Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, БРОЈ 1131-2, јул-август 2006.
Подухвати
О Књизи над књигама
Протођакон Радомир Б. Ракић: Библијска енциклопедија I и II том, Духовна академија Светог Василија Острошког, Фоча (Србиње), 2004.
Љубиша Дидић
Када се читалац суочи са делом овакве врсте, које је изазовно само собом као предмет грандиозног подухвата, засигурно ће ући у опчињеност којом га је немогуће сагледати у апсолутној целости. У покушају да ипак проникне у „кључ“ овог дела и писац ових редова се пре определио за одређени фрагмент из којег се може објаснити његова целина, макар да је то онај део по којем је Библија ремек дело светске књижевности, незаменљив споменик светске културне баштине.
У сваком случају прва опсесија у додиру са овом двотомном књигом од 1.500 страна јесте баш та свест о њеној грандиозности иза које стоји деценијски труд моћне духовне и научне акрибије протођакона Радомира Б. Ракића (уз сарадништво које је имао и које, наравно, наводи) свакако равне раду читавих институција, у оплођењу наше свеопште културне, историјске и дакако, изнад свега, духовне православне баштине.
Показаће се да се енциклопедијски посао богатије испољавао у Срба од нашег словенског окружења. Поменимо у ранијим тимским радовима оне прве пионире у Вуку и Доситеју, на свој начин Скерлићу, Светозару Марковићу или Стојану Новаковићу, поменимо посебно Станоја Станојевића, сјајне лексикографе Милана Вујаклију, Радомира Алексића, преосвећеног Саву Шумадијског. Поменимо и области: митолошке, етнографске, медицинске, књижевне, природне, поменимо поред ПРОСВЕТИНЕ (прескочимо ону Крлежину) и ону ЛАРУСОВУ где је САНУ достојно представљала српску енциклопедијску резонанцу, што већ није случај са скраћеном БРИТАНИКОМ која је скраћујући енглески изворник осакатила српски.
Али, вратимо се овој врсти енциклопедијског захвата, у најлепшем русоовском смислу, моћној изворишној снази и чудесној духовној енергији која је пред нама распрострла охристовљену мисаону небесницу као живу дугу из библијског појила, прилагођену научној егзактности, историјској веродостојности, духовној усклађености и све то – у потпуној приступачности. Усудио бих се да кажем да је својом богонадахнутом лепотом и силом изражаја, по унутрашњој сугестивности паралелна и атеистима.Азбучни мозаик
Ракићев истраживачки и сублимирајући рад – као надареног лингвисте, познаваоца неколико светских језика, и као врсног теолога, омогућио је да овом грађом на свет донесе, не само својеврсно тумачење и објашњење великог, нама недостајућег, библијског појмовника, којим хришћански свет живи већ два миленијума, већ да и у нашем српском православном случају направи оне нове научне приступе за које одговара савремена лингвистика, топонимија, историја, друштвене и културне науке. А прожетост којом зрачи цела материја којом се ова Енциклопедија бави, за разлику од задовољства у тексту како је рекао један западни филозоф, овде би се могла заменити са радошћу читања.
У поступку којим је излагао материју у строгој научној дисциплини, њен двотомни азбучник садржи топониме или појмове на српском, затим то исто на јеврејском, да би у другој загради стајала латинична транслитерација – правилно читање, и најзад – превод речи на српском.
Мора вам застати дах када приметите да одређене енциклопедијске јединице, сачињене у најекономичнијем сабијању речи, имају више текста у литератури која их научном апаратуром објашњава, него ли у самом објашњењу појмова.
Тако ће се у азбучном мозаику, разбијена на енциклопедијске јединице Библија овде ишчитавати у својој праистинитости, кроз научно и хришћанско преобликовање егзактног приступа, а напојеног истовремено Светим духом. Та паралелна историчност и одуховљеност, омогућава читаоцу да пред њеним Старим и Новим заветом буде у двострукој улози: и оног који је лежерно чита и оног који је одговорно тумачи. Као верник можете бити задовољни својим односом према сопственом христољубљу, али ако хоћете да знате одакле све то и како исходи, пред вама ће се отварати и она друга паралелна књига: књига сазнања. Иако је својом материјом несавладива у својој свеопштости и величини Библијска енциклопедија Радомира Ракића се може непрестано читати као понорница, али исто тако и у спасоносним детаљима. Са непрестаним враћањем на прочитано, као да га увек читате први пут. Тако је моћ појмова у непрестаној моћи живота.
Начин на који су – издвојимо то као пример – обрађене енциклопедијске јединице које говоре о апостолима, завређује изузетне повести о тим људима, а свецима, о њиховој земаљској, људској, а и божанској природи. У исцрпним, а сажетим биографијама оцртавају се ликови апостола Матеја, Павла, Петра, Луке, Јована... Кад се њихови животи повежу међусобно, узбуђује тај први новомиленијумски век својом историчношћу у којем се виде јеванђелисти како мисионаре од Јерусалима до Рима, Од Ефеста до Коринта, од Солуна до Мале Азије. Петру је драг Лука, који пише Јеванђеље 15 година после Христовог распећа, Матеј пише први, Јован који их све сажима, пише последњи, он једини није погубљен, живео је 94 године. Ако имате ту привилегију да осетите, а да то објективном перу писца Енциклопедије не замерите, приметићете његово право на емотивнији однос према апостолу Јовану (оном кога и Христос посебно љубљаше, на Тајној вечери он је увек са наслоњеном главом на Христово раме, а њему је Господ поверио са крста да му чува мајку) – онда ћете осетити још већу радост у читању која је била равна пишчевој инспирацији.
Како је Библија, невен-дело светске књижевности дало немерљив допринос развоју светске културе и литературе, вредно је у оквиру ове књиге, макар овде фрагментарно, бацити светло на те доприносе. Заправо та тема завређује још једну малу енциклопедију у оквиру ове енциклопедије. Јер је њена немерљивост равна поринућу у духовну метафору, колико и у живот којим се тражи сазнање о њему самом, колико и узнесење у вазнесењу Светим духом.
