Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


“Књижевна новине” број 1121, септембар 2005.


ИЗ САДРЖАЈА:
· Икона Богородице Тројеручице – слава српских песника, стр. 2
· Богумира Пејчић: Београдски песници Деспотовог доба, 4
· Ацо Ракочевић. Искуства Косова: Драма у зверињаку, 6
· Антологија Српске поезије у Италији, 7
· Београдски сусрет писаца: Избор песама страних учесника, 1964–2004, 8–9
· Светозар Радоњић Рас: Шта се збива с ауторским правом, 18
· Илустрације овог броја су из књиге Цртежа Миодрага Рогића

Протест уметника Србије
АУТОНОМИЈА ДЕСТРУКЦИЈЕ

Протестни скуп чланова свих уметничких удружења Србије одржан је 23. августа у Уметничком павиљону “Цвијета Зузорић” у Београду. Уметници не живе од уметности, они живе за уметност, био је мото под којим је овај протестни скуп одржан.
“Уметници протестују пре свега због ноторног непознавања суштине уметности и уметника као носиоца уметничког стваралаштва. Значај адекватног третмана статуса слободног уметника за развој културе и уметности нашег друштва, може се поредити са значајем слободног новинарства за развој демократије сваке земље.
Слобода стваралаштва је елементарни предуслов за постојање уметности – уметност је слобода сама. Не може се уметник подвести под тржишне законе потрошачког друштва, јер једноставно, резултат његовог рада нема тржишну него духовну вредност, његово дело није роба, његово дело је културно добро. Уметници су елита нашег друштва, те се од тог друштва и очекује да им омогући бар најмање услове, како би даље одговорно спроводили своју племениту мисију, “Заједничка је порука коју је прочитала глумица Ана Милакара.
У наставку је говорио Владан Живковић који је казао да се овим новим законом подстиче рад на црно. Предраг Богдановић Ци је истакао да је требао прво да се донесе закон о ауторском праву, требало би да буде изгласан закон о књизи. Па ни живи класици не могу да живе од свог писања, наставио је секретар УКС. Зоран Живковић је напоменуо да је овакав однос према самосталним уметницима бездушно спровођење аутономије деструкције. Позната глумица Светлана Цеца Бојковић је директно прозвала министра финансија Млађана Динкића и упутила протест таквом односу према уметницима, јер он сам не познаје уметност нити њену суштину.
По завршетку протестног скупа приступило се потписивању петиције коју су затим представници Координационог тела однели у владу, као и увећан образац ППД-СУ, попуњен духовитим и различитим порукама уметника.
М. К.

Протест уметника у павиљону “Цвијета Зузорић” (Фото Бета)

 

КАКО ПРОМОВИСАТИ СРПСКУ КУЛТУРУ У СВЕТУ
Иван Нинић

Шта би требало предузети да се српска литература, и култура уопште, успешније пласира у свету? У покушају да нађем одговор на то питање, разговарао сам са Зораном Живковићем, београдским писцем чије су књиге постигле међународни успех. Живковић је у току последњих десетак година објавио дванаест књига које су преведене на 22 језика.
У Србији се много пише о трансформацији друштва у свим сферама ради укључења у Европску унију и о новим привредним кретањима, што ће, несумњиво, обухватити и културу. С обзиром да је доминантан језик Европске уније енглески, постаће све више значајан и код нас. Какве ће то реперкусије имати на литерарно стваралаштво српских писаца? Да ли ће почети да пишу на енглеском, као што су у Средњем веку писали на латинском?
Зоран Живковић се нада да се то неће догодити, јер тада, како каже “више не бисмо били српски писци. Књижевник носи онај етнички префикс по језику на коме пише. Укључење у Европску унију, уосталом, никако не подразумева напуштање свог језика и прихватање енглеског. Треба се ослонити на језичке различитости којима Европа даје предност”, сматра Живковић.
Да је Џејмс Џојс писао на келтском, уместо на енглеском, никада не би постао оно што јесте, подсећам Живковића.
Поводом објављивања двојезичног издања Антологије српске поезије Михаила Ђорђевића 1984. године, разговарао сам са аутором, у његовом дому у Калифорнији о томе, у којој је мери свет у Сједињеним Државама заинтересован за српску литературу. Професор Ђорђевић ми је са осмехом одговорио да је он највећи купац своје књиге. Међутим, истовремено, поменуо је занимљив податак да у Америци има неколико хиљада људи, пореклом из Србије, који раде на разним америчким универзитетима! То је изузетан интелектуални потенцијал, који свакако одлично влада енглеским језиком. Он би могао да постане стабилан мост између српске културе и остатка света. Интересовало ме је да ли је за те људе, по мишљењу мог саговорника, битна култура земље из које потичу или су окренути другим сферама знања?
Живковић није био у контакту са Србима из дијаспоре, тако да није знао каква су им интересовања. Њега у иностранству понајмање читају наши људи који су пореклом одавде. Мисли да имају друге фаворите. “Претпостављам”, рекао је тада, “да за већину њих ја нисам довољно ’родољубив’ писац...”
У наставку разговора са Живковићем рекао сам да ми је из сопственог искуства познато да је свет, мислим првенствено на издаваче, заинтересован за културне вредности Србије. Године 1980. приредио сам за “Просвету” књигу о иконама Србије, Македоније и Синаја. Део о српским иконама написао је професор Светозар Радојчић. Цео тираж продат је у Сједињеним Државама. Немачко издање Икона, пласирано је у неколико десетина хиљада примерака, а након тога је следило и француско издање. Кроз тај рад стекао сам уверење да се у свету рађа генерација студената, жедних знања о аутентичним вредностима наше цивилизације. Живковићево искуство, везано је, пре свега, за његова дела.
Србија и Црна Гора, као две земље истог културног круга, развијају данас привреду на тржишним принципима, који би могли да буду присутни и у културној сфери. Логично би било да туризам, као јака привредна грана, делимично финансира издаваштво, усмерено ка објављивању књига на страним језицима, намењеним, како академском аудиторијуму, тако и широј публици, туристима, потенцијалним посетиоцима Србије. У земљама са турситичком традицијом, виде се на десетине наслова, монографија, историјских издања, разноврсна литература коју туристи купују да би се упознали са земљом коју ће посетити. Издавачи тих књига раде искључиво на комерцијалној бази врло успешно. Код нас се такве књиге објављују спорадично, више као обавеза, него улагање у добар посао.
Пре две деценије издавачи су саставили списак од 100 књига које би требало превести на светске језике, што није учињено. Сада су друга времена и ради се на другим економским основама. Ипак, тај посао би свакако требало обавити. Питам Живковића како би се најбоље могао анимирати издавач, или група издавача, да организује објављивање књига аутентичних духовних вредности, пониклих на просторима Србије?
“Новцем”, одговара он. “Ако држава, или неко други, обезбеди довољно пара, никакав проблем није превести и објавити капитална дела српске културне баштине. Али да би се то урадило, неопходно је да неко у државном апарату схвати да је то од огромног националног интереса. На жалост, такво уочавање, колико ми се чини, није чак ни на видику...”
Без добро припремљених издања на страним језицима, атрактивног дизајна и приступачних цена, не може се успешно наступати на светским сајмовима књига. Носиоци акција требало би да буду привредници и издавачи, а институције само финансијска подршка.
Један од битних стубова издаваштва у свету су универзитети. “Контакт са правим личностима најбоље се ствара е-маилом. То је брзо и јефтино”, каже Живковић.
Од пре неколико година, српски ПЕН центар и АСWА (Удружење српских писаца у иностранству) издају преводе српске литературе на енглеском језику. Издавач има и енглеску адресу. Добар је то пут, уколико издавач има и свог дистрибутера. “Али, да се буде истински део енглеског литерарног тржишта треба уложити много у маркетинг”, додаје Живковић. “Наравно, нема јемства да ће се улог исплатити...”
Превод, без обзира да ли је у питању литература или текст из других области, треба да буде беспрекоран. У ранијем политичком систему у Србији и Југославији није било истинских контаката између људи који су водили културну политику и оних који су се образовали и дуго година живели или се родили у иностранству. Они су свакако добри познаваоци језика земље у којој живе. Треба пребродити дугогодишње политичке предрасуде и укључити их у активности о којима разговарамо.
У свету живи много људи пореклом из Србије који пишу, али им то није професија. Неки од њих пишу на српском, али се већина лакше изражава на енглеском језику. Писци у расејању су недовољно познати, ако су то уопште, у матичним издавачким кућама. Чарлс Симић је изузетак. Било би важно интегрисати њихово стваралаштво у литерарни живот Србије.
Ситуација у филму и позоришној уметности је, чини се, боља. Емир Кустурица је светски признат и познат филмски редитељ, а драме Биљане Србљановић изводе се у многим позориштима света. Ипак, они су свој успех постигли искључиво личним ангажовањем. Слично је било и са Зораном Живковићем. Та формула је, за сада, готово једини начин да се превазиђу језичке и финансијске баријере. Идеолошке више не постоје. Али, један часопис типа Антлантиц или Нењyоркер, на енглеском језику, који би се могао купити на свим киосцима у свету, где се продају сличне публикације, свакако би допринео бољем упознавању читалаца са нашом културном баштином и савременим токовима културе. То би била модерна варијанта онога што је некада значио часопис Југославија. У Београду би могла поново да се објављује публикација светског изгледа и угледа. Треба анимирати установу спонзорства, оживети је и у нашем друштву, мада Живковић примећује да њему нико никада није помогао...
Поред месечника на енглеском језику, који би представио све аспекте културе српског друштва и објављивао литерарне радове из ранијих времена и наших савременика, за обавештавање света о збивањима у нашој средини неопходне би биле и дневне новине на енглеском језику, нека врста Сербиан Тимеса или Сербиан Херлалд Трибуне.
У Београду је у мају одржана 14. Годишња скупштина Европске банке за обнову и развој. Било је присутно 2.500 учесника, више од 1.000 бизнисмена, новинара и њихових супруга. Да је Београд имао публикацију и новине на енглеском језику, представа тих људи о нама била би потпунија.

