Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, јул - август 2012.

 

У овом броју:

• Уз одлазак академика
Чедомира Попова
• Модели сигналистичке
креације
• Путопис: Пут у Калкуту
• Српско-индонежанска
књижевна сарадња
• Беседе, тумачења, ставови,
годишњице...
• Поетске прозаиде Рене
Шара
• Сусрет у Вествалији: Мој
земљак есесовац


Опроштајно признање Бранка Ћопића
према његовом запису, посљедњем у
животу

Ја сам бог Јанус, онај са два лица:
једним сам славуј, другим кукавица,
једним веселим, оним другим плачем
(како, до тако, опстати иначе),
обје ми птице спаја дјетлић срца,
кроз откуцаје и кипи и врца -
суза за сузом с варницама скупа!
А шта су снови ако не прекрупа -
сјеме заумног врта сниваоца
са кога клија пјесма из гроца
према ономе, коме то што слуша,
као насушну храну прима душа:
Јанус, шта друго, ја сам, са два лица,
кавезна спрега разногласних птица
и, све док снивах, овим складним спојем
пјевах у башти плач сљезове боје.

 

Како је то бити писац из унутрашњости?
Милан Р. Симић

Нимало лако! Због чега? Истина, што се
тиче самог чина стварања, један је пут ка
Вавилону одакле год кренуо. И то што је
Радован Бели Марковић - све живећи резигни-
рано у Лајковцу - своје чудесне романе и збирке
прича исписао као најоданији Чувар лајковачке
пруге и почасни грађанин Белог Ваљева, читао-
це много не интересује. Као ни чињеница да је
Миленко Пајић, библију постмодернизма, роман
„Пут у Вавилон“ осмислио баш у Лучанима! Чита-
оцима је небитно и то што су Владану Матијевићу
били довољни тек часове радости
и оно мало чачанске светлости не
би ли осмислио романе „Часови
радости“ и „Врло мало светлости“.
Дакле, јасно је да се писац може
максимално остварити и ако живи
и ствара у тзв. унутрашњости. Јер,
ево, пишемо о писцима који су
добитници наших најугледнијих
књижевних признања, Андрићева
награда је тек једнa којoм се сви
они поносе. Истина, Миленко
Пајић је за награђену причу Це-
дуље, из збирке „Имам причу за
тебе“, сакупљао у Пожеги, не у
Лучанима. Али, свеједно: рекос-
мо, читаоце то много не занима.
Ни чињеница да је „престоничка“
књижевна јавност морала да „ове-
ри“ све Марковићеве, Пајићеве и
Матијевићеве значајне рукописе.
Почев од угледних Издавачких
кућа, преко промоција у најуглед-
нијим београдским и новосадским
Установама културе, на крају и
самог одзива критичара. Одзив
критичара? Тренутак је рећи да је
књижевна критика у највећој кри-
зи од како се пише. Можда би савремени критича-
ри, част изузецима, морали да ишчитају најновији
тематски број часописа „Браничево“ (види врага,
часопис се штампа у унутрашњости!) и њихов
темат Књижевна критика и проветравање кри-
тичарских ложа. Да прочитају текстове, критику,
огледе и есеје Станислава Винавера, Момчила На-
стасијевића, Исидоре Секулић, Јована Скерлића,
и других. Да се „присете“ како се пише изворна
критика и есеји који трају и из којих се учи. До-
бро, то јесте тема за другу причу, али...
Вратимо се причи о томе како је то бити писац
из унутрашњости. Морамо рећи: „развојни пут“
Радована Белог Марковића, Миленка Пајића, Вла-
дана Матијевића тешко да се разликује од
„развојног пута“ било ког значајног књи-
жевника а који живи и ствара у Београ-
ду или у Новом Саду. И да се разумемо:
Развојни пут се односи на прве објавље-
не приче, објављене књиге код угледног
издавача, на прва значајна признања!. По
правилу, чак су им и радне биографије
сличне и оне све више личе на биографије
америчких писаца – знате оно: радили
као пружни радници, бавили се боксом,
били минери у рудницима, избацивачи у
ноћним клубовима, продавали семенке
и кокице, успут: и „узели Нобела“ (има и
таквих), итд.. Како? Јер, и наши писци, од
школских и студентских дана, па све до
доба које их је затекне као зреле писце, и доба које
их препознаје и као класике, да би преживели - у
Србији и дефинитивно од писања не може да се
живи - раде све и свашта. Видимо их запослене
на бензинским пумпама, у фабричким погонима
- истина, докле је у Србији било фабрика - редак-
цијама часописа, у установама културе (ређе!), и
где све не! И све време, видимо их како се, пишући,
спремају на предодређени њихов пут у Вавилон!