Када је у питању језик, Библија је утицала на све модерне цивилизације света, на њихове културе. Вук Караџић је (преводећи Нови завет са црквенословенског) морао да ствара нове кованице и појмове у српском језику, Ђура Даничић (преводећи Стари завет са латинског) дао је српском језику невиђену поетичности и лепоту, а таква језичка обогаћења догађаће се и код преводилаца са других светских језика: немачког, енглеског, руског, шпанског, француског итд. Тако ће се божанска моћ ове књиге која је и најчитанија књига на свету, оваплоћавати како у својој духовној садржини, тако у својој језичкој форми.Књижевност у Библији
Онај за нас важан фрагмент којим смо овде хтели да скренемо пажњу, односи се на књижевност у Библији. У другом тому Енциклопедије, под одредницом ПЕСНИШТВО протођакон Радомир Ракић каже: „Више од једне трећине целог старозаветног текста иде на поезију, и то велики део књиге о Јову, Псалме, Приче Соломонове, Проповедника, Песме над песмама, Плач Јеремијин и већи део пророчких књига, које, премда песничка дела, понекад имају поучан карактер“.
Иако је Нови завет канонски строжији, он такође има своју поетику, не само зато што садржи 275 цитата из Старог завета, већ зато што има унутрашње прожимање у односу на Оног који је светим процесима предсказан као долазећи, као Месија.
И Стари завет писан на јеврејском (Заповести, Мојсијево петокњижје, Књиге о судијама, царевима, Рути, Самоилу, Псалми Давидови, о Јову и др.) – писан 13 векова пре Христа, као и Нови завет, писан на грчком (мало и на арамејском), који настаје у другој половини првог века, представљају величанствене творевине људских тежњи за вознесењем и начина за божански узвраћај. Нови завет је дефинисан текстовима на сабору у Картагини 397. године, то је значи крај четвртог и почетак петог века, док ће га Словени добити преко превода словенске браће Ћирила и Методија у деветом веку, а што се тиче српске Библије наш енциклопедиста упућује на једну верзију руског превода у 19. веку, а да је у правом смислу добијамо са Вуком и Даничићем (као и коначно дефинисаним преводом Светог синода 1984. године). Сигурно је да само на српским теренима и ми имали сазнања о Вулгати (општеприхваћеном) преводу Библије са јеврејског на латински, иницијативом тадашњег папе блаженог Јеронима између 384. до 402, односно Септуагинте, Библије преведене на грчки, која је непрестани изворник у европском хришћанству.
Шта је то, дакле, књижевност у Библији. Може ли прожетост религиозним бити прожетост уметничким. Где религиозни канонски оквир дозвољава уметничком право на аутономно, самостално. Односно где та прожетост у истоме ткиву постаје један исказ у сопственој двострукости. Библија у Старом завету баштини древну јеврејску књижевност у најразличитијим формама. У формама басне (ниједна биљка не жели да буде цар биљака, али трн пристаје), у формама бајке (пастир Давид без ратничке опреме, праћком убија моћног Голијата), књига Пророка Јоне има елементе пророштва Христовог доласка и васкрсење, тужбалица (Давидова за Саулом и Јонатијем, каква би овде била моћна асоцијација на Његошеву сестру Батрићеву), пословица које и данас имају у преводу непревазиђену вредност свесветске мудрости, коју ће сваки народ усвајати, Књига о Јову је једно од највећих достигнућа старе јеврејске књижевности и непревазиђено дело светске књижевности које има облик драме. Његов људски крик већ миленијума објашњава себе пред Богом: „Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се ђетић! Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост. Мрак га запрзнио, и њен смртни облак га застирао, био страшан као најгори дан! Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројила се у мјесеце!...“ Праведни Јов је заправо све истрпео кушан од Сотоне пред Богом.Сједињење духовног и уметничког
Псалми Давидови (њих 150) по снази емоција и по лепоти израза вероватно су уз Песму над песмама најбоље дело старе јеврејске књижевности, и једна од најлепших симфонија исказаних речима у славу Бога. Поменимо бар 29 псалм:
„Глас господњи је над водом, Бог славе грми, Господ је над водом великом...“ Глас који ломи кедре ливанске. Глас од којег планине скачу као млади биволи. Глас над путањом над којом се дижу стубови прашине као огромне змије које прождиру све живо. Снажно и страшно! у 137 псалму Давид каже: Како ћемо певати песму Господњу у туђој земљи (ово говори заробљеник у Вавилону кога су хтели да покупе) „Ако те заборавим Јерусалиме нека те заборави десница моја...“
Плач Јеремијин је моћна елегија инспирисана пустошењем Јерусалима 588. године пре Христа, док су пророчке књиге (четири велика пророка: Исаија, Јеремија, Језекиљ и Данило, као и 12 малих пророка) заснована као велико дело прилога епским усменим творевинама на љубави према родној груди и мржњи према непријатељу. Један од њих, Јоил, у сјајном преводу Ђуре Даничића каже: „Раскујте раонике своје на мачеве, и српове своје на копља, ко је слаб нека рече: јунак сам... Замахните српом, јер је жетва узрела, ходите, сиђите, јер је тијесак пун, каце се прељевају...“ На згради ОУН данас је кип оног који тај мач претвара у рало, као светски миротворни симбол.
Књига проповедникова је један од најдраматичнијих људских гласова као глас из пустиње који допире до нас: Све је таштина, таштина над таштинама... Све реке теку у море, и море се на препуња, одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку. Све је мучно да човек не може исказати... Шта је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. Све је од праха и све се врача у прах.“
Ремек дело не само јеврејске већ и светске књижевности Песма над песмама по традиционалном тумачењу у Талмуду и Цркви јесте љубав између Бога и његовог народа, између Јехове и Израиља, Христа и Цркве. Тај духовни додир подиже љубав у најлепшу лепоту, у чежњу, тугу због растанка, верност до смрти, радост због састанка, жудњу у вечној неутаживости. А ко би могао саставити тако прекрасну поезију о љубави до Соломон, надахнут снагом божанске љубави, који је поседовао тако добро осећање, искуство и песнички дар, каже наш енциклопедиста Радомир Ракић.
