеца након овог разговора убијен је Драгиша Кашиковић. Ричард Фелман, председник Удружења америчких ратних пилота, спасених у Србији за време Другог светског рата тврдио је да су америчке тајне службе, па и ФБИ, антисрпски расположене и данас. Зато не треба да чуди што је орден којим је амерички председник Труман 1948. одликовао генерала Дражу Михаиловића уручен у мају 2005. његовој ћерки Гордани, као врућ кромпир кога се некако ваља отарасити. Предаја одликовања обављена је у дискрецији у резиденцији америчког војног аташеа у Београду док су Хрватска и БиХ протестовале. Да је о томе одлучивала постбиполарна номенклатура Империје мало је вероватно да би орден и био додељен. Отуда је разумљиво што је влада у Београду учинила све да свечаност остане у другом плану и изван будне пажње јавних гласила.
Осим `припитомљавања` политичке емиграције матица је, корак по корак, пропагандом одвајана од расејања и коначно, између њих подигнут је зид који ни до данас није срушен. Али у часу клонућа Револуције, у време доласка С. Милошевића на власт, синтагме екстремна и непријатељска емиграција скоро нестају из јавног дискурса а сав наш свет који се у различитим сеобама премештао којекуде постаје дијаспора. Ова, скоро неприметна, промена није последица само идеолошког заокрета у Србији, већ и чињенице да су `најекстремнији емигранти` побијени или су умрли природном смрћу. Упркос почетним успесима, нехатни и беневолентни рушитељ Револуције Милошевић, није успео да успостави дубље односе са дијаспором, можда зато што се нашао у вртлогу догађаја, што је више хтео за себе него за Српство или пак што је схватио да је најутицајнији део дијаспоре подједнако далеко од матице и од њега. Ипак, у време његове владавине односи матице и дијаспоре, били су садржајнији него од 1945. до 1985. године, и што је још важније, него у првој деценији 21. века. Но, `прочишћена` и подмлађена српска емиграција, крајем двадесетог века, била је спремна да уђе у нову игру у којој ће Револуција повратити снагу а Империја стећи жељене позиције на Балкану. Симбиоза Револуције и Геополитике била је делотворна и смислена што је показала рестаурација извршена 2000. Игра је завршила тако што се дијаспора претворила у мрежу утицаја САД на Србе а не Срба на америчку администрацију, упркос часних намера наших људи из расејања. Милионско српско исељеништво, осим ретких изузетака који су били блиски врховништву Империје, није учествовала у рестаурацији Револуције 2000. Остало је немоћни посматрач пропасти Србије и пошиљалац новчаних оброка времешним родитељима и рођацима, које су обновитељи Револуције и Грађанског рата имали да улију у транзициони финансијски систем.
Да ли је обнова Револуције последица удаљавања матице од дијаспоре може се расправљати. Али није тешко докучити далекосежност операција југословенске тајне службе у западноевропској и северноамеричкој емиграцији, прећутно или тајно одобрених од земаља домаћина у доба владавине Броза. Ваља се само запитати да ли би људи који управљају Србијом последњих тридесетак година, час са власти час из опозиције, пред лицем Српства били уверљиви да су се у матицу вратили поштоваоци Јована Дучића, Лазе М. Костића, Слободана Драшковића, Драгише Кашиковића или Андра Лончарића? Управо да би се предупредила нелагодна поређења било је нужно да се на истакнуте политичке емигранте баци љага за издају, упркос искреном родољубљу и слободарству! Одсецањем једног дела Српства од матице олакшан је слом Србије 2000, остављене на милост странака организованих и надзираних од стране обавештајног апарата Револуције, који су после 2000. разбили и извргли руглу управо извршиоци рестаурације. Круг је затворен.
Помирење Револуције са дијаспором и политички живот у СрбијиДа би се измирила са исељеницима Револуција је морала уништити `екстремну емиграцију`, трвдоглаве и задрте српске родољубе лишене `осећаја за реалност`, сачекати смрт већине политичких емиграната да би дијаспору, након пацификације и идеолошког `разблаживања`, вратила у јавни живот као потпору демократизације. Након рестаурације 2000. године матица није ни покушала да исправи грешку према `непријатељској емиграцији` тј. према политичким прогнаницима који су заједно са ранијим исељеницима подизали Нову Србију у новом свету и обележавали је манастирима. Али како рехабилитовати политичку емиграцију ако још увек нису познати гробови икона српских емиграната и домаћих `колабораната`, попут Драже Михаиловића, погубљеног у Београду?
Упркос безазленом приповедању о повратку дијаспоре последњих година, остају недоумице око мотива и циљева њеног укључивања у политички и јавни живот Србије. Посебно што је сасвим јасно да су прилике у Србији данас теже него пре 20-30 година када су одлазили они који се спремају на повратак. Овде ваља напоменути да се мисли на десетак хиљада људи који су непознатим мехнизмима пробрани и одређени као испомоћ матици, а не на милионско исељеничко тело удаљено од елитних политичких кругова. Пре свега, уочљиво је да је одабир људи из дијаспоре недемократски (без слободних избора) што подупире сумњу да је ова уска група српских исељеника и њихових потомака претпостављена Српству. То би се можда могло разумети да је реч о хуманитарним радницима или пак добровољним даваоцима крви, а и ови пролазе извесну проверу, али не може се прихватити да је припадност нашој дијаспори, сама по себи, довољна препорука за обављање најодговорних послова у врху државног апарата и уплив на најделикатније политичке одлуке. Исто тако ваља напоменути да до данас није расправљано питање да ли је део Српства који је утекао пред недаћама 1980-1999 истински спреман да преузме на себе обавезе и помогне народу који данас живи на згаришту једне пропале државе? Да ли ће неспорна стручност појединаца из дијаспоре, који желе да уђу у јавни живот матице, бити кључна предност над сваким од оних који су притиснути бедом убрзано старили у СФРЈ и Србији и упорно одбијали ултиматуме Револуције (посебно неостаљинистичких и неотроцкистичких странака и организација у последњој деценији 20. века) и претећих територијалних захтева Геополитике?