 

БЕОГРАДСКИ ПЕСНИЧКИ ОДБЛЕСЦИ

Док је припремао ову књигу страних песника – гостију традиционалног Београдског међународног сусрета писаца – њен приређивач ниједног се тренутка није осећао самим, а још мање усамљеним. Међу првима, некако неосетно, “придружила” му се, за њега лично већ помало заборављена, потреба врло раног устајања, и то на готово истоветан начин као док је, годинама, са својим колегама српским писцима, нестрпљиво ишчекивао да им се, сваке јесени, у београдским књижевним светковинама придруже и писци из целог света, многи од њих и по први пут уживо.

Књига поезије Остаци светлости њихово је дело. Али, верујем, и свих нас.
Београд је, знано је, и пре ових великих књижевних гозби био особена раскрсница, и лука Поезије. Долазили су у њ, с разних страна, магови речи: Тагоре, И. Буњин, Зинаида Хипиус, Ребека Вест, Лоренс Дарел, Семјуел Бекет, Сартр, Леонид Леонов, Роберт Грејвс, Нагиб Махфуз, Агеј, Вислава Шимборска, Јашар Кемал, Сол Белоу, Аи Чинг, Клод Симон, Чинуа Ачебе, Ангас Вилсон, Богумил Храбал, Јосиф Бродски, Чеслав Милош, Ференц Јухас, Амрита Притам, Алберто Моравија, Гинтер Грас, Ернесто Карденал, Владимир Војнович, Томас Транстремер, Воле Шојинка, Валентин Распутин, Никита Станеску, Бела Ахмадулина, Петер Хандке...

Удружење књижевника Србије, предвођено, између осталих, и бардовима као што су Иво Андрић, Милош Црњански, Десанка Максимовић, Оскар Давичо, Миодраг Павловић, Васко Попа, Миодраг Булатовић, Данило Киш, покренуло је 1964. године Београдски (у почетку Октобарски) међународни сусрет писаца, и тиме је наставило, како рече песник Иван В. Лалић, “обликовање духа једне традиције”.

Књига која је пред вама нуди широк распон, и траг, присуства, међу нама, антологијских имена светског песништва од средине ХХ века, као и ових наших дана, у освиту новог миленијума. Она се, тако многолика, не упушта, међутим, у каталогизирање биографија, или у оцену укупног дела, овде уврштених песника. Као што сугерише и сам наслов књиге, преузет из једне песме немачког песника Х. М. Енцесбергера, ово и јесте сусрет с песничком магијом светског песничког океана, у његовим штедрим београдским одблесцима и млазевима. При том, највећи број уврштених стихова избор је самих песника, безмало нека врста њихове властите “улазнице” за улазак у књижевност на српском језику.

Сусрет писаца у Београду (и многим другим местима Србије) одржава се сваке године, без иједног “изостанка”, захваљујући пре свега поменутој магичној снази саме поезије, те “вечите свежине света”, којом се надахњују њени овдашњи поштоваоци, пунећи сале у којима песници говоре своје стихове.

Заиста, како другачије и схватити, и протумачити, оно свечано, као у храму, стајање на ногама неколицине руских гостију песника за све време док је, октобра 1988. године, с бине Југословенског драмског позоришта своје стихове ненадмашно рецитовао (пуна три часа) тадашњи совјетски изгнани песник, нобеловац Јосиф Бродски!

Памти се и гест младог немачког песника Минцберга, који је након присуствовања ораторијуму у крагујевачким Шумарицама, из пијетета према хиљадама недужних жртава фашистичког погрома, одбио да узме иједан залогај на заједничком обеду песника!