Наведимо и једну моћну песму о љубави из Новог завета која је заправо из Посланице Апостола Павла Коринћанима (глава 13), показујући како грандиозна божанска снага у кохерентном људском духовном ткиву подиже љубав у највиши смисао живљења: „Ако језике човечје и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је, љубав не завиди, љубав се не велича, не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу. Не радује се неправди... све сноси, свему се нада, све трпи... као остане вера, љубав, нада, ово троје, љубав је највећа међу њима“.
Сасвим је сигурно да се књижевност у Библији не може исцрпети појмовницима које постављају такозвани књижевни канони. Вечност Библије непрестано инспирише нашу нову осећајност.
Овим „фрагментом“ о књижевности у Библији покушали смо да је нађемо у сједињењу духовног и уметничког. Религиозни канон је увек моћнији ако је своју животворност и ваљаност исказивао и нашао у уметничком.
Наравно свеобухватност ове Енциклопедије и те како ће се наћи и у другим уметностима (ликовни исказ са славним именима: Ђото, Рембрант, Каравађо, Рубенс, Гоја, Рубљов, Ђура Јакшић, као и цело наше средњевековно сликарство. Музички исказ: Ђузепе Верди, Чајковски, Бетовен, Мокрањац...)
Хтео бих да величину и неисцрпност књиге овакве врсте сумирам у једној констатацији која ће на крају звучати парадоксално: чини ми се да је читаоцу више потребно да све ово ишчита, него што је писцу потребно да напише.
Пасажи из једног могућег „Лирског путописа“
Код Бранкуша у Тргу Жиу – са Аргезијем, Стојком и Флором
Адам Пуслојић
Мора бити да су ми вране испиле мозак (оне исте које ме почесто дочекују и испраћају својим грактавим поздравима, у мом новобеоградском 29. блоку, у Булевару уметности и уздуж Булевара Арсенија Чарнојевића – а то је, у ствари, Аутопут за Ниш и Нови Сад и много даље, ка југу и северу наше земље и Европе!) кад сам, авај, посегао за – путописом, и то лирским, да описујем неизрециво, виђено и доживљено, али понајвише оно што се зове мистика уметности, „тајна и вера“, једнако чаролија и усхит, високи домет уметничког чина.
Оно што желим (и хитам, суновратно!) да вам „опишем“ немогуће је описати, као што се ни голим оком само не дâ убедљиво видети, спознати, макар дотакнути.
Укратко, опет сам био у Тргу Жиу! (Многи ће казати: Шта је то?)
Први пут је то било пре готово три и по деценије, када сам – са тог пута – писао запис... ни мање, ни више – но за лист „Политика“, који је тада излазио у тиражу од неколико стотина хиљада примерака! Још чувам тај исечак мога текста, од три-четири картице, са објављеном фотографијом „Стуба бескраја“, коју сам сâм сачинио, јер бољих фотографа у близини и није било. На жалост, нисам записао тачан датум и годину, али се лепо види да је то „Политика“.
Мора да нисам скривао своје утиске, у „Липи“ и „Шуматовцу“, старим и легендарним нашим механа уоколо „Политике“, па ми је неки од ту присутних уредника зацело казао: „Ајде сад ти то лепо и напиши...“
Овога пута, све се то збивало средином маја, у три летња дана.
Имао сам иницијални позив за Фестивал поезије са именом истински великог румунског песника, Тудора Аргезија (1880-1967) кога сам и ја здушно и тешко преводио већ годинама, јер је понајбољи у својим „златним римама“, о чему сликовит доказ постоји у књизи „Четири песника: Аргези, Баковија, Барбу, Блага“, коју је букурештанска „Минерва“ објавила далеке 1978. године, и то у двојезичном издању – у румунском оригиналу и у мом преводу на српски језик и са предговором Мирче Томуша. Реч је, разуме се, о четворици најзначајнијих румунских песника прве половине XX века, које сам назвао „магични квадрат“, што сам био предложио и за сâм наслов књиге, али ме издавач није послушао и ставио је сасвим скромно „четири песника“, као да се то не види из самог набрајања четири имена!? Али, „минуше лета“, како би то казао онај највећи песник, Михај Еминеску, те Лућијан Блага и Ђорђе Баковија добише своје засебне књиге, а Аргези и Јон Барбу осташе ми, засад, на души. Биће их, биће...
Елем, добих позив да идем „Аргезију у госте“, али су ми организатори из Тргу Жиуа и Тргу Карбунешт (где је наш Тудор провео своје „олтенско“ детињство) одмах ставили до знања да се тиме стиже у госте и великом вајару Константину Бранкушу, чији је скулпторски Меморијал највећа знаменитост Тргу Жиуа, али и Олтеније и целе Румуније, коме се већ неколико година посвећује и међународни вајарски Симпозијум, са учесницима из суседства, Европе и света, чак до Јапана и Америке.
Много дискретније, стављено ми је на увид и то, да је Негрешти и Жиу, тазбина дивног и непрежаљеног песника и субрата нашега – Јоана Флоре, коме ће (у оквиру „Аргезијевог“ фестивала) бити приређен и својеврсни песнички помен. И то управо у Бранкусијевој (или, тачније, Бранкушевој!) знаменитој скулптури „Камени пољубац“!
Кренуо сам онамо са песником и сликаром Драгољубом Фируловићем, који је – исто колико и ја – упућени посвећеник у дело Бранкуша и песничке опусе Аргезија и Јоана Флоре. За дивно чудо, тамо смо сусрели и мноштво наших заједничких пријатеља, у првом реду песника: Петреа Стојку, Констанцу Бузеа, Валентина Ташкуа, Николаја Цонеа и критичаре и прозне писце Георге Крачуна, Мариуса Тупана, Зеновие Крлуђа, Георге Григуркуа... као и читав низ младих и даровитих писаца – учесника на конкурсу самог Фестивала „Аргези“.