Настојање обновитеља Револуције да дијаспора поново заузме важно место у политичком животу матице оживљава сећање на истакнуте исељенике који су играли запажену улогу у првој фази преуређења југоистока Европе (1980-1992). Били су то угледни и успешни људи из области науке и бизниса настањени у САД, сваки на свој начин повезан са америчком владајућом елитом. Најистакнутији међу њима су Богдан Маглић, Милан Панић, Радмила Милентијевић и Мајкл Ђорђевић. Где су они сада? Да ли их је заборавила матица или су они заборавили матицу? Данас изгледа да је један део расејања, у ствари испомоћ утемељивачима Југосфере, будући да је пробрана српска дијаспора преузела улогу Ситон Вотсона. Док је дијаспора пре 100 година слала добровољце у матицу, који су ратовали на страни Србије и Срба, данас, у епохи рестаурације, из иностранства углавном долази друга врста добровољаца – млади саветници, консултанти, познаваоци ЕУ и НАТО пакта, те стручњаци за српско-америчке односе, још увек непотврђени у матици и у исељеништву.
Банкетски патриотизам
Људи из нашег расејања супротстављали су се Револуцији на различите начине. Најдалековидији међу њима били су српске оријентације, други југословенске. После дуге борбе ипак је победила југословенска струја у српској емиграцији и олакшала рестаурацију Револуције 2000. Један од представника српске струје Слободан Драшковић (син министра Милорада Драшковића кога је убио комунистички активиста Алија Алијагић, 1921. у Делницама) своју политичку идеологију заснивао је на убеђењу да је највећи непријатељ српског народа комунизам на спољашњем плану а на унутрашњем југословенство. Драшковић је сматрао да је лако тражити и добити Југославију, било прву, било другу, која уништава српски народ и да је „лако тражити и добити крње Србијице, какве су нам давали Хитлер, Стаљин и Броз јер за то решење не треба ни борбе ни напора ни жртве. Довољна је капитулација и довољне су параде, банкетски патриотизам и дирљиве рецитације. Наша је мисија да обезбедимо српску слободу и српску целину, целу Србију, јер је то једина права Србија“ тврдио је Драшковић. Банкетски патриотизам и дирљиве рецитације о којим говори Драшковић, указује на политичку и идеолошку еволуцију дела нашег исељеништва. Чувени српски војвода из другог светског рата, познат по борби против усташких кољача, Момчило Ђујић послао је из САД, крајем двадесетог века, поруку и обећање забринутим Србима у РСК да ће поново доћи на Динару, али обећање није испунио.
Стога има нечег опорог и непријатног у Драшковићевом опису наших политичких исељеника: „Несрећа је српске емиграције у томе што сувише много појединаца жели да се зове и сматра борцем против комунизма. А да се нипошто не изложи опасности, да што раде буде безбедно, да не угрози ни долар у банци, ни „џоб“, ни кућу, ни пензију, ни „сошал секјурити“, ништа. Замислите да су наши очеви и дедови ишли у ослободилачке ратове 1912, 1913, 1914, с тим да нико не погине, да сви сачувају све што имају и да се здрави врате кућама! То је тачно оно што хоће велика већина наших емиграната. А то не бива. Тако се велике и судбоносне борбе и ратови не воде!“
********
Савез Револуције и Геополитике оставио је скоро исте последице по наше исељеништво и по матицу. Најутицајнији и најбогатији Срби из дијаспоре нису смели да оспоре савез Револуције и Геополитике, јер су свој успех углавном заснивали на гостопримству САД. Зато утицајни представници српске дијаспоре никада нису подржавали националне снаге које се залажу за стварање јаке и слободне Србије већ заговорнике успостављања демократске и модерне Србије уверени да је амерички модел демократије једнако добар за Империју и за малу провинцију, за друштво које осваја и које се брани. Али расејање у Европи, било је ближе (и сада је) снажној Србији него утицајни представници српске дијаспоре из Америке.