Или како нам се оно Роберт Грејвс, творац Грчких митова, већ скоро осамдесетогодишњак, придружио да би, у једном београдском биоскопу, први пут одгледао филм Грк Зорба.

Или с каквом је тензијом Ален Гинзберг, родоначелник америчких битника, изговарао делове свог чувеног “Урлика”. Или како је, неколико година пре њега, ирачки песник и изгнаник Абдул Вехаб Ел-Бејати шаптао стихове: Речи моје / неће остарити...

Или кад је Десанка, с погачом и сољу, и сеоском дечицом око себе, на бранковинској капијици од расушених храстових притки дочекивала најмилије госте, дотле јој непознате, а толико присне, песнике са свих континената... Или како је – неки се још увек сећају живо тога призора – на једној књижевној вечери у Удружењу књижевника Србије већ времешни румунски поета Ђео Богза, с црним шеширом на глави, пред свима, и са смешком на лицу, појео ружу из вазе, до последње латице.

Или како је један млађи кинески песник у свом београдском путопису записао да на Тргу Републике песници с читавог земљиног шара слободно читају своје стихове, под отвореним небом, и по властитом избору, а свако од присутних у публици могао је, такође слободно, у било ком тренутку да напусти овај песнички митинг, пре краја...

Ето, не заборављају се сви ови дани када је поезија ходала, шумно и лако, улицама, до сванућа. И од сванућа...
Током протекле четири деценије, на сусрету је учествовало више од две хиљаде светских писаца, од којих су већина, разуме се, песници. Књига Остаци светлости, посвећена њима, према томе не може бити ни скромна, нити савршена целина, будући да јој је једини ослонац – поезија. Сасвим је извесно, међутим, да овде има и, ненамерно, “прескочених” песника. Ценим, такође, да поједини песници, као и земље из којих долазе, па и читави делови овог нашег глоба, заслужују већу и суптилнију заступљеност. Како је било тешко увек доћи до одговарајућих превода, или изворних текстова, тај дуг остаје као изазов код, надајмо се, нових издања исте књиге, или пак неких других сродних подухвата.

Најзад, ваља рећи да се сусрет с толиким песницима и њиховим песмама, какав започиње књигом Остаци светлости, не би дао ни замислити без драгоцене подршке бројних вредних сарадника, пре свега преводилаца. Осим песама преузетих из антологија, песничких збирки, часописа и других публикација (па и с интернета), не баш занемарљив њихов број преведен је посебно за ово издање.

Захвалност за успешно и благовремено проналажење појединих затурених оригинала песама, њихових превода, као и података о песницима, дугујемо љубазним представницима амбасада Кубе, Кине, Индије, Канаде и Републике Чешке. Захваљујемо, исто тако, члановима Одбора за међународну сарадњу, као и члановима радне заједнице УКС-а, затим Књижевним новинама за приступ њиховој документацији, а и свим песницима и пријатељима, било домаћим или иностраним, који су својим прилозима или саветима помогли мени као приређивачу. Захвалност за сарадњу дугујем и предусретљивом библиотекару Живку Николићу, као и моме сину Емилу, на пруженој помоћи за комуникацију путем интернета...

Коначно, нарочиту захвалност, у име Удружења књижевника Србије и моје лично, изражавам и свима онима који су несебичном материјалном подршком допринели да једна оваква књига, и у овом облику, угледа светло дана.
Уосталом – сви смо ми тек остаци светлости...
У Београду, августа 2005.
М. Д.

 

Јосиф Бродски (1941–1996, Русија, САД)
РИБЕ ЗИМИ

Рибе у зиму живе.
Жваћу кисеоник. У мору
пливају, очи сиве
чешући о ледену кору.

Тамо.
Ка дубинама.
У мора, у вирове.
Рибе.
Пљоснате.
Беле.
У зиму рибе плове.
Да испливају би хтеле.
Без светла, по мутној црти
сунца што негде се зибље.
Рибе пливају од смрти
низ вечне путеве рибље.
Риба не лије сузе;
кад главом санту
подбочи,
у хладној води
смрзну се
ледене рибље
очи.

Ћутљиве,
ко да се либе

немо и
– обамрло.
Стихови о рибама,
као и рибе,
западну нам
у грло.
Превео с руског
Милован Данојлић

 

 

Едоардо Сангвинети (Италија)
ЕРОТОСОНЕТ

Ако само сонет може завести твоје бокове,
Тај архетип горке љубави које нема више,
Скрићу у твојим именима ништавило да дише,
Заливу мој, мој ветроказу, мој окове.

Понижени једнорог, јединствен и силни,
У теби ћу трагове оставити, ту бубу страсти,
Чвору чворова, тело узавреле сласти,
Заносу крајњи, епиграму умилни.

Нежна у свему, куло мучења,
Инфаркт си мој, пакао, идол,
Отвори ми се, ти, зоро врелог стења:

Нема медузо, матерински си бол,
Чуј ме и пристани, отровнице са камења,
Дрхтим са тобом, дрхтећи, плаћам свој обол.
Превео с италијанског
Драган Мраовић

 


Зоу Дифан
(1917–1975)
ПОСЛАТО МАЈЦИ

Нисам ти рекао збогом
Пламено црвени зид рата
Раздвојио нас је
Живот и смрт нејасним учинио

Завршио се рат
Ти си већ умрла
Рекли су ми
Да си у сумрак на доку чекала
Дозивајући моје име из детињства
Све док је у теби душе било

У свом тестаменту си записала
Ако се вратим у завичај
Да око твог гроба три пута обиђем
И ти ћеш тек онда склопити очи

Вратио сам се
Поплаве и земљотреси изменили су
лик земље
Твог гроба више нема
Где ли су закопане
Твоје ратом повређене, несклопљене
очи
Ако се после година и година оне у
фосиле претворе
– проливаће блиставе сузе
Јер нема синовљеве сенке
Превео с кинеског
Радослав Пушић


Паул Винс (1922–1982, Немачка)
ОДА ЗА СТАРАМАЈКУ

Ти мељеш жито, старамајко,
каменом, бако, туцаш мливо за нас,
иза куће у хладовини, бакице,
ти која вазда чучиш, без ведрине
и без тегобе, климају се твоја мршава леђа,
кожа твојих пресахлих груди скакуће
по ребрима, жито мељеш
у хладовини, твоја безуба уста
мељу сва твоја искуства...

Млади се људи, старамајко,
смешкају, брзо те напуштају заборављајући
твоје име од миља, бакице,
журе према сунчаним даљинама...
Тамо, можда, ако још раније не оду
дођавола, ови твоји унуци ће крчити земљу,
сијати, жети а затим ће
поново доћи кад се вјетар спусти
до кућног прага, хтјети да једу, да плешу,
да имају своја задовољства...