Па добро, већ се неко пита: о чему пишемо, од-
носно у чему је разлика ако писац живи и ствара
у унутрашњости, или ако живи и ствара у Београ-
ду.... Наравно, разлике има. И то велике, а она је
у односу средине према писцу. Јер, једноставно:
писци у великом граду готово да ништа не знају о
задаху паланке. А питајте, само питајте Р.Б. Мар-
ковића, Пајића и Матијевића о њиховим искуст-
вима, односно: шта је, и колико је (непријатан)
задах паланке. Верујем, поштоване колеге би, у
свом одговору, радо присвојили све оне речи и
доскочице а које су овековечиле мали есеј Жељ-
ке Гавриловић „Етаблирани културњаци“. Ево тек
делића тих речи колико да се разумемо какав
одговор на питање шта је и колико (непријатан)
задах паланке: „Између осталих живописних
гротескних ознака паланачког духа, исти ћемо
ипак најлакше препознати у понашању једног сас-
вим посебног слоја тзв. етаблираних културња-
ка...(...)...“
Да се размумемо: то су они јадници који
„временом постају фрустрирани
појединци који би да домет других
одреде према рестловима сопствене
занемарене и запуштене креатив-
ности. Наравно да, у том смислу,
највећи страх и највећу одбојност
гаје према расним индивидуалис-
тима и, на чаршијскиаршин нес-
водивим, ствараоцима. Будући да
не могу да их `спусте` на сопствену
меру, нити, тек тако, регрутују као
`своје`, све ће употребити да их
безочно омаловаже и дискредитују,
те тако учине безопасним по себе...
(...)...Срећа је, а богме и правда, да
ван ове сасвим скромне баште, где
свака убога биљчица од друге за-
зире борећи се за оно мало ваздуха
и воде за преживљавање; расте
неко друго биље, храњено не нар-
цизмом и самопроглашеном богом-
даношћу, већ и неким, за чаршију
застрашујућим и збуњујућим вред-
ностима као што су лични избор,
властити труд, неманипулативност,
критичност, радовање туђем успеху
и изостанак ирационалне мржње
одбојности према другима, посебно
различитим субјеткима“.
Крај цитата, више него довољно за нашу при-
чу. Дакле, тај задах паланке добро су осетили
књижевни мускетари а који живе и стварају
унутрашњости. А само Они знају како им је било
после првих већих успеха, запаженијих књи-
га, најзначајнијих награда (које, чуда ли, доносе
и више оне противдиарске вредности!, превод
награђене књига на туђе језике, и бар неколи-
ко српских издања. Да не говоримо како су се
осећали када су (да ли добровољно?) понели
оно тешко бреме књижевне славе?. Но, добро. На
нашу срећу, писци о којима говоримо, и који јесу
репрезентативна тројка свих нас који живимо
стварамо у унутрашњости, знали су како да
се изборе против етаблираних културњака
и њиховог козаностринског духа! Прили-
ка је да (баш сада) препоручимо и есеј Беле
Хамваша о паници дела из његове збирке
„Ода XX веку“. Јер, све мислим да су наши
мудри писци и из овог текста учили како се
избегава паника дела! А све то време, нарав-
но, њихове колеге у Београду и Новом Саду
живели су много комотније и удобније! И
још: (важи за великоградске писце). Ближа
им је Телевизија (национална), Радио им
уз само уво, екипа „богомданих“ критичара
прати их у стопу, редакције часописа (у вре-
ме када су имали много већи утицај) биле су
им смештене на пет минута хода од радног
стола!. Поврх свега, и у кафанама (којих
Београду још има, у унутрашњости, госпо-
до драга, више их нема) им је било лакше
да се гомилају и друже са члановима жирија
, уредницима и онима који су непогрешиви
арбитри а задужени за садржаје културних
рубрика и књижевно рангирање . Да не по-
мињем и дружења са онима који „састављају
репрезентацију писаца“ а за Сајмове књига
у иностранству (Р.Б.Марковић и Пајић нису
били на Сајму књига у Лајпцигу!), итд. И
све притом немајући онај задах паланке за
вратом!
А, он... Задах паланке, ено га! Као ветар,
креће се! И види чуда: баш према Београду,
креће се. И према Новом Саду, креће се. Ма,
све ми се чини да ме опажања моја не варају!
И да ће задах паланке кад-тад стићи и у књи-
жевни Београд и у књижевни Нови Сад. Тада
ће се тек чути и оно друго питање: како је то
бити писац у Београду или у Новом Саду?
Јер, читав Свет постаје провинција, и тачка.
А један је пут ка Вавилону! Један.