Данас, пошто је циљ остварен и створена демократска Србија српска дијаспора више нема зашта да се залаже осим да подржава демократизацију, мада матица пропада. И дијаспора и матица надигране су од Револуције и Геополитике, од сваке на посебан начин. Упркос свему, ово ортачко друштво није било ни сложно ни постојано, како на први поглед изгледа, али је опстало и данас претрајава захваљајући слабости и неслози матице и дијаспоре. Револуција још увек манипулише матицом, дијаспором али и Геополитиком и тера је да са њом остане у ортаклуку. Некада је то чинила грубо и брутално а данас закулисно и лукаво. Геополитика јој се придружује јер нема избора а уз то њихови циљеви се не искључују. Ипак, утисак је да је чак и слабије исељеништво могло више учинити за матицу, пре свега при рушењу Револуције и јачању родољубивих снага а да при том не угрози свој бизнис или соушал нетврк. Запањује што је капитулација исељеништва и матице пред Револуцијом приказана као борба за демократизацију. Ружан облик овог капитулантства, дијаспоре и матице, јесте и учешће богатих Срба из расејања у сумњивим приватизацијама у Србији у последњих 20 година (ИЦН Галеника, Путник и сл). Неки од њих годинама су се судили са државом Србијом, чак и водили спорове пред међународним арбитражним судовима не би ли зарадили на српској приватизацији.
Због неспоразума и неразумевања, често забашуриваних, матица и српско исељеништво пред собом имају тежак задатак да окончају Грађански рат тако што ће срушити Револуцију док их она није дотукла. Тек после тога моћи ће да се предано позабаве Геополитиком и њеним главним извршиоцима – дипломатским у Лондону и војним у Вашингтону. Ово посебно важи за матицу која нема избора нити другу отаџбину, а ни корист од самозаваравања. Но, пре свега ваљало би започети отворен разговор између угледних представника расејања и матице о важним политичким, економским и културним питањима. Ако се настави са досадашњом праксом биће све више несугласица и штете како по слабашне односе између Срба у Србији и изван ње, тако и по целокупну националну политику и Српство. Међу браћом не може бити тајни нити `осетљивих` тема ако су намере искрене.
Марко Богуновић
БЕГ ИЗ СЕБЕ И У СЕБЕ: ЦРЊАНСКИ И ХЕСЕ
Постоји једна кључна реченица или теза која на истоветан начин представља темељ обе поетске структуре романа Милоша Црњанског Дневник о Чарнојевићу (1921) и Хермана Хесеа Демијан (1919): смисао је изгубљен или се губи, сада га треба поново наћи, или тражити, или га заувек изгубити. К. Г. Јунг у својим бројним делима заговара тезу о успостављању психичког тоталитета, а то је онај пут који је мукотрпан и немио, и води до коначне индивидуације или до успостављања погледа на свет, то јест до опредмећивања смисла. Како бисмо Хесеовог јунака Синклера генерално могли да сврстамо у мисаоно-интуитивни тип психичке функције, тако можемо рећи да кроз целокупни одрастајући део живота који нам је описан у роману - он трага управо за горепоменутим, уз помоћ Демијана. Међутим, првенствено кроз себе може се стићи до онога што Јунг назива успостављање равнотеже између свесног и несвесног, то јест путем сопства освестити своју Сенку у свом Ја, то јест свести. И тај процес се у Демијану врло јасно, уз снажно присусво симболичких слика, одвија пред нама, те можемо рећи да до краја романа долази до успостављања првобитне комуникације свесног и несвесног. Јер, Јунг инсистира на постојању супротности, на њиховој коегзистенцији, што се види и из Демијановог позива Синклеру да прихвати постојање две стране Бога (ког, првенствено, носи у себи) : ону светлу и ону мрачну. Читав Хесеов роман, уосталом, почива на супституисању супротности свега на свету.
У корену Синклеровог одрастања лежи свест о постојању два света: оног сигурног, светлог и оного мрачног, нагонског, и управо је Јунгова намера била да укаже на круцијалност понирања у сопствено мрачно, у оживљавању Сенке коју свако поседује. Ово представља Демијан Синклеру, а Егон Чарнојевић Петру Рајићу, односно наратору Црњансковог романа. Дакле, питање о физичком постојању ових ликова из ове перспективе можемо сматрати потпуно неважним. Они за нас пре свега представљају симболичке слике потраге главних јунака за собом, за реосмишљавањем живота. Важно је размислити да ли овај поступак има прост циљ: очување душе здравом. Који су онда начини којима се стиже до тог циља? И да ли је уопште могуће стићи на коначан циљ или му само тежити? Јер, у околностима живота кроз које пролазе носиоци радње могу се сместити њихове темељите разлике од којих се полази у решавању основног животног задатка: како сачувати душевни и духовни баланс у савременом тренутку, када су се основне духовне вредности изглобиле из свог лежишта. Савремени тренутак нимало није безначајна чињеница када је реч о интертекстуалним везама. Појам „новог'“ ту игра кључну улогу. Дакле, колико је психа спремна за смрт старог и за рађање новог, а да се притом не разболи?