Бакице, ти са каменом за мељаву, ти
безвремена, ти која бројиш вријеме, зрневље мељеш
лагано, климаш се дробећи у хладовини
из дана у дан.
Не очекујеш више ништа, али си постојана
и неуништива, без ведрине, без
тегобе, испрано дрво чегртаљке, ствараш ли трајање
својима, старамајко, ти стара кости
играчице, ти неуморни
млину њежности...
Превео Вук Крњевић

 


Ален Гинзберг (САД)
САМОПОСЛУГА У КАЛИФОРНИЈИ

Како ли ноћас размишљам о теби, Волте Витмене, јер корачао сам низ покрајне улице испод дрвећа са главобољом самосвесно посматрајући пуни месец.
У мом гладном умору и потрази за сликама отишао сам у неонску воћну самопослугу, сањарећи о твојим енумерацијама.
Какве брескве и какве пенумбре! Читаве породице које купују ноћу! Пролази пуни мужева! Жене у авокадо плодовима, бебе у парадајзу! А ти, Гарсија Лорка, шта ли си ти радио доле међу лубеницама?
Видео сам те, Волте Витмене, бездетни самотни стари мукотрпниче, како претураш по комадима меса у хладњачи и кибицујеш бакалске момке.
Чуо сам те како свакоме постављаш питања: Које убио свињске котлете? Пошто банане? Јеси ли ти мој анђео?
Залазио сам међу блиставе гомиле конзерви и излазио следећи тебе, а у машти ме је следио детектив из трговине.
Корачали смо заједно низ отворене ходнике у самотничкој нашој машти, кушали артичоке, поседовали сваку смрзнуту деликатесу, а никад нисмо прошли поред касе.
Куда ћемо, Волте Витмене? Врата се затварају за један час. Камо твоја брада показује ноћас?
(Додирујем твоју књигу и сањам о нашој одисеји у самопослузи и осећам се бесмислено.)
Хоћемо ли читаву ноћ да шетамо пустим улицама? Дрвеће додаје и сабира сенке, светла но кућама су погашена, бићемо самотни обојица.
Хоћемо ли да тумарамо и сањамо о изгубљеној Америци љубави покрај сетних аутомобила пред гаражама, кући, до наше тихе кућице?
Ах, драги оче, старче, самотни стари учитељу храбрости, какву ли си Америку имао када је Харон престао да чакљом отискује своју скелу, а ти си изашао на димљиву једну обалу и застао мотрећи како брод нестаје на црним водама Лете?
Превео с енглеског
Иван В. Лалић


Сесилија Валдес
(Чиле, Шведска)
АНЂЕЛИ

Имали смо
по седам година
мој мали пријатељ и ја
кад сретосмо једну
милосрдну сестру.

“Анђео, анђео!”
ускликнуо је одушевљено.
“Није анђео,
то је само сестра”,
ја му рекох.

“Анђео, анђео!”
он је настојао,
и ја не хтех даље
да му кварим радост.

Који дан касније,
он са својом мајком
и две сестрице,
на небо оде...
Стварно беше анђео
онај кога видесмо тог дана
мој малени пријатљ и ја!
Превод са шпанског
Мирјана Божин

 

ДВА ЛУЖИЧКОСРПСКА ПЕСНИКА

Бено Будар
ГЕНЕРАЦИЈСКО ПИТАЊЕ

Није ли то срећа
преживети авионску катастрофу
са десет хиљада метара
или земљотрес усред његовог епицентра
или операцију мозга после удара у дрво
или
није ли то срећа
уопште се родити
и то након последњег светског рата
и тебе имати
и све вас унаоколо


НАШЕ ПАРЧЕ ЗЕМЉЕ

Ми нисмо телесно тако чврсти
као Ескими.
Нисмо тако лепо обојени
као Африканци.
Ми нисмо тако богати нафтом
као Кувајћани.
Ми немамо велике планине
као Аустријанци...
Али ипак имамо лепо парче земље
и у њему, своје корене.
Ту је наш дом,
наш штит и наш кров,
ту нам расте хлеб,
овде је дедин гроб.

Ту је наш прастари језик
и на њему наши спевови
керлуше1 и повести.
Ту имамо наше претке
који нас гледају...

Тако смо ми својта,
а да ли смо без греха?

Зашто нам узимају воду –
из нашега врела?
1 *Керлуше су лужичкосрпске црквене песме.


ДОЖИВЉЕНО

Још увек ми не иде у главу,
да ће ме моја деца сахранити –
као што нисам могао веровати,
да ће ме једном мајка требати.

 

Бенедикт Дирлих
ЈЕЗИК МОЈЕ МАЈКЕ

Нисам те пронашао
Ти си растао
Као што ја растох
Од дана мога рођења

Ти кожо година
И годишњих доба
Једанпут мека као сомот
Други пут тврда
Ти мој завоју
Са променљивом површином

Хтео бих поново
Да те разоденем
Наших песама постељо
Које се скривају
у леденим одајама

Ти си се тако распрснуо
И мене си такође
Отворио:

Показујем ране
Мада носим одећу
(Коју могу да променим)

Ти ниси кошуља
А увек се изнова белиш
На плоду моје мајке
И ослобађаш
Заметак бића


ФАНТАЗИЈА
1.

У доба детињства
правио сам слике
од бајковитих фигура.
Преобликовах их
према јуначким обрасцима
у приче
и басне –
и дивих се тако
бесмртној моћи
мудрих.
Веровах: међу нама
беле
и црне боје.
2.
У каснијем времену:
На лепом вечерњем небу
летњега дана
посматрах
са Вотровске висине
бодру земљу
(преко зрелих њива
газе вршалице).
Чух јецај
мога деде
и клицање моје деце.
3.
А када једном пођем
тамо, одакле ја јесам,
остаће моја
људска чежња
похрањена због мојих дела,
и тако ме прогонити,
за све, што примих
и што давах.
4.
Крај је самооглашавању,
различите књиге
већ сам спалио:
Нисам сам,
са вама сам!
5.
Откуд, одакле
црпимо наш дах,
почнимо без страха
поново да корачамо:
обликовати слике,
седети на Вотровским горама
и савладати све своје сумње,
понети у плућима
мајки и очева тужбалице.


САКСОНИЈА 92

Смеје се пријатељски у лице
У леђа већ забада
Нож

БЕЛЕШКЕ
БЕНО БУДАР (1946) истакнуто је име савремене лужичкосрпске књижевности. Студирао је и завршио славистику у Лајпцигу и Ростову на Дону. Обављао је различите књижевне и културне делатности, а сада је главни и одговорни уредник часописа за децу “Пломјо” (Пламен). Пише за децу и одрасле, аутор је драмских и прозних остварења, а бави се и преводилачким радом. Његова најпознатија књижевна дела су: Микус и Дајкус, У царству маркела, Спавати у мају треба забранити, Наше парче земље.