Ђорђо Сладоје

Скакавци

Кад оно пусти на нас
Скакавце жабе пијавице
Даждевњске и змије
И много других гмизаваца
Штедећи Изгон и Потоп
За крупне изгреднике –
Тада нам – гле чуда –
Бејаше најсличнији
И некако најближи
Као неко од наших –
У очинскоме гневу
У жудњи за осветом
И у мудрости простој –
Гамад на гамад –
Како се од постања
Најлакше влада светом


Модели сигналистичке креације

Сигнализам заговара зближеност умјетности и техничког
окружења. Тиме се не искључује ствараочев унутрашњи
свијет. Он се, рекло би се, појачава врлинама које техника
пружа у смислу проналажења нових спознаја свијета

Жарко Ђуровић

Структура умјетничког текста
варира од аутора до аутора.
Иако у њој лексика представља
главну окосницу у смислу остварења
семантичких супстрата, њени корела-
цијски односи наспрам поетског те-
кста диктирани су моћи оног ко твори
текст. Важну улогу у томе игра и сен-
зибилитет ствараоца, његов маштовни
радијус. Једном ријечју, све оно што је
на фону трагања – у смисловном, фо-
ничном и сваком другом погледу, има
свој препознатљиви знак у матрици
креације.
Поетски текст је занимљив и по
томе што се користи симболом који
дјелује и ван поља текстовне фикса-
ције. Субјект је основни постулат у
творењу креације. Он одабира не само
језик него и поступак у стваралачкој
сфери.
Сигнализам укида многе од ва-
жећих креацијских норми, а све са
циљем да иновативно у чину креације
буде преовлађујуће. У сигналистичкој
поезији перцепција ријечи је другачија
од оне класичног типа. И у вантекстов-
ном комплексу могуће је постојање
садржаја и његових значењских рефле-
кса. Тиме је потире текст, него се шири
његова асоцијативна лепеза и изналазе
нови метрички обрасци који одгова-
рају таквој врсти богаћења креације.
Та вантекстуална страна пјесме (узи-
мамо њу као модел) постаје активна у
сфери исказног медија. Тако и неколи-
ко ријеци, ако ирн се мијења мјесто у
композицији пјесме могу унутар свога
тока да произведу мноштво асоција-
цијских координата које формирају
одређену смисловну цјелину. Ни тон
ни мисао не могу да егзистирају без
корелативности њихових структура,
а у сигналистичкој поезији управо
срастају један с другим, добивши тако
пунозначну умјетничку својственост.
Онеобичавање појмовних структура
Када је у питању креативан чин,
нема одјелитости. Питање је само у
којој су мјери култивисани односи
између тона и мисли. Шта се са њима
хтјело и какав су учинак остварили.
Сигнализам на том плану користи
многе изборе. У првом реду оне који
стреме онеобичавању појмовних и
других структура. Ријечи се не морају
стављати у еквивалентан положај са
класичном стиховном формом. Од
такве се форме бјежи као од сваког
истрошеног модела. Било да је ријеч
о ритмичкој, фонолошкој или некој
другој одлици. Знамо да су ријечи,
бар кадасе ради о поезији, по своме
склопу међузависне, али оне не смију
бити роб било каквог клишеа. Сигна-
лизам је раскинуо са тим ропством.
Он не тежи за објашњењем ријечи.
Приклања се игри ријечи као семан-
тичком извору, не запостављајући пн
томе ни пароксизме, будући да они
