Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, март 2012.
СЛОВО ЗА ПРЕДРАГА Р. ДРАГИЋА КИЈУКА
Редакција и Клуб часописа ”Људи говоре”, који излази у Торонту,
заједно са Српско-канадским удружењем писаца ”Десанка Максимовић” из Торонта, одржали су парастос члану Редакције часописа ”Људи говоре” и дугогодишњем пријатељу и сараднику Удружења писаца ”Десанка Максимовић”, истог дана када је овај значајни српски мислилац, књижевник и философ сахрањен у Београду.
Помен су служили преосвећени владика канадски Георгије, уз саслужење свештеника Василија Томића, Милоша Путића и Милутина Вељка.
После служебе за душу упокојеног, о упокојеном Кијуку говорили су владика Георгије, Катарина Костић, Радомир Батуран и Миро Микетић.
ПРЕДРАГ ДРАГИЋ КИЈУКРођен 1945. - преминуо 29. јануара 2012.
Књижевник, аутор бројних студија и есеја, приређивач и аутор преко двадесет књига.
Најзначајније Кијуково дело је као приређивача и главног уредника обимне грађе у двотомном издању под насловом “Катена Мунди” или “Васељенске вериге”, која представља истинску духовну енциклопедију прецивилизацијског, првоцивилизацијског, преисторијског и посебно христијанског српства. Да је само то урадио, било би неизрецив допринос српској култури… А написао је више значајнијих књига да су их скоро све превели страни издавачи на више светских језика: ”Антологија средњовековног и ренесансног српског песништва”, ”The Little Legacy (Chilandar)”, ”Кушач и искупитељ”, ”Bestiarium humanum”, ” Атлантократија као идеал Језуита”, ”Europe versus Europe”, ”Излазак у игру ”, ”Уметност и зло”…
Инспирисан обимном и детаљном Кијуковом антологијом “Средњевековна и ренесансна српска поезија од 1200. до 1700. године”, најпознатији савремени британски композитор класичне музике, сер Џон Тавнер, компоновао је дело “Посланица љубави”.Интернационални биографски центар Сент Томас Плеис из Енглеске прогласио га је једним од 100 најзначајнијих слободних мислилаца у свету.
Дуго година обављао је дужност главног и одговорног уредника ”Књижевних новина”.
Проф. др Радомир Ђорђевић,
Драинчева публицистика– Излагање на "Драинчевим данима" у Прокупљу, 26. и 27. маја 2011. –
Раде Драинац (1899–1943) живео је и радио у извесном заносу и стихији, али је успео да своје биће изрази, рекло би се до краја, не водећи много рачуна да ли ће се то другима допасти или не. Он је ретка појава не само у томе. Живео је релативно кратко, непуне 44 године. Какво је то доба било: пропаст Србије у Првом светском рату, невиђена страдања народа у окупираној земљи; али је постојала и једна котва спаса за то биће испуњено немирима до краја живота; албанска голгота, одлазак у Француску, где упознаје центар културног света оног времена.
Аполинер, Бодлер и остали француски песници, затим Сергеј Јесењин и многи други опијају га, али је то био само подстицај да нађе властити израз који је био доиста упечатљив, иако бројним савременицима не увек разумљив. Али, тај израз је никао из националне и личне драме, која је и изазвала оно отварање душе до краја, које је карактеристично за њега, па донекле и за неке друге његове савременике, потресене због пропасти једног света, на чијем се месту споро рађао нови. Такав је био и Душан Васиљев, чије је песништво – знатно мање по обиму, али снажно по изразу – обележило песимизам интелектуалаца тога времена уопште.
Драинац је био песник-бунтовник, боем, космополит, па и изразити индивидуалист који је интензивно тражио своје место у свету, али је истовремено био заинтересован и за судбину других, судбину народа и државе, удес човека уопште. То је један од парадокса његовог бића и опуса у целини. Иако је, као што је поменуто, живео релативно кратко, његов опус је знатно обимнији него што се обично мисли. Питање је како је успевао да ствара као неконвенционална особа, стални путник, немирни бунтовник. Сабрана дела Драинца, која је приредио Гојко Тешић у 10 књига, 1), намећу не само ово него и многа друга питања. Већ из самог прегледа тих дела види се да је реч о једном трагању које није било без големих мука и лутања.