Пуно је поларитета у тој транзицији између два света. Као основни намеће се однос појединца и колектива. Наиме, више него икад колектив, друштво , западна цивилизација, дошли је до свог пораза и пропасти управо зато што као још млада, западна цивилизација није решила своје унутрашње потребе, те су јој нагони ескалирали на један готово варварски начин. Тако и није и не може бити изненађујуће што се један покрет, као што је експресионизам, развио баш у том времену када појединац осећа да му још једино остаје излаз у поунутрашњењу света као индивидуацији. У тешком процесу осебљавања појединац неминовно долази у сукоб са реалношћу која губи смисао, у којој живот губи смисао. „Јесен и живот без смисла'“, отвара Дневник о Чарнојевићу. Та реченица којој Никола Милошевић приписује универзалност уједно означава и почетак борбе за повратно освајање смисла. Пошто јунак не извршава самоубиство на крају, дакле, шта друго може бити у питању осим једног новог налажења истог у себи? Рајић креће од краја, од онога што Јунг назива почетком болести и оно што он жели је да поврати здравље, а докле и како је то могуће остаје - отворено питање до краја романа. Наратор Дневника је човек који је већ отпочео да се душевно сурвава и пре него што је покренуо процес стицања психичког тоталитета, оног што Јунг означава као основним животним циљем сваког појединца, иако се оно никад не испуни у потпуности, али је нужно да оно постане барем тежња. „Успостављање целине личности задатак је целог животног пута : оно је, изгледа, припрема за смрт у најдубљем смилсу речи“, како то тврди Јоланда Јакоби у студији Увод у психологију Карла Густава Јунга (2000). Дакле, имамо један обрнут јунговски процес, и искључиво због тога тешко је извести одлике оног квалитативног процеса унутрашњег развоја код Црњансковог јунака, што је супротно младом Синклеру, који је управо на време зарио у своје мрачне дубине. Додуше, такав процес може се приписати јунаку Дневника, међутим он се може окарактерисати као сувише интуитиван и унеколико незрео покушај да се несвесни садржаји доведу у свест.
Код њега не постоји јасно опредељење према сопственом несвесном , према сопственом сну или његовом симболичком тумачењу. Јасно је само једно: Рајићева јасна чежња за ескапизмом. Мада, она се још не може назвати некаквим потискивањем унутрашњег нагона, али се не може назвати ни ослобађањем садржаја несвесног у свесно. Не може се назвати потребом за дубоким продирањем у несвесно. Изгледа да он смисао (или даљи смисао) свог постојања види још само у непрестаној чежњи за бегом из себе. Синклер једини спас још види само у бегу у себе. Међутим, оно што је врло важно, а тиче се Јунга, јесте чињеница да обе поетике романа посежу за истом духовном матрицом, за понирањем у сан и несвесно. И ма какви резултати и циљеви тог подухвата били, они су увек окренути стварању новог живота и нове вере. Обојица се слажу се у томе да је цивилизација у којој живе изгубила душу у потрази за интелектом, и да управо путем повратка у несазнатљиво несвесно ( које је дато појединцу) може да се обнови у опустошеној земљи света. „Јер цивилизација је увек дете интелекта, разума, док култура израста из духа, а дух никада није искључиво везан за свест као интелект, него истовремено садржи, формира и овладава и све дубине несвесног и праприроде (Јакоби: 2000,134).
Врло јасан став Јунга о важности несвесног и његовој надређености над свешћу („Неспорно је да свест у свим важинм делатностима зависи од несвесног“), треба пројектовати на мотив сна или мотив непрестаног кретања на граници сна и реалности у ова два романа. Али то овде није чист покушај да се сном замени гнусобна јава, како би живот имао некакав лакши ток. Не, овде је у питању нешто друго: потрага за оним кључевима које сан крије, а помажу да се многе браве јаве откључају , иако је Јунг био чврсто при томе да снови никада не могу да се до краја истраже. Црњански је у интервјуу П. Буњцу изјавио како је његова чувена прича Сан која је у Дневник уврштена касније - можда први надреалистички израз. Како било, знајући колико су надреалисти полагали у сан као најважније оруђе стварања, а не марећи за некакве типолошке одреднице, посве нам је јасно у којој мери је интуитиван израз романа Дневника о Чарнојевићу . Можемо чак рећи и да је сам наратор носилац јунговских особина које одликују интуитивну психичку функцију. Неретко се у Дневнику може прочитати поредбена синтагма „као у сну“, „као сан“, који можда представља и основну покретачку снагу свега живог у наратору. Наиме, ова функција извесно је ирационална насупрот врло рационалној свести којој је наклоњен Синклер, а од које покушава да га одврати Демијан, налазећи да је важније да прво упозна, стекне свест о својим осталим функцијама : осету, осећању и интуицији, не би ли се тим путем наново вратио својој основној функцији која је мисаона. Таква ирационална функција наратора Дневника не оперише судовима, књижевним језиком, она је лирска. Управо је то врло важно : наратор Дневника не оцењује нити осмишљава своје опажаје; али је зато сваки или готово сваки његов исказ изразито симболичан и натопљен оном суптилношћу која је одсутна у Демијану. С друге стране, у Демијану је присутна дијалектичност које нема у Дневнику и без које нам је знатно отежан пут у тумачењу. Идеје које су садржане у Демијану су јасно рефлектоване и већ је у самом тексту започела реконструкција значењских целина, које у Дневнику знатно отежавају читаочев комуникациони чин.