чине дух мобилним и сазнајним. Јер,
ако је све у конфликту, онда је нужно
тражити зашто је то тако. Објашња-
вајући суштину поезије Хајдегер лу-
цидно уочава да постоји присност из-
међу раздвојености и спајања, у свему.
Поезија себе доводи у везу са ви-
шим захтјевом, па отуда мора имати
слух и за противурјечја субјекта. Тамо,
у вишој сфери, апстрактној, његов је
сивјет.
Трагом модерне умјетности
Језиком модерне осјећајности сиг-
нализам објелодањује све оно што је
спорно и парадигматицно, разарајуће
и узнијето у човјековом бићу. Казано
филозофским рјечником, то би смо
именовали бивствујућим фактором.
У сигналистичкој поезији наила-
зимо на бројна варирања ритмичких,
интонационих, смисловних и других
система. На вишезначне појмовне де-
шифризације, које резултирају модер-
ним креацијским амбиваленцијама,
свеобухватно и авангардно моделова-
ним у Тодоровићевим епистоларним
дјелима “Текстуму” и “Поново узја-
хујем Росинанта”.
Иако сигналистичку поезију не
Везујемо за нешто што бисмо звали
мјером, она се свога мјерног начела
не може лишити, из простог разлога
што је на трагу дубоке човјекове ин-
тиме. Сабрано опажање је мјера, да не
говоримо о самом Чину његове тран-
сформације у стих. Другим ријечима
казано, доживљај је мјера унутрашњег
свијета. Не ради се ту о квантуму ми-
сли колико о мјери суштине. Модеран
свијет тражи модему креацијску ос-
нову, без калупа и овјештале фразе.
Смиону у визијском смислу, виталну
у језичкој комбинацији, темељну у
спознајној сфери. Кад се здруже све
те особености онда је јасно зашто сиг-
наилизам пружа ствараоцу неслућене
енергетске потенцијале. Он без зазо-
ра улази у свијет, не дајући лампама
спознаје да згасну. Стално их пали,
ширећи своје свјетлосне снопове на
унутрашњи свијет бића, свјесно свога
футура, односно размицања граница
свега што је сазнајно и суштинско.
Дубинске везе човјека и језика
Да би се дошло до суштине неке
ствари треба ићи за њеним корије-
ном. А он се еманира у језику и кроз
језик. Између језика и човјека постоји
дубинска веза. Само је питање ко и
зашто затеже уже доминације. Језик
се нуди, а изговореник га преокреће у
нешто што је намијењено стваралачкој
употреби. Када кажемо употреба ми-
слимо на смисао изговореног.
Говорење у стиха је исказивање
смисловних значења путем апстрак-
ције. Оно се јавља неочекивано, али
је пропулзивно за језик и нарацију.
Нарација има свој пут и своје унутра-
шње набоје, посебно ако је моделова-
на на сигнаиистички начин. Који је
то начин? Ту мислимо на технику ко-
ришћења знака као креацијске догод-
бености.. Тај. знак је увијек, у служби
мисли, макар се радило о киши.
Човјек и природа сагледавају се
само у објекцији скупности. Сами за
себе не морају бити мотивација. Та-
чно је да човјек живи у себи, али да
би слика егзистенције била потпунија
мора се прибјећи срастању са приро-
дом. Не само срастању путем чулног
утиска, него и других, психофизичких
својстава, која се чудно расцвјетавају
у бићу. Техника је дио нове човјекове
природе и на њу се мора рачунати као
на врсту идентитета без кога се више
не може.