БЕНЕДИКТ ДИРЛИХ (1950) спада међу водеће лужичкосрпске писце. Филозофију и теологију завршио је у Ерфурту, студирао је и на Вишој позоришној школи драматургије у Лајпцигу. Главни је уредник лужичкосрпског дневног листа “Српске новине” и председник Удружења српских уметника. Активни је делатник у књижевном и културном животу и велики борац за права Лужичких Срба. Дирлих пише искључиво на лужичкосрпском језику и песник је модерне вокације. Његове познатије песничке књиге су: Зелени пољупци, Треће око, Поноћовање и У канџама. Године 1994. објављен је избор његове поезије на немачком језику, а превођен је на готово све словенске језике.
Препев песама са лужичкосрпског и белешке о писцима Мићо Цвијетић

 

 

ШТА СЕ ЗБИВА С АУТОРСКИМ ПРАВОМ?

Светозар Радоњић Рас

Свети Сава у Карејском типику каже: “... заклињем Господом нашим Исусом Христом и пресветом његовом матером, као што писано (је) овде да не буде потворено... Ако ли ко ово промени... нека буде проклет и завезан од Свете и животворне Тројице – Оца и Сина и Светога духа и од мене грешног”. А Цар Душан (Душанов законик) прописује: “Ако се нађе у чијем хрисовулу реч лажно написана и нађу се речи измењене, казивање преиначено на нешто друго што није наредио Господин цар, да се ти хрисовули раздеру а онај да нема баштине”. Душанов законик прописује и ауторску накнаду: “... логотету 30 перпера за хрисовул ... а ђаку за писање шест перпера”. Писање, дакако, подразумијева украшавање. Било је ово у Србији прије седамсто-осамсто година. Оваквих примјера је у српској култури много кроз сва ова стољећа иза нас. Духовно стваралаштво је, како се види, штићено и у моралном и у материјалном погледу, ефикасним мјерама, како то данас налажу све постојеће норме. У првом случају интегритет дјела штити се ауторитетом Свевишњег, Богомајке, Христа, Свете Тројице итд. У другом случају духовне се творевине штите ауторитетом највише власти у земљи (цара), пријетњом економским санкцијама (да нема баштине) и, коначно, ауторитетом Закона. А како је данас код нас? Шта се збива с ауторским правом? Шта може један дискутабилни закон.

Свака добро организована и добростојећа држава мора у виталним сегментима друштва (привреда, пољопривреда, енергетика, образовање, наука, култура, умјетност итд.) конституисати трајну политику, стратегију, философију (како се све то зове). Држава то чини сходно свом нахођењу и смјерницама развоја. Има, међутим, дјелатности, чији положај не може бити резултат слободне процјене и воље државе, већ је то обавеза која произлази из међународних норми (конвенције, уговори и сл.). У тим случајевима држава, дакле, нема овлашћења да процјењује хоће ли или неће дјеловати. Она мора извршавати обавезе преузете тим међународним нормама ако хоће да буде дио једног осмишљеног система. Друштво, односно држава може својом политиком културе промовистаи ове или оне вриједности али, кад је у питању стварање услова за заштиту ауторских права, она нема избора. Држава мора изградити доброхотан однос према културном, научном и умјетничком стваралаштву (стимулисати га, помагати и штитити) јер то стваралаштво чини духовно биће нације, битан је дио идентитета друштва тј. државе.

Распадом претходне велике Југославије, почетком деведесетих прошлог стољећа, распао се један добро осмишљен и уходан систем стимулације и заштите стваралаштва тј. ауторских права. За протеклих дванаестак година није било могуће, из познатих нам разлога, створити нешто ново. Али, докле тако? Докле потцјењивати или занемаривати једну тако важну обавезу коју смо преузели од међународне заједнице?

Полазећи од међународних норми утврђених поменутим документима и потреба праксе, могли бисмо констатовати да се заштита ауторског права конституише на четири нивоа.

Први (највиши) ниво заштите ауторских права јесу међународне конвенције. С циљем да се једнообразно и ефикасно штите права аутора, усвојено је, како смо рекли, више међународних дкумената. Овдје ћемо поменути само двије конвенције. Бернска конвенција у члану 36. каже: “Свака земља – чланица ове конвенције обавезује се да, сходно свом уставу, усвоји потребне мере да би се обезбедила примена ове конвенције.” А затим: “Подразумева се да у тренутку када једна земља буде везана овом конвенцијом, онда мора бити у могућности да, сходно свом унутарњем законодавству, доприноси примени одредаба ове конвенције.” Свјетска (Универзална) конвенција о ауторском праву, у члану 1. налаже: “Свака држава уговорница обавезује се да донесе све потребне прописе у циљу обезбеђивања довољне и ефикасне заштите аутора и свих других носилаца ових права на књижевна, научна и уметничка дела, као што су списи, музичка, драмска и кинематографска дела, сликарство, резбарство и вајарство” (сва подвлачења у цитатима С.Р.). Конвенције државама чланицама дају могућност да уведу накнаду за случај искоришћавања слободних ауторских дјела и народног стваралаштва. Али, наш законодавац није искористио ове двије могућности. Зашто ли?

Други ниво заштите ауторског прва подразумијева практично испуњавање свих обавеза које за државу проистичу из поменутих конвенција (да усвоји потребне мјере како би се обезбиједила примјена конвенција, да доприноси примјени одредаба конвценција, да донесе све потребне прописе у циљу обезбјеђивања одговарајуће заштите аутора). Све ово подразумијева дјеловање државних органа на обезбјеђењу политичких, економских, правних и других услова за конституисање дјелотворне климе у домену заштите духовног стваралаштва.

У Уставу СРЈ (претходне и ове државе) читамо једну доста површну одредбу: “Савезним законом утврђује се начин остваривања и заштита права стваралаца на њихова дјела, као и права организација у којима су та дјела створена.” И то је углавном све. Ова непотпуна па и недовољно јасна одредба Устава створила је у пракси једну дилему. Није се јасно одредила према обавези да се законом регулишу двије различите материје “Ауторско право” и “права сродна ауторским правима”. Ова друга су регулисана посебном међнародном тзв. Римском конвенцијом. Не могавши разријешити ову нејасноћу, законодавац је, умјесто два посебна закона, не баш најсрећније, спојио ове двије материје. Тако је Законом о измјенама и допунама Закона о ауторком праву (1990) у Закон о ауторском праву придодато поглавље “Права уметника извођача”. Културна јавност тада је мислила да ће то бити привремено рјешење али је тако остало до данас.