Наратор Дневника представља читаву галерију женских ликова, а сваки наговештај сентименталне љубави он урушава иронијом, скоро јетком. Њему се гади оваква телесна, груба, земаљска љубав, из разлога што му се након сусрета са скором, извесном смрћу чини крајње површном и безвредном. Рајић не мрзи жене, већ само не подноси квалитет њиховог односа према животу. Ови женски ликови, нажалост, нису психолошки продубљени, шта више, нису ни зачети; остају врло бледи према снажном профилу наратора. Вреди онда тумачити, извесно је, његову пројекцију слике жене; тада је она природно, снажно упућена на мајку. Она варира од биолошке мајке до мајке природе, или божје мајке као идеалне жене. Дакле, наратор има и извесну јунговску представу жене која је изван његове приватности или окружења. Ова идеализација је на неки начин комплекс мајке, али је и носилац вредности безгрешности, продуховљености, односно духовне енергије. Врло је важан појам Јунгове духовне енергије у поређењу са познатом Фројдовом тезом о свеполној енергији. Сматрамо да су аутор Дневника, а тиме и његов наратор, наклоњенији том јунговском принципу општепсихичког либида, иако неки истраживачи ту виде назнаке едипалног комплекса. Тачније, ако говоримо о односу наратора (у оба романа) према жени и женском, непорециво је да су склони трагању за идеалном естетском љубави, па било то у лику жене или мушкарца, природе, човечанства, вере, стварања, уметности , каква би могла бити и љубав мајке. Уколико пак пратимо фројдовски смер анализе, код обојице остаје неразјашњен врло важан однос са оцем. Уосталом, ниједна мајка познатих књижевних едиповаца не умире на самом почетку романескне приче.
Једно је сигурно: идеја Дневника (више него Демијана) неблагонаклона је према категорији очинства као репродукционе категорије. Овај мотив присутан је такође и у појединим песмама у збирци Лирика Итаке . Но, то се чини недовољним за било какво безусловно или безрезервно прихватање едиповог комплекса, иако се о њему, посебно у случају Рајића, може дискутовати. Није занемарљиво поменути да је Црњански у Коменатрима Лирике Итаке деценијама касније написао: „Ако је читалац читао Фројда и Јунга, имаће кад моје књиге чита много, свакојаких асоцијација“. Јасно је да ова реченица не може бити апсолутно релевантна за проучавање његових јунговских утицаја. Као што то не може бити ни Хесеов кратак чланак Уметност и психоанализа у којој он истиче да се уметност свакако бавила питањима псхиоанализе и психологије пре установљења ових наука, али да су ове две области у непрестаној међусобној корелацији. Међутим , и сами примарни текстови садрже понегде добре примере за оно што бисмо овде могли да назовемо тезом: духовна заљубљеност у архетип мајчинског, чисто духовног и узорно-поштеног. Мотив мајке овде није инцестуозног карактера, већ катарзичког, јер нема примера физичког контакта или жеље. Чак има јасног отклона и гађења према једном свету , који све што жели и хоће да види је земља; нема ниједне мисли, ниједног осећања који би их дигли „један корак ближе небу“, одбојност, каже Горана Раичевић, „према чистој, неодуховљеној телесности“. Врло је индикативно што нас наратор обавештава да чита Дантеа, док Синклер своју платонску љубав назива Беатриче. Само две године по изласку Дневника, што значи у годинама када се још увек држао поетике из свог „првог чина“, Црњански у критици коју је написао поводом изласка збрике песама Откровење свог пријатеља авангардисте Растка Петровића каже, упућујући на традицију наше лирике: „И сва та љубавна лирика није потекла од Дантеовог (та шта је Данте за Словене!) и inteletto d'amore, него онако, из утробе.“ Касније ће овакав став према наглашено телесним мотивима у уметности Црњански изнети и у својој Књизи о Микеланђелу. Све у свему, проблематична је теза о фројдовском едиповом комплексу, али у раду и није циљ порицање те тезе, већ покушај да се пронађу елементи Јунгове психологије.
(одломак из дужег рада)
Тако је писао Хемингвеј
• Све добре књиге сличне су по томе што су истинитије него да су се стварно догодиле, а након што завршиш с читањем неке од њих осетићеш да се све то догодило теби, а касније да ти све то припада; добро и лоше, одушевљење, кајање и туга, људи и места и какво је време било.
• Нема правила како се пише. Понекад то дође лако и савршено. Понекад је као бушити стену и потом растурити је експлозивом.
• Волим да пишем. Али писање никада није постало лакше изводљиво и не можеш очекивати да ће се то догодити ако покушаваш да постигнеш нешто боље од онога што можеш да урадиш.
• Нема ту никаквог симболизма. Море је море. Старац је старац. Дечак је дечак и риба је риба. Ајкуле су само ајкуле, ни боље ни горе. Сав тај симболизам о коме свет говори је срање.
• Немој да заборавиш да ставиш временске прилике у твоју проклету књигу – време је врло важно.
• Почео је да говори о мом писању и ја сам престао да слушам. Смуче ми се они који ми у лице говоре о мом писању.
• Могу да пишем као Толстој и постигнем да књига изгледа дужа, мудрија и све остало. А онда се сетим да је то било оно што сам увек прескакао код Толстоја… Не волим да пишем као Бог. Увек је то због онога што ниси никада урадио да критичари мисле да то не можеш да урадиш.
• Читава модерна америчка литература проистиче из једне књиге Марка Твена зване Хаклбери Фин. Ако је читаш мораш да станеш тамо где је црња Џим украден деци. То је прави крај. Остатак је само варање. Али то је најбоља књига коју смо икада имали. Целокупно америчко писање долази од тога. Нема ничега пре. Није било ичега толико добро од тада.
• „Размишљао сам о Достојевском“, рекох. „Како човек може да пише тако лоше, невероватно лоше, а да ти пробуди дубока осећања?“
• Писање и путовање ти проширују задњицу ако не мисао, а ја волим да пишем стојећи.