Публицистика чини знатан део његовог опуса, којем треба поклонити одговарајућу пажњу. Четврта књига поменутог издања зове се Силазак са Олимпа, а обухвата манифесте, есеје, чланке, критике итд. У овом тому Драинац излаже свој најважнији програм – хипнизам, који је израз трагања за новим путевима у уметничком стварању, према некој новој врсти реализма, о којој су на разнолике начине размишљали теоретичари оног времена. Драинац излаже свој програм у часопису Хипнос углавном поетски, али и са сразмерно јасним теоријским назнакама и разграничењима од пређашњих оријентација у уметности.
Песничке формулације којима се служи Драинац читаоцу ипак не омогућавају прецизно одређење тог програма. Основа је, како изгледа, у спонтанитету доживљаја и аутентичности израза, који треба у потпуности сачувати. И саме формулације су изречене у извесној екстази, о којој он иначе пише у више наврата. "Хипнизам је", пише овај трагалац, "преживљавати, много крви давати медитацијама и живети од свега и у свему путем сна, који је најбескрајнији да открије, бар у привидним контурама, што, иначе, све друго заокружава – донекле – одређеним линијама." (4, стр. 7.)
У бројним, углавном малотиражним публикацијама Драинац варира своје идеје и замисли о новом изразу, новим путевима уметности, о увидима које обезбеђује интуитивни облик сазнавања, у који полаже велике наде. Једна од окосница тог програма јесте борба за афирмацију балканске културе и њену нову интерпретацију. Он се у вези са тим обраћа не само нашој јавности него и иностраној (румунској и грчкој), нарочито у Бугарској, где су о томе вођене опсежне дискусије, где је наилазио и на одобравања, али и на неразумевања, па и оштре критике, поготово из кругова незадовољних исходом Првог светског рата, који су у томе понекад видели чак и одређени израз српског национализма.
Једну од тема чини облик могуће балканске сарадње; идеја о Балканској федерацији такође му је привлачила пажњу, о томе се тада доста расправљало, те нису нимало случајне идеје о томе и у јеку Другог светског рата, када ту замисао настоје да реализују активисти Коминтерне, па и краће време после овог рата, али се на њу убрзо заборавља. У предратним годинама међу учесницима расправе о облицима балканске сарадње и тзв. интегралној Југославији, која би обухватала и Бугарску, запажена је и студија ондашњег највећег бугарског философа, академика Димитрија Михалчева (1880–1967), неокантовца, некадашњег главног опонента марксисти Тодору Павлову, који је био уредник утицајног часописа Философски преглед, а сарађивао је са Браниславом Петронијевићем, Ксенијом Атанасијевић и другим нашим мислиоцима.
Пета књига носи наслов Без маске, а у њој су објављене полемике и памфлети, док су у осмој књизи, која има врло индикативан наслов Издајство интелектуалаца, објављени политичка публицистика и други краћи прилози. Као дописник београдског листа Правда из Париза, као путник који је залазио у најразличитије средине, Драинац је био упућен у светске токове; текстови сведоче о запањујућој тематској ширини, 2), својом отвореношћу нису штедели никог, што је доводило и до разних непријатности, па и скандала. Једва да има важније друштвене појаве, духовне оријентације, која није била предмет његових осврта или критика.
Константа његове књижевне и политичке публицистике био је раскорак између онога што се декларише и онога што се одиграва у периоду од завршетка Првог до почетка Другог светског рата. Оно што Драинчеву публицистику понајвише чини актуелном и у наше дане свакако су његове констатације о нашем менталитету, о карактеру књижевникâ, књижевних критичара, философâ, политичарâ и других јавних личности из периода о којем је реч. Одувек се знало да су песници обдарени слутњама, назирањима онога што долази, неким профетским даром. Оно што донекле изненађује представља чињеница да је Драинац и као публициста у неким ситуацијама исказивао готово профетски дар, указујући на могуће исходе и епилоге, на крај појединих актера о којима је писао.