Овдје би требало да почне онај трећи ниво заштите ауторских права – законско регулисање ове материје. Поменућемо прво Закон о ауторским и сродним правима из 1998. године, а затим истоимени Закон из 2004. године. Опет је, како се види, остао тај спој ауторских права и права сродних ауторском праву. Ми се овдје нећемо бавити сегментом права сродних ауторском праву, јер је њихова судбина нешто другачија од ауторског права.

Закон о ауторском и сродним правима из 2004, као и онај из 1998. године има извјесних нејасноћа, недосљедности, па и нелогичности. Подсјетићемо се само на неке одредбе. Обрађивач закона је у члану 2. побркао двије компоненте које одређују биће умјетничког стваралаштва – суштинску и формалну. Суштинска компонента одређује бит дјела (нпр. у књижевности: пјесма, прича, роман, драма, есеј; у музици: симфонија, соната, опера; у ликовној умјетности: цртеж, слика, графика, скултура итд.) а формална компонента облик (форма) у коме је дјело саопштено: књига, часопис, брошура, аудио или видео касета, изложба, концерт и сл.). Тако је у члану 2. гдје је требало дефинисати ауторска дјела у области књижевности, науке и струке, речено само: “писана дјела (књиге, брошуре, чланци, преводи, рачунарски програми...)”

Пада овдје у очи још један “бисер”. У корпусу поменутих форми којима се саопштава умјетничко дјело, ево “превођење”. А то је суштинска ознака једне значајне стваралачке дисциплине. Но, што би се томе чудили ако у овом члану ни једном једином ријечи није поменута књижевност (и њени родови), наука и струка. Умјесто тога речено је писана дјела. А зар писана дјела нису јеловници, телефонски именици, редови вожње итд. У другим пак случајевима (код музике нпр.) речено је само “музичка дјела” а дјела ликовне умјетности су разрађена на начин који смо поменули. Као ауторско дјело овдје је наведена позоришна режија али не и филмска режија. Досљедно тој заврзлами, према члану 11. писац сценарија, режисер и главни сниматељ (зашто не и композитор музике) сматрају се коауторима филмског дјела. И ово је помало дискутабилно. Коаутори су углавном ствараоци истог усмјерења, исте “бранше”. Овдје се ипак ради о умјетницима – ауторима који су удружили своје стваралачке доприносе да створе једно сложено дјело а сваки од њих задржава пуно ауторство на свом доприносу код стварања тог дјела. С друге стране нигдје се, као коаутори или аутори, не помињу драмски писац, сценограф, костимограф, композитор у позоришној представи. У вези с позоришном режијом као ауторским дјелом у пракси је било извјесних тешкоћа. Пошто режија није јасно дефинисана као ауторско дјело, многи су поистовјетили режију и представу чиме су избацили “из игре” све остале учеснике у представи, а у пракси створили забуну.

Све ово, као и извјесна пасивност друштва у стварању услова за развој и заштиту ауторских прва довело је до обезвређивања тих права и занемаривања стваралаца. То је онај четврти ниво заштите ауторског права – примјена Закона, његов живот у пракси и допринос стварној заштити аутора. Поменућемо само члан 19, став 2. Закона који гласи: “За свако искоришћавање ауторског дјела од стране другог лица аутору припада накнада ако овим законом или уговором није другачије одређено.” Дакле, накнада за искоришћавање дјела јесте правило али може постојати изузетак ако је другачије прописано или уговорено. Но, како код нас обично бива, правило се претворило у изузетак а изузетак у правило. И накнаду скоро нико не плаћа. Стога је понижавање стваралаца из области књижевности, науке и других духовних дисциплина свакодневна и драстична појава.

Шта у суштини значи одредба члана 19? Свако ко објављује нечије књижевно и научно дјело дужан је да аутору плати накнаду. Чак и за учешће на књижевној вечери. Свако ко изводи или емитује нечије драмско дјело, музичку композицију и сл. има исту обавезу. Свако ко организује изложбу слика такође је дужан да аутору исплати накнаду.

Код нас је, међутим, посљедњих десетак година настао прави хаос. Бројни аутори књижевних, научних и сличних дјела значајних за развој нашег друштва, морају сами обезбиједити средства (спонзорство) за своје књиге, мољакати около познанике и пријатеље. О ауторској накнади ни говора. Тако је код великог броја издавача и других корисника ауторских дјела. Или, угледни књижевни часописи, дуге традиције и угледа, излазе углавном нередовно, тражећи и сами спонзоре, али немају никаквих могућности да ауторима исплаћују тзв. ауторске хонораре. Галерије, изложбени павиљони и слични пунктови ликовног живота организују изложбе слика истакнутих ликовних умјетника. Умјесто да аутору плате накнаду за то, он је дужан да купи закупнину сале, да сам штампа каталог итд. Кад угледна фирма организује научни скуп, умјесто да учесницима – научним радницима, исплати накнаду за њихово саопштење, тј. научни рад, она од њих тражи да за своје учешће на симпозијуму уплате организатору не мале суме новца. Неки истакнути стручњаци тако нису могли учествовати на тематским научним скуповима јер нису имали пара да плате своје учешће. Каквог ли парадокса.

У оваквој ситуацији један број истакнутих стваралаца нашао се у великој дилеми: да ли своје стваралачке накане одложити за нека боља времена или прихватити понижење па радити, стварати друштвено значајна дјела без икакве накнаде, што значи вишеструки губитак. А многи су отишли из земље. Поставља се овдје једно крупно питање: зашто да само умјетници и научници дају бесплатно свој мукотрпан рад? Има ли још некога ко се на овај начин одриче накнаде за свој рад.

 


У сенци виртуелног

РАЧУНАР, ИНТЕРНЕТ И ПРИПОВЕСТ

Развој техника комуникације и њихово повезивање са информационим системима неминовно утиче на уметност и књижевност. Не само због другачијег технолошког и друштвеног окружења у коме се налази читалац / гледалац / слушалац већ најпре због саме естетске природе уметничког дела чије значајне функције зависе од процеса комуникације. Техничка и електронска помагала, системи и мреже саставни су делови наших живота и света уметности, све више и уметничких дела, а самим тим и његових естетских одлика и вредности.

ТЕХНИКА И УМЕТНОСТ

Техника и технологија одувек су учествовале у човековом стварању уметничких дела, још из времена када је штапићем запарао по мекој глини и кременим длетом “уловио” првог бизона на зиду пећине. “Уметност путем неопходног посредовања технике остварује интеракцију имеђу субјекта и света”, пише Жан Кон у “Естетици комуникације” (Париз, 1997, Clio, Београд, 2001). Нема у томе ничег суштински новог, осим наше неспремности да прихватимо посредовање савремене технике уместо оне старије на коју смо се навикли и коју, као техничко помагало, више и не примећујемо. Наша “незаменљива” писаћа машина у употреби је тек један век; хиљаде година пре ње, и ко зна колико после, трајали су и трајаће културни процеси и сви облици стваралаштва. Једино што је незаменљиво је свест о неопходности културе и вредностима стваралаштва и помагала за реализацију те свести која ће вишеструке интеракције између човека и света “уловити” у оквире личних стваралачких процеса.