• Моја навика никада није била да пијем након ручка, нити пре писања, нити за време писања.
• Измислио сам сваку реч и сваки догађај у Збогом оружју осим можда три или четири догађаја. Сви најбољи делови су измишљени. Такође, 95 одсто од Сунце се поново рађа је чиста имагинација. Ставио сам стварне људе тамо и контролисао шта су радили. Све сам измислио.
• Већина живих писаца не постоји. Њихову су фаму креирали критичари којима је увек потребан геније сезоне, неко кога у потпуности разумеју и осећају се безбедно да га хвале, али када ти фабриковани генији умру, неће постојати.
• Сматрам, врло једноставно, да критичар има право да пише о твом раду све што жели без обзира на то колико може да не буде у праву. Такође сматрам да критичар нема право да пише о твом приватном животу док си жив. Говорим о моралном праву; не легалном праву… Јавно психо-анализирање живих писаца засигурно је инвазија приватности.
• Писање је нешто што не можеш да урадиш толико добро као што би то могло да буде. То је стални изазов и увек је теже од било чега другога што сам урадио раније – зато то радим. Усрећује ме када га добро одрадим.
• … ја волим рат. Свакога дана и сваке ноћи постоји велика могућност да будеш убијен па нећеш морати да пишеш. Морам да пишем да бих био срећан, без обзира да ли сам плаћен или не. Али то је ужасна болест да би се с њом родио. Ја волим да радим то. Још горе. То га претвара од болести до порока. Потом, ја волим да урадим боље од било кога који је то раније радио, па се то сада претвара у опсесију. Опсесија је страшна ствар…
• После књиге емоционално сам исцрпљен. Ако ниси онда ниси у потпуности читаоцу пренео емоције. У сваком случају то је начин који мени одговара.Избор и превод са енглеског Милан Балинда
ПИСЦИ О СРПСКОМ ТЕНИСКОМ ШАМПИОНУ
МНОГИ СРПСКИ ПИСАЦ УЛОЖИО ЈЕ СВОЈ ТАНАНИ НЕРВНИ
СИСТЕМ У ПОХОД НОВАКА ЂОКОВИЋА
НА СВЕТСКИ ТЕНИСКИ ТРОН.ЕВО ШТА ЧЛАНОВИ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ,
УКРАТКО, МИСЛЕ О НАШЕМ ШАМПИОНУ.● ДА БИ ПИСАЦ ИМАО БЛИСТАВ СТИЛ,
МОРА ДА ИМА ИЗВАНРЕДАН КАРАКТЕР, КАЖЕ ГЕТЕ.
ИЗВАНРЕДАН КАРАКТЕР ЈЕ
ПРЕДУСЛОВ ЗА ВРХУНСКЕ РЕЗУЛТАТЕ У СВИМ
ОБЛАСТИМА. У СПОРТУ СЕ ТО ТАКО
ЈАСНО ВИДИ. НОВАК ЂОКОВИЋ ЈЕ ДИВНО СРПСКО
ЧУДО! БОГ НАМ ЈЕ ПОДАРИО ТОГ
ДЕЧАКА ДА УТЕШИ И УЗДИГНЕ ИЗМОЖДЕНУ И ОЈАЂЕНУ
СРБИЈУ._МИРЈАНА
БУЛАТОВИЋ____ _
● НОВАК ЂОКОВИЋ ЈЕ СВОЈУ ПОБЕДУ ПОКЛОНИО
СРПСКОМ НАРОДУ. КАД СУ ЗАВИЈОРИЛЕ ЗАСТАВЕ, КАД ЈЕ
ОТПЕВАНА ХИМНА, И КАД ЈЕ ИЗ