 

Слађана Ристић

Последњи запис о љубави и
уметнику
Марини Абрамовић и Улају

Можда ћеш се
препознати на рубу беле марамице
у џепу мог изгужваног сакоа
Како си могла да умножиш своје очи
да непрекидно намигујеш
и труниш отров у кармин
који је стопио обоје!?
Можда због ствари које се мењају
у огледалу нашег вилинског купатила!?
На пример: одраз уметника у језеру
Зашто уопште ове мисли мрвим
испред мог гробног места
молећи, да се земља измеша са
овим хлебом од речи
Зашто то радим
када сам одувек знао
ниси ти та мајмуница у врту песника,
не желиш да гњечиш бубе које праве круг
на најинтимнијем делу мог испуцалог тела
а то је најмање што пожелех од тебе
много мање него
да бришеш траг моје оловке на челу
Ти си ипак најлепше место на свету
и зваћу те кућа
револуција си, убица црно белог портрета,
ратник који љуља своју слабост
четири годишња доба што љуште образе
а ти ни то не препознајеш поетико сенки
само стрпљиво бираш вео од црне чипке
док камере зује да ухвате
твоју пунђу од змија
и простру по филмском платну
ти се без страха гибаш склона свом паду
и храниш нашим болом гладне стомаке
Сада као у сну
све нестаје на дну бунара
испод стакла
као и ја сам,
а шта ме је брига
када ни човека више нема на мојој обали

Доручак са Анаис Нин

Све смо за трен заборавиле у хладу крошње
ораха
у пругастим мушким пижамама скривајући
лето
ми смо као муве у лепљивој боци
у плетеним софама жваћемо листове
нане
зујећи без циља и смисла
грицкамо мирно каменчиће са врата
нека нам је то и последње мрвљење из ината
само да нам је мало у коси Милеровог
мириса
јер велико слово нам се окачило о
трепавицу
ухватио нас је голи страх и дави
Сада смо у простору у коме не престајемо
да пакујемо своје дневнике
уносећи музику са бучних шпанских тргова
где смо некада у фонтани водом миловале
тело
певале о чудовишту са црним крилима
што украсисмо њиме свилене хаљине и не
сањајући
како тај бесни вук лиже наше порубе
и цепа језик о наше кости
И шта остаје иза нас сем
корица црног хлеба на дну тацне маслина
колачић од марципана за страст и јутро
као лек против ћутања

О глумцу који се смејао само
ујутру
Зорану Радмиловићу

Увек си маштао да бициклом одеш у рај
да се спустиш са једном ногом на педали
и да уз пут понесеш зелено лишће
које спозна док си ситним корацима
газио као дете
и све мале речи у џеп да закључаш
што се обоје у смех и тиху нежност
Спусти се у залету као да трчиш
низ стрму стазу или театар у Пергаму
Још једино дневник утехе да понесеш
књигу жалби или малог пса
надиграо те у песмама о црном кловну
за којим из дана у дан тугујеш не знајући
зашто је туга твоја вечера
и певаш испод позоришног свода:
да је глума лек или свевидеће око
што успорава уметников одлазак
у одметништво
а повратка нема

септембар 2003.

 

 

 

 Крај странице