Наши гостољубиви домаћини – Јон Чепој писац, и Александар Андреј, директорка Жупанијске библиотеке у Тргу Жиу, као и градоначелник у Тргу Карбунешти, господин Кристиан Тоадер Пасти, затим Сорин Булига, директор Центра за културу и уметност „Константин Бранкуш“ у Тргу Жиу – учинили су све да видимо два уредна и живописна града, магични Меморијал Константин Бранкуш, Парк скулптура, родно Бранкушево место – село Хобица, као и нестварно леп оближњи манастор Тисмана, који је воздигао Владика Никодим, „наше горе лист, од рода Кнеза Лазара“, који је ту довео, из Србије и Црне Горе, чувеног Макарија, да у манастиру „печати“ прве румунске књиге! У Тисмани је и Никодимов гроб.
Али... све су ове голе изохипсе, линије и тачке, једног далеко обимнијег Круга и готово Бескраја, нечега што истрајава и блиста у чудесно глаткој и отменој тишини, која повремено поприма видове ритуала и иницијације, узнесења и ревелације, тачније – ОТКРОВЕЊА.
То је суштина БРАНКУШЕВЕ МАГИЧНЕ ФОРМЕ И ФОРМУЛЕ УМЕТНОСТИ, онога што је и сâм настојао да спозна (и спознао је), из тла и корена, до врха стваралачког усхита и чина, до пуне суштине стварности, од земног зеленила до небеског плаветнила. Од храпавог пања и камена, до пуне глаткоће и мекоте дрвета и дијамантске глаткости мермера и блиставила бронзе и злата.
„Дајем вам чисту радост!“, рекао је.
Све што је од природе и космоса Он узео – вратио је.
Зато га Хенри Мур и назива „Микеланђелом нашег доба“, а песник Ђео Богза у њему види не само вајара, већ и пророка, не само визионара но и – демијурга. Рекао је: „Родио се у Хобици 1876. и неће умрети никада.“
1904. Константин Бранкуш је отишао у Париз – пешице! Право код великог Огиста Родена. Кад му је извајао (за тили час!) сваки комад камена у атељеу и у великом врту, кренуо је даље (својим путем!) рекавши да „у сенци великог дрвета ни травка не расте“. Појмио је !
Радио је стрпљиво и дуго, понајвише у свом тескобном атељеу у Паризу, званом „ћорсокак Ронсен 11“, сад култном месту тачно преко пута гласовитог Центра Бобур! Ту га често посећују пријатељи: Тристан Цара, Модиљани, Задкин, Дишан, Архипенко, Арп, Ман Реј, Браунер, Марћел Јанку, Ерик Сати, Мондријан... а Бранкуш повремено ради и у чувеном Бато-Лавоар, средишту кубистичке уметности, портретише Џојса, а њега црта Модиљани и Марћел Јанку, снимају га Едуард Стајхен и Ман Реј, излаже по Европи, у Румунији и САД, са све већим успехом и својеврсном атракцијом.
У бројним скицама и студијама припрема своје чувене скулптуре које су, потом, обележиле уметност XX века: Мајастра, Птица у простору, Пољубац, Петао, Адам и Ева, Краљ краљева, Рибе, Корњача, Сан, Уснула муза, Молитва, Данаида, Прометеј, Госпођица Погани (у бројним варијацијама и материјалима), Мудрост земље... да би се – после 1935. године – посветио припремама и скицама за гигантски Меморијал у Тргу Жиу, у спомен на пале хероје у I Светском рату, са главним пунктовима: Сто ћутања, алеја клепсидри, Капија пољупца и Стуб без краја... да би – у правој линији – у све то укључио и новосаграђену православну цркву!
Та права линија се и зове – Пут хероја! Тако је и данас.
27. октобра 1938. године, у присуству и самог Бранкуша, свечано се открива Memorial Brâncuşi, Меморијал Бранкуш. До тог часа, маестро скрива „висину свог ауторског хонорара“, али тог октобарског свечаног дана... захтева једног олтенског, сељачког петла!
Наредних година Бранкуш посећује Њујорк, Чикаго, Филаделфију... и свуда га прате запажене изложбе. Иде и у Торонто и Букурешт (1942) да би се, после Филаделфије (1943) вратио у Париз. 1946. посећује Детроит, Сент Луис, Њу Хевн, Ћинћинати, Њу Варк, Праг (1947), те Балтимор, Авињон, Букурешт, Венецију (1948), Амстердам и Лондон, такође 1948. У периоду од 1949. па све до смрти (16. марта 1957. а сахрањен на гробљу Монпарнас, 19. марта) уследио је велики број Бранкушевих изложби, као и и оних заједно са другим великанима модерне уметности, у многим градовима света (широм Француске, у родној Румунији, америчким градовима, затим у Швајцарској, Холандији, Белгији, Мадриду, Каселу, Даласу, па и у Београду (октобра 1959. у оквиру изложбе „Румунска савремена уметност“), Будимпешти, Братислави, Прагу, Кембриџу, Бечу, Венецији...
После маестрове смрти, уследила је „тотална слава“ и „свеопшта пажња“, помућена само (унатраг неколико месеци, пред саму смрт) када Бранкуш покушава да подари „свој атеље“ (сав опус, тачније) својим румунским коренима, али безуспешно (!?), те се он одлучује да (саветован од Жана Касуа и Соње Делоне) то исто учини, писаним тестаментом, Националном музеју модерне уметности у Паризу, чиме сва његова вајарска дела затечена у атељеу „L`Impasse Ronsin“ заувек припала француској културној баштини. Ако је утехе... тиме – и целом свету.
У румунским музејима (Букурешт, Крајова, Тргу Жиу, Бузау...) присутна су сликарска и вајарска дела из уметникове младости, као и она која су посредно дошла (путем куповине или донације) потом, али остаје да блиста само срце Бранкушеве уметности – звезда звана Меморијал у Тргу Жиу, који и данас исијава и еманира исту ону магичну светлост тишине и камена, пољупца и лета, земље и небеса!
Пре тридесет и више година, још млађани песник, прескочио сам заштитну ограду и стао уз сам корен – Стуба бескраја! Сагнуо сам главу до саме земље и... погледао увис, у бескрај. Тај големи темељ Стуба, у висинама је постајао – врх игле, мален и шиљаст. Дотицао је (тим врхом!) дно неба, космички пупак.