Неретко је писао о феномену издаје интелектуалаца. Рекло би се да је сâм израз и проблем преузео од Жилијена Бендаа, чији је чувени спис Издаја интелигенције познавао, а самог Бендаа је помињао у својим публицистичким радовима. Али, овде треба истаћи да постоји битна разлика између Бендаа и Драинца у разматрањима улоге интелигенције. Бенда је разматрао само један сегмент – национализам интелигенције с краја 19. и првих деценија 20. века, који је имао трагичне последице, нарочито у Првом светском рату. Драинац је критички посматрао, па и жигосао интелектуалце који су изневеравали мање или више сва начела која су сами истицали као најважнија.
Из обиља прилога из Драинчеве публицистике издвојићу само неке који би се могли узети као карактеристични управо по напред споменутом својеврсном профетском набоју. У овој прилици није могуће, а није ни неопходно прецизније одређивање духовних координата или става самог критичара Драинца, нарочито ако би се то покушавало извести на традиционалан начин – левица или десница. Овај критичар је занимљивији по инстинкту који га је водио да излази на друштвену сцену и да се супротставља и онима који су били врло утицајни; неки од њих, као што је познато, у спору са њим тражили су правду и на суду. Драинац је био међу онима који су указивали на опасности фашизма, који је је израстао из пређашњих најконзервативнијих идеја, које је велика економска криза учинила прихватљивим за екстремне социјалне слојеве, чији су изданци били "јунаци дана": Хитлер, Мусолини, Пјер Лавал итд.
У култури је било обазривије, али је суштина била иста. Драинац то показује на примерима као што је Светислав Стефановић, који је a limine одбацивао концепт демократије, а Мусолинијев модел корпоративне државе изгледао му је као излаз из кризе у којој се нашла Европа. Еволуција Стефановића је била доиста особена: раније је сматрао да је демократија као систем излаз ако се развија даље, па је, на пример, преводио и афирмисао Волта Витмена и као песника и као приврженика поменутог модела. Епилог у еволуцији Стефановића познат је – већ од 1941. године и током рата, када је био управник Српске књижевне задруге итд.
Драинац је указивао и на фашистички програм часописа Политичка смотра, потом на исти програм организације "Збор" Димитрија Љотића, чије су концепције о сталешкој држави предлагане као излаз из опште друштвене кризе. Драинац се обрушава не само на Љотића, него и на низ његових следбеника, као што је Хођера, затим на Велибора Јонића, који је био необично активан у предлозима за ново оријентисање нације. Све те људе ми убрзо видимо на политичкој сцени, али као људе који делују под окриљем окупационе власти фашистичке Немачке. Они тада настоје да "преваспитавају" народ, врше превредновање културе српског народа, лансирају теорије о четири стуба српске културе – Доситеј, Вук, Његош и Божидар Кнежевић. Са новим оценама прве тројице није ишло лако, међутим, прибегло се превредновању идеја Божидара Кнежевића, оних о изузетној важности воље, снаге, разлици међу људима, улози хероја, пасивности маса итд, па су посмртне остатке овог философа из скромне гробнице поново сахранили на достојнији начин него што је то учињено 1905. године, када је философ умро. Новине тог времена – Српски народ, Ново време и друге – подробно су извештавале о томе.
Улогу у овом догађају без сумње су имали и поједини философи, као што је био Владимир Вујић, до тада већ увелико афирмисан као заступник философије Вилијема Џејмса, Бергсона и других теоретичара. Његов философски програм био је познат још од почетка двадесетих година 20. века, изнет у књигама као што су Нови хуманизам (са Првошем Сланкаменцем) и Спутана и ослобођена мисао. Вујић је био ђак гимназије у којој је предавао Божидар Кнежевић, а неке Кнежевићеве идеје изузетно су утицале на њега – он је први, на самом почетку двадесетих година 20. века, објавио скраћену верзију главног Кнежевићевог дела Принципи историје. Драинац је жестоко нападао Владимира Вујића пре Другог светског рата. У време немачке окупације затичемо Вујића као високог службеника Министарства просвете у влади генерала Недића, а крајем рата је успео да емигрира.