Страх од “препуштања машини”, бојазан од “лакоће рада на рачунару” и дилема да ли ће електроника “глобализовати стваралаштво” постали су општа места нашег отпора, или бар олаког односа, према Новом. Лажно је питање: “Ко смо ми кад смо за рачунаром и кад смо на Интернету?” Јер: ко смо кад телефонирамо, гледамо ТВ или видео, ко смо када у нашу проверену писаћу машину укуцавамо сензационалистичке текстове и наслове који треба да привуку читаоце? Ко смо када на киоску од стотине наслова одаберемо један – потрошачи свега што се нуди или само одабраног? Рачунар је наша могућност уласка у Ново, он битно умножава и мења наше могућности информисања и лакоћу комуникације, они повратно делују и на човека, али не мењају његову суштину, ни његово социјално окружење. Рачунар и Интернет нису и не могу да буду замена реалности већ њена допуна и проширење, једна од нових могућности.

Док су се претходни иновативни проналасци – штампа, писаћа машина, фотокопирање – догађали изван стваралаштва, после њега или као његова механичка испомоћ, електроника је зашла у сам чин креације, а својим виртуелним могућностима и у сам тренутак “откровења” и флуидност визије. Рачунар је своју првобитну намену – да рачуна – врло брзо и лако превазишао. Његове меморије и оперативни системи нису “напуњени” математичким знањима и формулама већ бескрајима “јина и јанга”, “светлости и таме”, “+/-“: неугледним 01010101… који брзинама светлости ставарају низове, на екрану приказане као знак или слика. Има у том чину магије која имитира праелементе света и подсећа на низове ћелија биолошког кода, док светлосним брзинама надокнађује недостатак вечности.

То је моћ, али неупотребљива без стандардизованих и креативних програма, усмерена на оно што је “уснимљено” или већ постоји на Интернету, неспремна на компромисе који нису предвиђени уобичајеним наредбама. Међутим његове могућности спајања “свега са свачим” и комуникације са сваком е-адресом, базом података и другим рачунаром било где на планети, далеко превазилазе ограничења а део његових меморија и процеса претвара у оно што нама, лично и непосредно, помаже у раду.

ЕЛЕКТРОНИКА ТРАЖИ АКТИВНОСТ

Све могућности које дефинишу текст, слику, звук, цртеж, документ и њихову израду, измене, дораду, умножавање, слање, излагање, архивирање… сада се налазе пред нама, на нашем радном столу и обављају са њега, зависно од потреба, инспирације, мотива и, наравно, неопходних предзнања о раду. Од велике писаће машине са меморијама и програмима за рад на тексту и са текстом, од нечега што је пре свега лично, рачунар је постао улазна јединица у светску мрежу информација, комуникације, бизниса, маркетинга, политике, уметности, забаве… Наравно, тиме није стекао посебну самосвест, он зависи од команди које му дамо и програма које покренемо, али је постао део целине која безмало све има, исто толико може, а уме и хоће оно што му наредимо да уради. Његова битна одлика је да очекује нашу активност.

Прошло је време препуштања медију, рачунар и Интернет за разлику од других медија траже стално одлучивање и бирање, јасну свест о циљу и путевима којима ће се најпре стићи до њега, трасирану искуством у раду или “пипањем” креативне стазе уз бројне грешке. Четврта технолошка, дигитална револуција умножила је могућности до невероватног, демократизовала приступ медију и изазвала убрзане културне и социопсихолошке промене.

Виртуелна стварност Интернета својом мултимедијалношћу, множином избора и лакоћом експериментисања спаја технологију са стваралачком инвенцијом. Оно што је до сада било резултат надахнућа, инспирације или привилегованих визија, разноврсношћу употребе рачунара и виртуелношћу Интернета постаје могућност стваралачког процеса. Сажимање простора и времена на екрану монитора у оквирима конкретизоване креације, памћење / снимање свих фаза стваралачког процеса и неограничене могућности експериментисања, разлагања, додавања и спајања, погодују трагалачком делу креативног процеса и олакшавају избор најоптималнијих варијанти.

НАРАЦИЈА ХУМАНИЗУЈЕ ВРЕМЕ

Каква је судбина приповести / текста у новом електронском и мултимедијалном окружењу? Жан Кон подсећа да представе о историји, као и стварање замишљене стварности, представљају чињенице приповедног уобличавања и цитира Пола Рикера: “Време постаје људско уколико је артикулисано у наративном поступку, а приповест своје потпуно значење достиже тек када и сама постане услов темпоралног постојања.”

Текст остаје основа и покретач догађања, нит водиља коју читалац може да испусти из руку због знатижеље или авантуре, али најчешће на своју штету. Савремени прозни писци већином су класично приповедање већ заменили динамичнијим и експресивнијим приказивањем догађаја и стања, она се сада могу допунити конкретизованим мултимедијалним садржајима које Интернет у изобиљу нуди. Како у виртуелном простору Интернета (и класичне, “папирне” књиге) чин постоји само посредовано, као ментална представа читаоца, то га права реч ефикасно замењује и тиме стиче нову моћ: рећи је много ближе чинити него у невиртуелном свету. Ако је реч ипак само знак, ментална стимулација на психу читалаца је стварна, појачана мултимедијалним посредовањем.

Интерактивност на јавним форумима посебан је изазов и најзначајнија карактеристика Интернета. Одзив читалаца долази одмах, директан и свима видљив, обавезујући вас да примедбе и предлоге оспорите аргументима, или да их прихватите и креативно “уградите” у наставак свог дела. На новом медију Интернета ваш осамљенички текст постаје Ре-Актив Текст. Електроника рачунара, вашег и оних туђих, са ко зна ког краја света, трепери у истом духовно-креативном ритму и враћа нешто од чаролије усменог приповедања – одзив слушалаца / читалаца и њихове непосредне реакције на Реч и Приповест.

И као што усмене приповедаче, рапсоде и трувере нису “прогутали” слушаоци ни сагореле ватре око којих су испредали своје приче, тако ни вас неће прогутати виртуелна “празнина” Интернета. Безмало неограничен у својим могућностима, брзинама и новинама које непрекидно доноси, он је битно ограничен временом које му посвећујемо, неопходним предзнањима за његову употребу и свешћу шта на њему тражимо. Посебно, наше технолошке могућности не могу да прате сталне иновације, па део жеља и креативних напора знају да буду поприлично обезвређени. Електронска “празнина” рачунара и сјај виртуелног неба прогутаће оног ко их хаотично користи, као што најбоље снабдевена књижара може да вас “обезличи” ако у њој тражите и налазите само тривијалне садржаје.