Много година касније, у часу када смо баш надлетали Тргу Жиу, пилот нам је (ненадано, изнебуха) казао: „Управо сада надлећемо врх Бранкушевог Стуба без краја... гледајте!“
Погледах. Само зелени круг траве и једна мајушна тачка. То је био сав бескрај, јасно виђено са неба, можда из угла божјег Ока.
Свемир: круг и тачка. (Маестро Константин је и то ЗНАО – ВИДЕО!)
Оно што ме посебно (и пријатно) изненађује у Тргу Жиу јесте помало невероватна чињеница да је МЕМОРИЈАЛ КОНСТАНТИН БРАНКУШ, за све посетиоце, отворен – и дању и ноћу! Нема ограда, капија, катанаца и ланаца. Као да је тиме испуњена и уметникова жеља: отворено свима, за свагда!
Са мојим сабратом, крајинским и песничким, Драгољубом (Фируловићем) одлазимо ОНАМО у свако доба дана и ноћи, снимамо амбијент и скулптуре – час препуне посетилаца, а час самотне као да су на месецу. Снимамо, свакако, и нас саме (најчешће то чинимо узајамно, или пак некога и замолимо за помоћ) у том магичном сплету облика и симбола, при сунчевој светлости или тек маленој светлости упаљених рефлектора. Неке од ових фотографија и саме су – уметност. Јер имају у себи: Сто ћутања, Капију пољупца, Стуб бескраја, клепсидре и камене клупе...
У самом средишту Капије пољупца, у предвечерњим сатима, глумци нам казују стихове Јоана Флоре, кога више нема међу нама, али му дивни стихови и даље одзвањају у нама и глумцима, пуни смисла, лепоте и сензација. Свега онога што је одликовало и красило аутора Физичког света и Терапије рада, Издаје метафоре и Младе сове на самртној постељи, Љубичастих табана, Шведског зеца... све до оних најновијих – Медеја и њене ратне машине, те коначно – Доручак под травом.
У каменом загрљају Бранкуша, Флорини стихови одзвањају новом стаменошћу и упризорењем, певношћу и пуноћом.
„Осећам да је и Јоан ту!“, казује ми тихо Драгољуб.
Наравно да јесте, кад је ту и Константин Бранкуш, и Еминеску, и Његош, и Блага, и Васко Попа, и Никита Станеску, и Десанка, и Марин Сореску. Са нама је и Петре Стојка, најновији добитник награде „Opera omnia“, за своја песничка дела – који је Флору волео као свог млађег брата, још из Јоанових студентских дана. А, ето... сада је у Капији! У Стубу без краја, у Столу ћутања. Чује се лепо и глас Аргезија:
„Књиго од лепоте, творцу твоме слава,
Смишљана лагано, нежно одмерена –
Баш за моје руке, њима отворена,
Попут цвета ти си, који исцветава.“Таква једна КЊИГА ОД ЛЕПОТЕ јесте и овај БРАНКУШЕВ ВАЈАРСКИ ВРТ, који нас овде призива даноноћно, тихо и усхитно, као пев и ћутање камена, као лет птице Мајастра, као Уснула Муза и Скулптура за слепе...
Маестро нам дарива радост и позива на лет, на лепоту и савршенство.
Ускоро ће (у августу) овамо доћи и наш блистави вајар Коља Милуновић, да у овај БРАНКУШЕВ ВРТ усади своју белу, мермерну Нојеву барку и да на црни мермерни постамент постави ГЛАВУ – БИСТУ знаменитог свог „вајарског претка“ Константина, ту, у његовом и нашем врту, где се путем пољупца стапају Ћутање и Бескрај, у једно, у исто: тачку-свемир.
Са Кољом долази песник Владан Ракић, да сви заједно снимимо филм „КОД БРАНКУША“, започет негде на падинама Видиковца у Београду, у Кољином и Матијином атељеу, у којем су о Бранкушу и Кољи везли свој умни вез песници, вајари, теоретичари уметности... Радомир Андрић, Милош Шобајић, Братислав Љубишић, Никола Шиндик, Бранислав Вељковић, Хранислав Мирковић... а ових дана још и Срба Игњатовић, Радислав Тркуља, Оља Ивањицки, Предраг Богдановић, Мићо Цвијетић, Милун Видић, Мома Димић...
И сам ћу настојати да томе дам свој лирски, путописни обол, а потом и кинематографски призор и магију визуалности.
Нека се, симболично, у овај БРАНКУШЕВ ВЕЗ сада уткају и његове „радне максиме“, скице за Маестрову бисту, цртежи, фотографије... као и стихови Петреа Стојке, Јоана Флоре и Бранислава Вељковића.
Тако нам је Константин Бранкуш сабратски поглед свој упутио и дао на увид, а Тудор Аргези свој хар и дар, који на румунском и српском ЗНАЧЕ ИСТО.
Верујте ми на Реч.Београд, јула 2006.
Давни преводи – немачка кратка прича
Изјава сведока
Петер Хандке
Према изјави сведока, догађај се одиграо овако: најпре је малолетни умоболник, погнуте главе и цупкајући, изашао из куће, па је мрмљајући, отишао у двориште до машине за сечење репе, затим је из дограђеног дела куће дошао малоумников старатељ, затим је овај изручио гомилу репе у машину и лудаку показао рад машине, једном руком подижући сечиво машине а другом померајући комад репе, и тако га сецкао, затим је старатељ малоумнику који је климао главом тутнуо у шаке држач сечива, а комад репе гурнуо испод сечива све до листова, затим је идиот подигао сечиво и једним замахом раздвојио листове од корена, затим је ухватио васпитача снажно десницом за потиљак, јаким трзајем повукао му лобању напред, затим му тело оборио и положио преко гомиле репе, па склонио шаку са његовог потиљка, затим је малоумник левицом, кратким замахом из зглоба, старатеља, који се, ослобођен лудакове шаке, управо обрнуо на леђа, ударио оштрицом сечива у гркљан, затим је поново подигао сечиво и поново ударио, затим су, од снажног ударца, руке васпитача одскочиле нагоре, онда је младић још једном звизнуо сечивом, руке старатеља још једном су одскочиле, затим је штићеник безразложно променио руку и сада ударао десном, а онда је, по изјави очевица, своје покрете постепено смиривао до темпа успореног филма, при чему је увек мењао руке, леву, десну, па леву, па десну, и, безумно мумлајући, кикоћући се и млатарајући главом, заустављајући се повремено и трљајући очи, ударао је тако у грло старатеља све док му коначно, након дуготрајног тамо-амо, није некако одвојио главу од трупа, после чега је очевидац лудака, који је и даље замахивао сечивом, зауставио, оштро му наредивши да прекине.