Друштвено-политичка и културна клима Краљевине Југославије била је доиста замршена, прерушавања су била врло често изненађујуће вешта, али су критичари попут Драинца често успевали да их разоткривају; падале су маске, што је водило великим сукобима. Драинац није штедео ни оне који се нису олако сврставали, који су настојали да буду самостални, да чекају нове констелације, у којима ће њихов концепт доминирати над другима. На такве се овај критичар устремљивао не мање оштро него што је то чинио са профашистима и фашистима.
У том погледу је карактеристичан Драинчев памфлет "Драгољуб Јовановић или сељачки Наполеон", објављен 1935. године. Овај памфлет заслужује посебну анализу, што овде не можемо да учинимо. Драинац признаје важност неких идеја овог вође сељачке опозиције, али његове мотиве, ишчекивања нових констелација, избегавање јасних и правовремених опредељења, које посматра као израз нашег менталитета, црте да тражимо само највише за себе, он оспорава веома оштро, уз индикативно пророчанство: "И кад-тад Драгољуб Јовановић ће изгубити своју политичку главу. Живи били па видели! Она права остаће му на раменима, али ће њу он корити за сва времена што је у њој могао да живи, можда у најзгоднијем тренутку за државно добро, црв опаке амбиције, нескромности и разметљивости. Лупаће ту своју главу о неки зид плача наш Драгољуб Јовановић, али ће бити касно."
"А, међутим, велика је штета за ту главу Драгољуба Јовановића, која није тврда као она Хођерина [Љотићев сарадник – прим. Р. Ђ.], на коју пада тамна сенка фашистичке плаве кошуље." (стр. 6 предратног издања брошуре) Драинац и овде, а и у бројним другим публицистичким текстовима интуитивно доспева до изузетно значајних, битних увида о нашем менталитету, карактеру актера на друштвеној сцени, који је одређивао не само њихову личну судбину него и удес држава и народа уопште. Догађаји који су уследили убрзо после априлског слома 1941. то су још једном показали.
Када данас читамо Драинчеве прилоге о томе, и нехотице се питамо: зар је то неки наш усуд, зар се није могло готово ништа научити из претходне трагедије која је погодила државу и народ, док данашње наше стање није ништа повољније него што је било оно које луцидно описује један боем који је каткада имао и одређени визионарски дар. Осим домаће сцене, Драинац је коментарисао и прилике у другим земљама. Декларисао се као франкофил и описивао тамошња збивања из перспективе сродне левици, али оној више европској, која је била, како изгледа, знатно мање инспирисана из ондашње Москве. Освртао се на прилике у Аустрији, ставове канцелара Долфуса, који се нашао између два фашистичка диктатора, Хитлера и Мусолинија, а убрзо потом је убијен од стране нациста; његова трагична судбина је била неизбежна, као и судбина краља Александра Карађорђевића, који се затекао између Стаљина и Хитлера – и један и други већ су одлучили да он буде убијен.
Драинац се занимао и за прилике у Бугарској – тамо је у више наврата боравио као дописник, новинар, а тамо се збио и најважнији догађај у његовом личном животу: сусрет са женом чије је име изговарао и на самрти, завештавајући у тим тренуцима да јој се то пренесе ако пријатељ којем је дао завештање остане жив. Аманет је, према неким подацима, после много година доспео на праву адресу и изазвао велики потрес. У питању је била песникиња Елизавета Багрјана, 3), коју је он звао Лиза и о њој писао. То је највећа бугарска национална песникиња, као код нас Десанка Максимовић. Тада је она евоцирала сећања на њихову љубавну стихију._____
1 Ово репрезентативно издање Завода за издавање уџбеника било је доиста подвиг, с обзиром на околности у којима се припремало и појавило 1998–99. године; оно садржи све што је писао Драинац, утврђивани су и подаци о оним краћим текстовима које није потписивао. Издање садржи веома разноврсне текстове: песме, манифесте хипнизма – пишчевог специфичног програма, критике, путописе, полемике и остало што није било лако да се тематски распореди по томовима "без остатка": 1. Лирика; 2. Бунтовник и апостол; 3. Срце на пазару; 4. Силазак са Олимпа; 5. Без маске; 6. Путујем, путујем; 7. Лепоте и чуда Париза; 8. Издајство интелектуалаца; 9. Циркус Драинац; 10. Критичари о Драинцу. У књигама налазимо и низ ликовних и других прилога, фотографије итд, што доприноси упознавању времена у којем је овај "песник, апаш и профет" – како је окарактерисао самог себе – живео и стварао. Сабрана дела Драинца омогућиће, без сумње, нове резултате у истраживањима не само оних који су заинтересовани за опус тог песника него и за многе друге његове савременике.