Миливој Анђелковић

РАЗГОВОР ЗА ИНФАРКТ
Срба Игњатовић

Поштована госпођо Весна Арсић,

При доласку на недавни разговор с вама (9. августа ове године), као и с господином Дејаном Стојановићем и његовим сарадницима, срце ми је узбуђено скакутало, готово дахтало. Иако су Ваше функције високе – Ви лично сте заменик министа финансија а господин Дејан, ваљда, заменик директора Пореске управе – то издајничко срце није лупетало од импресионираности, него због аритмије и хипертензије.

Пошто сам пребродио детектор за метале, морам признати да ми се допао свежи гланц унутрашњости владине зграде, а посебно пријатно свечани амбијент владине Мале сале. Послужени капућино је био одличан, кисела вода освежавајућа. Наша мала екипа представника уметничких удружења просто је исијавала оптимизам. Град је коначно стао на нашу страну: има средстава и добру вољу да и даље намирује доприносе за пензионо и здравствено осигурање самосталних уметника и сагласан је да се примена фискално усмереног закона – који то ставља у обавезу самим уметницима – одгоди до 2007! И Министарство културе, које је својим мишљењем имало шансу да благовремено заустави доношење тог закона, коначно се освестило и подржава ту идеју!

Предложеним одгађањем, што је предлог уметничких удружења, претпоставка је да би се барем мало добило времена да се и наш културни амбијент, а не само фискални, колико-толико доведе у ред и поправи. Требало би, наиме, да и велики системи – новине, телевизија, медији – почну да уважавају ауторска права; да то исто почну да чине издавачи уместо што ауторе “исплаћују” махом примерцима њихових сопствених књига; да се, уопште узев, успостави неко тржиште, а то значи и цена сваковрсног уметничког рада... као у сваком уређеном нормалном друштву. Најзад, и друштво тржишне економије познаје и признаје различите “заштитне механизме” када је о његовим уметницима реч. Обично су то помажуће фондације, моћни синдикати самих уметника, награде са значајном материјалном подлогом... Некомерцијални писац у САД може да рачуна на лукративну професуру на неком универзитету, европски на значајан приход од добро плаћених гостовања, стипендије и студијске боравке... Члан фанцуског удружења, макар по пасошу био и странац, добиће извесну пензију, скромну, од француске државе...

Ви сте, међутим, као фискална власт, одлучили да укинете једини “заштитни механизам” који у нас постоји и зато је споменути закон прогуран на нож, по сваку цену. Самостални уметници тиме, категорично тврдим, нису изједначени са свим осталим грађанима, него су, фактички, до крајности обесправљени. Зашто, припитаћете чудећи се можда тој тврдњи.

Зато што они пристају да за хонорар од неколико стотина динара наступају, рецимо, на Коларцу (част Коларцу, остали ни то не плаћају), да праве изложбе, концерте и књиге, објављују песме, приче, есеје и критике, годинама, потпуно бесплатно, тек да би показали да су живи... гостују по провинцијама за хиљаду, две или три хиљаде динара... троше снагу, енергију и време по својим удружењима (конкретно и потписник) не помишљајући на некакву надокнаду... говоре на радију, наступају на телевизији бесплатно, свесни да тиме другима, управо запосленима зарађују плате... путују, и често представљају земљу и њену културу у иностранству о свом трошку... А нису ни мазохисти ни самоубице, односно и они имају, обично, породице и намирују све обавезе као и остали грађани... и то траје двадесетак година на начин донекле алхемијски, просто речено необјашњив!

Маните Ви ту фикс-идеју о баснословним уметничким хонорарима, “наруквицама” и црној економији која почива искључиво на позицији неколико естрадних звезда... или признајте, барем, да је Ваш појам уметника заснован на “гламуру” новокомпонованих великана с којима се дружи ресорни министар, Ваш шеф...

Вашу представу о уметнику најбоље сте исказали реченицом за коју сам Вам одао признање наглашавајући да је кључна. Запитали сте се, наиме, какав је то уметник који не може да намири планиране дажбине...

Заједно с колегама одговорио сам вам да је то Ван Гог, јер за живота није продао ниједну слику, а томе бих могао да прибројим и Фрнца Кафку, и Артура Рембоа, и Лотреамона, Модиљанија, горостасног Еминескуа, Емили Дикинсон... а да и не говорим о нашем Ђури, Дису, Бори Станковићу и њиховим довијањима, о Растку Петровићу, несрећном Шумановићу или Шејки... намерно спомињући имена из различитих времена и с разних стана, из различитих култура.

Пошто је произашло да сте Ви нас призвали искључиво на час едукације – да нас поучите како да ми своме чланству помогнемо да схвати обавезе, попуни формуларе и крене да плаћа дажбине без роптања – време је да и ја одустанем од свог часа едуковања и “анатомије”... Остаје чињеница да су се сви уметнички аргументи, предлози и покушаји компромиса одбили о стриктно фискалну логику коју сте задужени да заступате. Торпедовани су, разорени као Титаник... И била је то, да признам, ситуација за инфаркт – посве аутистична, изванреална и стога у извесној мери и монструозна, равна судару између картезијански господствене елеганције кабинета, салона и сала у којима борави власт и оног хаоса који влада напољу, на улицама, у животима и душама “обичних грађана”.

Ценим, најзад, да џип којим су се довезла и одвезла господа из Пореске управе вреди више но читав ентеријер (покућство) Удружења књижевника Србије, од подрума до тавана, та викшедеценијска течевина српских писаца. И радује ме, као и све нас, кад видим такав напредак... Нису наши порезници поштари па да иду пешице, или на бициклу... а и крајње је време да и до нас стигне макар нешто од европске уљуђености, господства и квалитета живота.

КОНКУРС ЗА ДИЈАСПОРУ

Министарство за дијаспору Владе Републике Србије по други пут организује конкурс за књижевну награду “Арсеније Чарнојевић”, која се додељује књижевним ствараоцима који живе и стварају у дијаспори и пишу на српском језику, и први пут додељује књижевну награду “Стојан Стив Тешић” књижевним ствараоцима који живе и стварају у дијаспори а пишу на страном језику.
Позивају се представници издавачких кућа и организација из Србије и дијаспоре да предложе кандидате за овогодишње књижевне награде. Писмени предлози се достављају до 1. октобра 2005, са назнаком “За жири за књижевну награду Арсеније Чарнојевић”, или “За жири за књижевну награду Стојан Стив Тешић”, на адресу Министарство за дијаспору, сектор за унапређење веза са организацијама дијаспоре, 11000 Београд, Улица Васина 20.
Лауреатима ће награде свечано бити уручене на штанду Министарства за дијаспору, у време одржавања Београдског сајма књига, у октобру 2005. (М. С.)

 


 Крај странице