С немачког превео Жарко Радаковић
Службена посета
Јирген Бекер
Свакако да ако радите у нашој кући можете и да уђете у њу, само претходно, ипак, морамо да вас легитимишемо. Па, ви ме већ познајете, уздахну Јохан. Наравно да вас познајемо, ви свакога јутра и сваке вечери пролазите овуда, али, ипак, морате да нам покажете вашу службену пропусницу. Овога пута сам је заборавио, уздахну Јохан, остала ми је у јучерашњем сакоу. Тешко ћемо онда да вас пустимо унутра. Али, ја бих, ипак, као и свакога јутра, у своју канцеларију. Без сумње, ви бисте, као и свакога јутра, у вашу канцеларију, а добро знате да показујући своју службену пропусницу свакога јутра доказујете да –. Ви сте потпуно у праву, уздахну Јохан, али зар да данас изостанем с посла само зато што –? Можемо да вам издамо дневну пропусницу. Но, добро, уздахну Јохан, издајте ми дневну пропусницу. Вама је познато да се ова пропусница издаје само за једну посету и да њен ималац своју посету мора да овери нечијим потписом. Да, али чији то потпис треба да буде у мом случају? Потписом онога кога желите да посетите. Али, ја нећу никога да посетим. Онда не можемо да вам издамо ни дневну пропусницу. Али, ја желим и морам у своју канцеларију, уздахну Јохан. Без сумње, тамо су већ питали за вас, да ли сте стигли. А ко је то, молићу лепо питао за мене? Неко ко је желео да вас посети. А где се налази тај неко? У вашој канцеларији. И седи тамо и чека да ја његову посету потврдим потписом на дневној пропусници коју сте му ви издали? Тачно, такав је поступак. По свему судећи, уздахну Јохан, тешко да ће он добити мој потпис. У праву сте, ситуација у вези с вашом посетом се компликује. Он може да напусти кућу само са мојим потписом. Тако је. Па, шта да радимо онда, упита Јохан. Можемо да вам издамо дневну пропусницу. И ко ће да је потпише? Па ви сами, лично. Чини ми се, уздахну Јохан, да смо дотле безмало већ били стигли. Тачно, али само безмало, нећемо ваљда да пренаглимо.
Jürgen Becker, Erzählen bis Ostende, 1981.
Превео Милорад Софронијевић
Кратка прича
Ханс Кристоф Бух
На основу мог одбијања да признам постојеће неминовности, дочепали су ме се контролори противрадиоактивне службе и, пошто зрачим активност изнад критичне границе толеранције, пакују ме у сигурносну посуду и под полицијском заштитом носе у Национални радиоактивни сигурносни центар, где најпре бивам привремено постављен у базен за радијацију да би се моја средње тешка активност смањила до дозвољене емисионе вредности. После тога ме полуаутоматске хватаљке пакују, купају ме у раствору шалитре, и ласеровим зрацима бивам исечен на комаде погодне за руковање. Дозвољено ми је да моју при том ослобођену активност неконтролисано предајем околини. Потом ме изливају у стаклени бетон и Кугелхауфовим поступком дефинитивно смештају у хиљаду метара дубок рудник соли, где хиљадама година зрачим, у својој тихој активности само повремено ремећен понеким земљотресом или избијањем подземних вода. Иако сам, по човековим мерилима, апсолутно сигурно депонован, велике густо насељене области бивају мањим незгодама, случајевима поремећаја и актовима саботажа заувек претворене у пустоши. После 480.000 година моја је активност толико смањена да ме сада могу ослободити из подземног затвора, и могу ме показати на изложби DOCUMENTA у Каселу; покрајина Доња Саксонија додељује ми, као уметничком делу са благодетним утицајем на човекову средину, награду за уметничко остварење.
Tintenfisch 20, 1981.
Превео Жарко Радаковић
Дубоко поштовање према старијима
Хајмито фон Додерер
Разбешњен због једне старе даме са кученцетом, која је својом пипавошћу успоравала рад на поштанском шалтеру – а пошто му је дубоко поштовање према старијима забрањивало сваки директан изгред – оптужени је једном тешком, делимично гвозденом тољагом коју је за такве прилике имао уза се, разбијао фасаде суседних кућа, услед чега су три стана оштећена, а шест особа, додуше не много, али ипак толико повређено, да су сви они морали да затраже лекарску помоћ.
Превео са немачког Драган Ј. Ристић
Јустинијана Прима
Властимир Станисављевић Шаркаменац
Док су Главног градитеља Бергамијуса неумољиви стражари приводили средишту око кога се бејаше окупио и народ и радници-зидари, он је могао приметити како над његовим видокругом, већ у граничној тами која окружује свако видопоље, узлеће птица кукастога кљуна, и како у својим канџама у оносвет односи повељу-захвалницу којом му се велики цар, Јустинијан, беше захвалио за десетогодишњицу верне службе и мајсторства на изградњи у лепоти непобедивога града-сунца Јустинијане Приме, смештеног негде на северним падинама Шаре у близини разорним земљотресом разнесеног Тао-Ризијума, који је одавно постао град-трептај, у сан претворен, и у коме се родио велики цар-градоградитељ. Док су га мучким прибадањем у слабине, стражари принуђивали да се сагне и из кондира попије воде, коју је водоноша управо донео са извора за раднике, Бергамијуса је птица са кукастим кљуном у његовој помраченој слици видогледа, смештеној негде у начетој му свести, подсећала да са сваким њеним замахом крила по један град одлази у сплин.