У јеку грађанског рата у Србији наумио је да се прихвати улоге извесног помиритеља партизана и четника, одлазећи у штаб четничког вође Косте Пећанца, где је дочекан са подозривошћу, па га је један од тих вођа, поп Мика, осудио на смрт. Ни комунистичка страна га није прихватала, те се он, видећи жестину сукоба и већ нарушеног здравља – боловао је од туберкулозе – склања у Београд, где убрзо умире, 1943. Песник-боем је имао тешку судбину и постхумно Сахрањен је као сиромах, о трошку Београдске општине.
После Другог светског рата песници индивидуалисти, слободног израза, у чијим стиховима није било "напредних порука", оптимизма, а такву судбину имао је неко време и Дис – нису били по вољи оних који су одређивали културну политику. А то су највећим делом били људи са којима је он водио велике спорове: представници социјалне литературе који му нису праштали што је у расправама стао на страну Крлеже, надреалисти који су еволуирали у марксисте, а и неки други. Његови непријатељи из предратних времена нашли су се у поратним годинама на највишим функцијама у установама науке и културе, на универзитетима. Тако се Драинац у послератним годинама читао, био популаран код омладине, али су се његове песме почеле издавати тек негде од шездесетих година, а подробније се о њему кренуло писати тек касније, јер се до материјала из архивâ долазило тешко и путем дугих нагађања са руководиоцима ондашње УДБ-е.2 Освртао се или коментарисао ондашње актуелне теме, учествовао у расправама о односу дијалектичког материјализма и психоанализе када се почетком тридесетих година појавила књига Вилхелма Рајха под истоименим насловом, затим о Ничеу, Ајнштајновим идејама о могућим реформама друштва, Џ. Х. Велсу, футуристима, Бендау итд. Што се тиче домаћих писаца, њихове списе или поједине ставове просуђивао је с великом отвореношћу, а нарочито оштро се спорио са надреалистима (Ђорђем Јовановићем и другима), онда са Велибором Глигорићем, који је после Другог светског рата био професор Универзитета у Београду и председник Српске академије наука, и другима.
3 Елизавета Багрјана (право презиме Белчева, 1893–1991), песникиња и борац за женска права – сусрет са Драинцем био је и за њу догађај, љубавна стихија у граду Варна на Црном мору, чега се доцније сећала са сетом. Превођена је и код нас.
КОЧОПЕРАН, РАЗМЕТЉИВ, ДРЧАН
Понекада се учини како су Срби неукротиви, како их не интересују цивилизацијске вредности као такве, оне вредности које олакшавају живот нарочито у људској заједници. Наиме, има довољно ствари међу људима које су конвенције и згодне су зато што се око њих не треба сваки пут изнова договарати. Какав ли је то јадан живот ако се свако јутро треба изнова успостављати – ако уопште пође од руке – хијерархија вреднoсти као да пре тога ништа није било. И данас ћете у ресторану видети, на пример, како конобар пита госта да ли је завршио вечеру, само зато што није склопио нож и виљушку, уобичајено знак који се свуда користи. Таквих знакова је безброј и они не представљају никакво насиље над личношћу. Уређеност саобраћаја, банки, робних кућа... – свега онога о чему не треба изнова расправљати.