СВИХ ГРЛА КЛИЦАЛА МЛАДОСТ, ЂОКОВИЋ ЈЕ РЕКАО:
„ОВАЈ ПЕХАР ЈЕ ЗА ВАС И ЗА
СРБИЈУ!"_ ПЕТАР ПАЈИЋ_
_ _
Новака Ђоковића треба да примимо у
Удружење књижевника Србије зато што је његов
рекет тренутно наше најјаче
перо. Ако не у Удружење, оно бар у ПЕН центар,
јер изгледа да он има и
неку међународну репутацију..._МАТИЈА БЕЋКОВИЋ_
_ _
● ТО ШТО
ЈЕ НОВАК ВЕЛИКИ ШАМПИОН _ЈЕ ЈЕДНО_, А ШТО ЈЕ
ЛЕПО ВАСПИТАН, ОТМЕН,
ПАМЕТАН И ШТО НЕ КРИЈЕ СВОЈ ПАТРИОТИЗАМ, _ТО
ЈЕ_ _ДРУГО_. И ТО ДРУГО ГА
ЧИНИ ЈЕДИНСТВЕНИМ, А НЕ САМО СПОРТСКИ УСПЕСИ._ ПЕРО ЗУБАЦ_
_ _
●
У БРИСАНОМ ПРОСТОРУ ИЗМЕЂУ НАС И СВЕ
ОПАСНИЈЕГ СВЕТА, НОЛЕ ЈЕ ИЗАШАО НА
ЦРТУ. НА НЕКИ НАЧИН, ЂОКОВИЋ ИГРА И ЗА НАС, А
НОВАК ПОБЕЂУЈЕ САМ.МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ_
_ _
● САДА СВИ НА СВЕТУ ЗНАЈУ ДА У МАЛОЈ
СРБИЈИ ЖИВИ ВЕЛИКИ НОВАК, СВЕТСКИ ШАМПИОН У
ТЕНИСУ. ОН ЈЕ ГРАДИО СВОЈЕ
ИМЕ БРАНЕЋИ СВОЈУ ЗЕМЉУ ОД КЛЕВЕТА, И БИЛО МУ
ЈЕ ДВОСТРУКО ТЕЖЕ НЕГО
ОСТАЛИМ ШАМПИОНИМА._БРАНИСЛАВ ВЕЉКОВИЋ_
_ _
● БОГОМДАНИ ДАРОВИ,
ОПЛЕМЕЊЕНИ БЛАГОРОДНОМ ДУШОМ, А УЗ ТО
УТЕМЕЉЕНИ РАДОМ ЈАКЕ ВОЉЕ,
ИЗНЕДРИЛИ СУ - НОВАКА ЂОКОВИЋА, ЧОВЕКА КОЈИ ЋЕ
БИТИ УЗОР ЗА СВЕ И
СВАКОГА._ЈОВАН ЈАЊИЋ_
_ _
● НОВАК ЂОКОВИЋ ЈЕ ШАМПИОН СВИХ
ШАМПИОНА! СА ОНАКВОМ ПОРОДИЦОМ, КОЈУ САМ СИНОЋ
ВИДЕО НА БИНИ ИСПРЕД ДОМА
НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ, МОРАО ЈЕ ДА ДОСЕГНЕ ТЕ
ВИСИНЕ!_РАДОСЛАВ БРАТИЋ_
_ _● ДИВНО ЈЕ МЕЂУ НАМА ИМАТИ ЧОВЈЕКА КОЈИ УЗИМА
ОНЕ ПЕХАРЕ КОЈИ НИСУ НАМА НАМИЈЕЊЕНИ!_ЕМИР КУСТУРИЦА___
_ _
● НОВАКА ЂОКОВИЋА
НАЈТАЧНИЈЕ ОПИСУЈЕ СТИХ АЦЕ СЕКУЛИЋА:ТО МАЈКА ВИШЕ НЕ РАЂА!
_ГОЈКО ШАНТИЋ_
_ _
● ГОДИНАМА НИЈЕДАН ЧОВЕК НИЈЕ ОБРАДОВАО
СРПСКИ НАРОД
КОЛИКО НОВАК ЂОКОВИЋ!_ДОБРИЦА ЋОСИЋ_
_ _
● ПЕСНИК МЕЂУ ТЕНИСКИМ
РЕКЕТИМА, МЛАДИ НОВАК, ЧУДЕСНОМ СПОРТСКОМ
ИМАГИНАЦИЈОМ, РЕЧИМА
ПРИМЕРЕНИМ НАРОДНИМ МУДРАЦИМА, ПРОНОСИ
СВЕТОМ СЛАВУ СВОЈИХ КОРЕНА,
ОТАЏБИНЕ И СРПСКОГ ИМЕНА._ МИЋО ЦВИЈЕТИЋ___
_ _
● НОЛЕТОВ РЕКЕТ
ЈЕ СРПСКИ КРСТАШ БАРЈАК КОЈИ ДАНАС ЛЕПРША НА
НАЈВИШЕМ ЈАРБОЛУ ПРЕД
РАЗРОКИМ ОЧИМА СВЕТА, А ВИМБЛДОНСКИ ПЕХАР ЈЕ
МИТСКО ЗЛАТНО РУНО КОЈЕ ЈЕ
УТОПЛИЛО ОЗЕБЛУ ДУШУ СИРОТИЦЕ СРБИЈЕ._ГОЈКО ЂОГО_
_ _
● НОВАК ЂОКОВИЋ ЈЕ, УМЕСТО СВИХ НАС, НА СПОРТСКОМ
ТЕРЕНУ ИСПЕВАО _ПЕСМУ НАД
ПЕСМАМА_ И ПОТВДИО СТАРУ ИСТИНУ ДА _БОЈ НЕ БИЈЕ
СВИЈЕТЛО ОРУЖЈЕ, ВЕЋ БОЈ
БИЈЕ СРЦЕ У ЈУНАКА_. СВИ СМО СЕ ПОНОСИЛИ КАДА
ЈЕ ПОДИГАО ПЕХАР ПОСЛЕ
МЕЧА НА ВИМБЛДОНУ, ПОКАЗУЈУЋИ ВИТЕШТВО И
ПЛЕМЕНИТОСТ - ОДЛИКЕ ИЗУЗЕТНИХ
ЛИЧНОСТИ, КОЈЕ ЗНАЈУ ДА ЈЕ ЖИВОТ ТАЈНА.
ИСТОВРЕМЕНО, ПО МНОГО ЧЕМУ, И
ИЗАЗОВ НА ПУТУ ДО НАЈВЕЋИХ ЉУДСКИХ ОСТВАРЕЊА.