Бергамијус је био настављач традиције која се још од давних времена носила из Медеје, одакле су потицали његови први и давни преци. Сви су они, заредом, учествовали у грађењу великих светских чуда. Најпре су, као такви запажени од Семирамиде, били поведени у Вавилон да тамо по налогу заљубљеног Навукодоносора подигну висеће вртове на зидане терасе, те да их напоје водом из шадуфа, пустињских ђермова, како би засађене и засејане цветне културе пружиле најпријатније мирисе и боје, за којима је Семирамида чезнула.
Потом су потомци ових градитеља ишли за великим градитељском подвизима онако како су се и они на географској карти старога света селили из области у област. Један од њих Харес Фестусис био је обешен кад је на тридесет и пет метара удвостручио висину скулптуре Колоса, који је од злонамерних уљеза чувао луку Родос, и који се, зато што није имао потребну отпорност у зглобу над стопалом, срушио у првом земљотресу.
Сарцегис, градитељ највишег здања, од 120 метара висине, Фароса, из времена Проломеја II, у Александрији, није могао знати да ће му најпотмулији његов непријатељ, земљотрес, донети тако ниску, и у исто време високу, цену за његов рад – смрт, и за њега и за његово здање Фарос, које је бар до тринаестог века било кула светиља, а тада постало џамија.Сада је Бергамијус преко својих ближих предака и преко Константинопоља доспео до порушеног Тао-Ризијума и до Јустинијане. Пало му је у део да сазида најлепши град на свету, Јустинијану Приму – град лепши од цркве Свете Софије. Узор за грађење, по редоследу сада свога града Јустинијане, Бергамијусу су представљале различите врсте шебоја, са њиховим мирисима и бојама, које је овај градитељ нудио као модел бојâ такође и градским мајсторима равног стакла, Латинима. И тако ниче невиђена лепота Јустинијане Приме, над којом су сви дрхтали, а највећма цар.
Шта ли му припрема пресудничка стража на наговештај силнога цара, да му памет и мисли претресу, и у бунилу га нагнају да призна шта је као могуће издајство припремио за ово осмо чудо света, Јустинијану Приму? Јер, сва су се чуда једном срушила, па и ово ће. Ал бар да се зна шта ће га срушити. То једино Бергамијус зна – мисле мучитељи.
Вода у кондиру била је захваћена не са доброг, већ са отровног извора. Водоноше су ту воду доносиле само на миг заповедника кажњаваним мајсторима. И мада је изгледала провидно лепа и свежа, као најпиткија и најздравија, Бергамијус, док су му притискивали главу ка широком отвору кондира са водом, угледа на њеној сенковитој површини слику своје птице са кукастим кљуном, како му се приближава из окомитог неба, и чу њено пиштање и пијукање, које је само он разликовао, а које је значило да воду не би смео да попије.
Присутност сликâ на површини воде за пиће управо је и значила да је она захваћена са загађеног извора. Након узимања такве воде, онај који би је попио, пада у кому, однесен грозницом, и тада полугласно, као у сну, саопштава и оно што је питан, и оно што сâм говори. Али свакако признаје све. Шта је он требало да призна? Да је подигнутом граду сачинио невидљива крила, која ће се покренути на први потмули бруј једва чујног, и у земљу дубоко закопаног земљотреса, и која ће тако невидљива, својим снажним полетањем, опоменуту грађевину однети целу на небо, не дозвољавајући да се сруши. Али, зар ће му његови повериоци, ако каже, веровати да су му намере биле искрене и спасоносне за његово чедо-чудо, осмо светско? Пре ће помислити да је он лично хтео да то чудо једном украде и понесе са собом у заборав, као што се много пута са славним грађевинама, и њиховим градитељима, то и догодило. Колос је, док се није срушио, стајао само педесет и шест година. А грађен је за вечност.
Са устремљеном птицом, поред њених крила, Бергамијус виде и крила града, која му се ујавише као снага олује у виду два црна и јака пера, која закрилише целу површину воде, и кроз која проби златна сунчева боја, од које су ова крила добијала снагу, а коју су постигли Бергамијусови велики пријатељи, пристигли са друге, супротне, стране света – са запада, из Рима. Били су то мајстори за израду стакла, које је Јустинијан довео из латинске престонице, и који су, да би што пре завршили и остаклили град, имали привилегију да не пију воду са извора већ само вино. Бејаху се навикли на понуђену им тамњанику, која је успевала негде не тако далеко на Балкану. Водоноше овакве воде, која се вино зове, виноноше и винџије, белограђани, долажаху однегде са севера. Знали су и говорили српски језик. Није се знало да ли су Латини од њих узели реч за вино, или је то било обрнуто. Тек, без тих Срба град никада не би био довршен. Мање је било важно то што је на њиховој јужној земљи и био грађен. А био је лепши од Свете Софије, барем је то желео његов ктитор Јустинијан, у страху да га не може направити лепшим од Константинопоља. Боје стакала којим је био украшен подсећале су на боје шебоја. Бергамијус је на то био поносан као и Латини.
Док му усне додирују загађену воду, чију грозницу су само ретки преживели, Бергамијус, кога Срби прекрстише у Брегомирус, одлучује да је не попије; да је не гута. Вешти џелати знају како да га принуде: остављају га неколико минута без ваздуха држећи му савијен врат и притиснуто грло на оштрој ивици кондира, све док се не зажели судбинског ваздуха, без кога не би више могао, а онда га принуђују да га узме из површинске воде, која му и нехотице продире у стомак и плућа.