Човек који не прихвата уобичајене знаке, или је глуп и није у стању да види, или малене, неважне ствари тврдоглаво уздиже до значајних, пресудних висина. Било шта да је по среди, такав човек се не уклапа у живот заједнице, али може да мисли како је изложен шиканирању, потцењивању, завери против њега и – наравно – његовог народа. Постоје крупне, значајне ствари у којима ће ретко када и бити одступања; оне могу бити битне за личност, као и за један народ. Само треба стићи до разине када се крупне ствари у хијерархији вредности стављају високо, као што се преко ситнијих ствари може глатко прелазити, али их се треба придржавати.
Увек се може успоставити карактер и понашање човека из одређеног поднебља, као и његово понашање и прилагођавање оним условима у којима се нашао сам међу другима. Ако се понашање таквог појединца уопшти, добија се карактерологија једног народа или целог ограниченог подручја, поднебља. Није лако описати, уопштити и извести карактер људи једног географског подручја или баш једног целог народа.
Двадесети век у Европи је открио: када год не може да реши неко питање, одмах прибегава опробаном поступку – примењеној историји. Тако се не добија право решење проблема, али се добија илузија да се дубоко зарања у постављено питање, и било који такав резултат је онда бољи од ћорсокака.
Како из такве перспективе сагледати историју Срба која је бар делимично уткана у њихов карактер?
Немањићки период, краљеви и цареви, вековни напредак и изградња државе и народа – оставио је печат који се пружа до данас. Зато је Косово велика рана која никада и није зарасла, али је огромна енергија пројектована у тај догађај и његове крупне последице. Живот двора, великашка етикеција, моралне категорије у животу нису погубљени, пренели су се у народ, евидентни су, рецимо, у епским песмама; јавни живот с таквим узорима хришћанских вредности ризница је која чека свој тренутак, уверење је да ће он ускоро доћи. И дошао је тек у 19. веку. Али до тада је хијерархија вредности очувана у породичним задругама, у патријархалним назорима који су били и заштита и, испоставило се, далекосежни пројекат. Та организација породичног живота сачувала је и појединца и народ својим етичким вредностима. Није најважније што су се етичке вредности и кршиле (о оним кршењима која нису водила рачуна о тлачитељима не треба ни говорити), него што су оне биле живе: чак и ако се крши усађена вредност, важно је да постоји свест да је почињен грех. Свест о греху је етика која везује људе чак и кад се строго не придржавају хијерархије вредности.
У условима када и појединци и народ могу да пројектују на свој хоризонт добре изгледе, који ће повремено доживљавати застој, пад свих вредности није општи, само се колеба. Готово исте вредности су очуване и после устанака, исти је етички однос, само се мењају околности: пројекција се постепено окреће од страних угњетача ка домаћим моћницима. Развој није само илузија, перспективе су чак реалне, али се споро остварују.
Па чак и двадесети век има своје шансе међу Србима: страдања су превелика, али победничка илузија је толика да изгледа како може да надокнади, својом етичношћу, све катастрофе. Победнички тријумф је опасна попутбина не само појединца, него и народа. Изгледа да су Срби увек били на победничкој страни. И да их је то држало у толикој мери да су постали дрчни, не само у међусобним односима, него и у надмоћном односу према другим народима. Лепо се види како се Срби стално упоређују и хватају у коштац с великим народима, а багателишу оне с којима би, по природи ствари, могли да се мере
Први светски рат је окончан тријумфално, мисле Срби; и Други светски рат је тријумфалан не само за Србе него и за све југословенске народе. Грађански, идеолошки рат, мноштво жртава на све стране замењен је идеологијом „новога човека“ када су сви на добитку, јер се креће од нове илузије.
После нове промене ситуација се и даље компликовала тиме што се у први план избацила национална прикраћеност и жртва за друге народе. С тим што су Срби први пут као нација постали губитници, опет уз илузију да су покушали да спасу Европу од безакоња и пораза међународног права.
Интересантно је колико су Срби спремни да одмах просуде светске конфликте и да без устручавања дају решења, истина, без истинског разумевања и сасвим непримерено дотичној ситуацији. Али када треба решити свој проблем, такви велики саветници одмах устукну; исто је и с питањима која се јављају у продици или околини. Као да ти субјекти нису ни дорасли до индивидуације, да и не помињемо обожење.