ОН ЈЕ ПОСТАО УЗОР МНОГИМ
МЛАДИМ ПОДУХВАТНИЦИМА. ХВАЛА МУ ЗА ТО!_ РАДОМИР АНДРИЋ_
_ _
●
НОВАК ЂОКОВИЋ ЗАСЛУЖИО ЈЕ СВУ ЛЕПОТУ И СЛАВУ
ОВОГ СВЕТА. ОВО НИЈЕ САМО
КРУНА ЊЕГОВЕ КАРИЈЕРЕ, ВЕЋ НОВИ ПОЧЕТАК ЗА
СВЕТСКИ ТЕНИС._ БОЈАНА СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋ_
__
__
● ОД ПАНЧИЋЕВОГ ВРХА ПА ДО ВИМБЛДОНА
ВИНУО СЕ СРПСКИ ПРИНЦ НОЛЕ, А СА ЊИМЕ И СВИ МИ
СРБИ У ЗЕМЉИ И РАСЕЈАЊУ,
ПОНОСНИ НА ЊЕГОВУ ИСКОНСКУ СНАГУ И
ПРЕФИЊЕНОСТ._ЗОРАН МАРИНКОВИЋ___
_ _● У ЦЕЛОМ ОВОМ БЕЗНАЂУ, ТО ЈЕ ВЕЛИКИ ДОГАЂАЈ.
САМА ЧИЊЕНИЦА ДА
ЈЕ ЈУЧЕ НА УЛИЦЕ ИЗАШЛО СТО ХИЉАДА ЉУДИ,
ГОВОРИ ДА МЛАДИ ТРАГАЈУ ЗА
НАДОМ И ДА СУ СЕ ВЕЗАЛИ ЗА НОВАКА ЂОКОВИЋА, ШТО
ЈЕ ОДЛИЧНО. ВЕОМА ЈЕ
ВАЖНА И ЊЕГОВА ВЕЗАНОСТ ЗА ПОРОДИЦУ, ЈЕР ДЕО
НАШЕ НЕСРЕЋЕ ЈЕ УПРАВО У
ТОМЕ ШТО СМО СЕ ОД ПОРОДИЦЕ ОТУЂИЛИ._ МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ_
_ _
● Српски одговор _милосрдном анђелу _ зове се
Новак Ђоковић.
_РАЈКО ПЕТРОВ НОГО___
_● _У ДУХУ СВОГ ИМЕНА, НОВАК ЂОКОВИЋ ЈЕ
СРБИМА ДОНЕО НЕШТО НОВО: НАДУ!_СРБА ИГЊАТОВИЋ_
_СТАРИНА НОВАК ЈЕ
ОВАЈ МЛАДИЋ, ОБИЛИЋ.
_ АДАМ ПУСЛОЈИЋ_
ЈЕВГЕНИЈ ЈЕВТУШЕНКО
ЖЕЉНИ СМО СВЕЖИНЕСвежине!
Свежине!
Жељни смо свежине!
Снежности свадбене!
не залеђености, не,
свежине мишића,
мозга,
лика,
свежине музике,
и језика!
Да се не таложи
попут тмине
запарложено -
пуно прашине!
Да не одуговлачимо
већ брзо
и просто
свежином
да скинемо
што још оста!
Слаба ће вајда бити
ако се у то
буду
петљали они
што су свежине сити!
Ко се то брине?
Хоће ли да збрине?
Свежине!
Свежине!
Жељни смо свежине!
Са руског : Сергије Сластиков
(Багдала, Крушевац, број 40-41, 1962)
Верољуб Вукашиновић
БОЖЕ МИЛИ
Боже мили шта се ово ради
Каже старац загледан у небо
Где је народ где су виногради
Где је жетва где су наћве с хлебомГде је млеко где су родитељи
Где су ђаци где су учитељи
Где су пчеле где је тор са стоком
Где је људско над извором окоГде је совра и огњишта пламен
Где су преци и надгробни камен
Где је змија испод кућног прага
Где одосте децо моја драгаГде је игра где је хармоника
Где је свадба где је дечја цика
Где је песма што нам кућу гради
Боже мили шта се ово радиКОШУЉА
Из кошуљице сам изашао
Она од светлосних беше нити
Кошуљу другу сам обукао
Али ме она више не штитиОд злих ветрова опасних зрака
Од све хладнијих дана и ноћи
Од црнила што цури из мрака
И капље на мисли у самоћиО новој кошуљи сада снивам
Дозивам лептире молим пчеле
Да обиђу све цветове белеИ везиљину руку призивам
Иглицом бора листићем брезе
Кошуљу нову да ми извезе
КЊИЖЕВНЕ
Н О В И Н Е
Главни и одговорни уредник
Мићо Цвијетић
Редакција:
Бојана Стојановић Пантовић
(заменик главног и одговорног
уредника),
Бранислав Вељковић (оперативни
уредник),
Славко Алмажан, Ристо
Василевски, Славомир
Гвозденовић, Милутин Мићовић и
Ранко РисојевићСекретар редакције:
Мирјана Ковачевић
Уметнички лого:
Миле Грозданић
Технички уредник:
Зоран Маринковић
Припрема за штампу:
Радојица Ђурић
Коректура:
Томислав Јаничић
Штампа:
Драслар партнер, БеоградЛист излази једанпут месечно
Рукописи се примају сваког радног
дана од 11 до 14 часова
Рукописи се не враћају
Телефакс: (+381 11) 26 26 278
Телефон: (+381 11) 26 27 286
Адреса редакције:
11000 Београд, Француска 7
E-mail:
knjizevnenovineuks@gmail.com
uksrbije@yahoo.com
www.uksrbije.org.rs
Крај странице