После неколико дана, у коми која га је освојила до потпуног отварања мисли, које су јавно и гласно долазиле из помућене свести, Бергамијус је толковао:
– Градитељи су од вајкада били већи богови од царева. Само су ови имали јавну власт. Друго је тајна власт. Њихова је била таква. То је власт моћи и обично је имају они за које и не верујемо да је поседују. Ја сам Јустинијани Прими сачинио тајна невидљива крила, која ће је у тренутку опасности подићи у небо и спасити је рушења. Она се, додуше, никада неће вратити на земљу, тамо откуда је полетела, али ће у уму градитеља, у свести која никада не може да замре, остати видљива и цела као да је тек саграђена. Око израде крилâ морали су ми помоћи мајстори-стаклари обојенога стакла, који су мислили да граде шарене завесе за одвајање и преграђивање града од надолазеће пошасти заразне куге, која се распростирала само небрањеним, слободним ваздухом. Kрила су смештена и узидана у џиновске вуте, косе масе на ослонцима оријашких стубова, одакле, попут таласа замахнутог и потсавијеног крила, полазе огромне аркаде, које заједно са стубовима, као темељима, држе читав град. Кад се потмуло гласје првог земљотреса, дубоко сакривеног у земљином ткиву планете, и најтише, за људе нечујно, открије, забележено, и очитано, на једном од обојених стакала у зазиданом крилу, то буде знак узбуне за боје свих стакала, које се сједине у једну и, рушећи маскирну облогу од печених елемената земље, изађу на светлост дана, као по једно снажно бело крило са сваке стране грађевине, која добија снагу сунца, те град узлеће као велика и снажна птица, ка спасоносном и великом Небу. За сваку врсту потмулог земљотреса постоји по једно бојено стакло које ће бити иницијални покретач на узбуну.
Под изговором да је хтео да украде град, а не да га спаси, џелати не дадоше болеснику више ни кап ове воде, која је имала најплеменитију улогу да са собом носи и лек против саме себе, против болести коју би сама изазвала, ако се бунцајућем у грозници поново дâ, већ му дадоше вино тамњанику, од које он, пре свога града, одлете на небо, некуда куда ће не дуго затим за њим поћи и Јустинијана Прима......Заиста, једном се најпре диже прашина са околних брдâ, узавре вода у јужним рекама, поделише се њихови токови вододелницама на две супротне воде, заигра младо и зашушта старо лишће на гранама, и на земљи, у знак памћења и сведочења, и пуче најјача земљана и земаљска сила, те се град, као перо лак, вину под облаке да га нико никада више није видео, а он и данас лута далеким пространствима света, и чува неке божје становнике, а међу њима свакако, бар његовог градитеља Бергамијуса и његовог ктитора Јустинијана...
У остајању без роднога града, што се некима и данас догађа, најтеже су прошли мајстори обојеног стакла из Рима. Не могавши да се одрекну питког и племенитог укуса тамњанике, због којег одбише да се врате у постојбину, наставили су да лутају Балканом, не би ли нашли виногорје са овом лозом, и ту остали да заснују своје насеобине, како би живели у близини овог божјег дара.
Знали су нешто од Срба виноноша и винара о тој лози: знали су да је васпостављена, и први пут засађена, покрај неког православног манастира на брду које је било окренуто на југ. Први ју је одгајао, и много о њој знао Свети Томане Александријски. Али одакле је дошла лоза то се није садржавало у оскудним подацима.
Лутајући Балканом Латини су се задржавали, градили куће и рађали се, покрај сваког православног манастира, а њих је било много, и по брдима која су гледала на југ, а њих је на Балкану било још и више. Тако су пролазиле године, два века, док им нису рекли да се манастир зове Короглашки, или Буково, и да је Свети Томане Александријски родом са Ђердапа, из Пореча, од Поречановића.
Тада су, већ потпуно знајући српски језик, стигли у Неготинску Крајину, подигли своје место Видровац, близу градића са келтским именом Неготин, и ту остали да живе до данас.
Обузети гајењем ове лозе, скоро су заборавили свој стари занат. Оно што их одаје да су једном заиста били Латини и добри мајстори за израду обојених равних стакала, јесте то што су овај крај учинили познат по томе да се прво огледање девојачке лепоте у вашарском огледалу њихове производње појавило баш на неготиском јесењем вашару, па се отуда проширило и у друге крајеве Србије, те стигло чак и на други крај, до Шапца, који се по вашару да поредити са Неготином.
Али оно што Шабац нема као своју посебност, а имају села око Неготина, посебно Видровац, јесте могућност прављења таквих кутија од равних стакала да се у њима може, као у маленом стакленику, обично због сунца, стављеном на прозор, гајити цвеће које током лета или своје сезоне мења све могуће боје цвета. Посебно је чудан цвет шебоја боје сузе, чији је пелцер у ово место, кажу, донесен из села Шаркамена, чије су се девојке радо удавале за ове латинске Србе, и са собом односиле расад и семе за овај цвет, који је, како се опет у Шаркамену одувек памти, ипак, стигао са Косова и Метохије. Донели су га храбри одазваници, који су пожурили да се окупе на Лазарев позив, као и врачи који су пожурили да стигну на бојиште, како би спасавали и видали оно што се извидати дâ, после Велике битке, где је први пут и примећен овај цвет боје сузе.
Прича се да су Видровљани једном одбранили свој суседни град, Неготин тако што су направили џиновска огледала, која су могла да одгледају и јуришање Печенега, Уза и Кумана, кад су, на дан јахања далеко одавде, прелазили Дунав код Пореча, па су браниоци града могли припремити одговарајућу одбрану.
Али, ипак, најчудније је било оно у чему нису ни до данас успели, а желели су: да направе огледала која могу одгледати прошлост, а не само садашњост која им се понуди у лику објекта. Хтели су највећма да у њима угледају Бергамијуса, њиховог највећег учитеља, за којега су веровали да је још жив негде на небу, и да се налази у свом такође још живом граду Јустинијани Прими, који попут бесмртне птице обнавља свој небески лет. Говори се да су неке делове града, како су изгледали у прошлости и успели да виде.
Од тога ће вероватно одустати тек кад их једно њихово младо дете, из брака са Шаркаменком, а по имену Миромислен Руј, одврати од тог узалудног посла, јер он, као млади научник, покушава да докаже да је сегментирање времена на прошло, садашње и будуће, недовољно да покрије сложено време којим људи живе, а које живи тек сâмо у речи.
– Помиришите септембарску рујевину – каже Миромислен – па ћете видети како не знате у ком сте времену. Мириси и боје нас преводе из времена у време, као што нас шебој боје сузе преводи из села у село.
Велики петак, 21. април, 2006, Београд
Крај странице