У новонасталој ситуацији, када су пољуљане постојеће вредности, покушај да се васпостави хијерархија вредности поремећене грађанске класе – испоставило се да то више није могуће, не само код Срба, него ни код других народа Европе. Наиме, Европа више и није центар који је узор за преостали свет. Рекло би се да је све поремећено, а да је тешко, готово немогуће васпоставити хијерархију вредности која би својом разином могла да прекрили све разлике и илузије. Хаотичност и релативизација су на делу.
Можда је у том погледу веома дубок осврт Милана Кундере: „Нова Европа рођена је из једног огромног пораза, којем нема равног у њеној историји; први пут, Европа је била потучена, Европа као таква, читава Европа. Потучена прво лудилом свог сопственог зла отеловљеног у нацистичкој Немачкој и потом ослобођена с једног краја од стране Америке, а с другог, од стране Русије. Ослобођена и окупирана. Говорим то без ироније. Обе те речи су тачне. У њиховом споју лежи јединствена природа ситуације. Постојање чланова Покрета отпора–партизана, који су се свуда борили против Намаца, ништа битно није променило: ниједна земља Европе – Европе од Атлантика до балтичких земаља – није се ослободила сопственим снагама.“ А потом, без обзира на непрецизност, због које би му се могло приговорити, наставља: „Ниједна? Једна ипак јесте. Југославија. Својом сопственом партизанском војском. Зато је 1999. године било неопходно недељама и недељама бомбардовати српске градове: да би се, a posteriori, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног.“
Да ли ће ова нова ситуација протрести Србе па да више не буду кочоперни, разметљиви, бар да не буду дрчни? Ко би то могао рећи, никада се не зна.Сава Бабић
Васа Михаиловић
ЗВУЦИ ОЧЕВЕ ВИОЛИНЕ
Кроз прозор допрео је цијук виолине у ноћи. Њен дрхтав глас подсетио га је на сличну мелодију коју му је пре много година, још кад је дете био, отац свирао на виолини.
Покрио је лице рукама.
Покаткад је отац узимао виолину и свирањем забављао синчића. Као из магле изникла је слика једне касне летње вечери. Лежао је на кревету и слушао. Млечна светлост са столне лампе осветљавала је један угао собе, док су у осталим ћутале велике сенке и слушале
Отац је свирао мелодије које је у младости научио. Приљубио је главу уз виолину и вукао гудало горе доле, мало намрштивши лице. Изгледало је да се са сетом присећа нечег милог и вољеног, а занавек изгубљеног. Син га је нетремице посматрао, не схватајући за чиме жали чудно замишљен израз туге и одсутности на очевом лицу.
Свежи поветарац играо се са завесама и убацивао повесма мрака у собу. Отац је свирао без престанка. Ноћ је пролазила...
Негде у мраку виолина јеца све тише. Пред њим још увек лебди погурена очева прилика. А сад он више није млад и отац је далеко, недостижно далеко. Али он ипак чује звуке његове виолине, гле, види га пред собом и чини му се да сада разуме тајну израза његовог лица. Плими туга и запљускује обале његовог срца. Отима му се вапај: ''Свирај, оче! 'Свирај ту тужну песму прохујале младости!''
Виолина се утишала. Напољу је ћутао сањиви мрак.
МЕСЕЦ НА ПЕСКУ
Једне месечинасте ноћи допливала морска корњача из тамних дубина и добауљала до скривеног места на жалу.
Ту је изручила сву утробу белих топлих јаја. По нагону, затрпала их је влажним песком.
А кад је пошла натраг у море, предомислила се на пола пута и вратила се да снесе још једно јаје. Али није стигла да га затрпа, јер је чула неке претеће шумове.
Јаје је светлело у ноћи као малени месец на песку, усамљено и зачуђено.
КАВЕЗ
Неки људи су увек победници - чак и кад су наизглед губитници; неки људи су заувек губитници - чак и кад изгледа да су победници. Све зависи из угла гледања, госпођо. А ваш угао је искривљен. Ви увек кренете прерано а стигнете прекасно. Очи вам гледају преко брда, а саплете вас свака избочина. Хоћете пречицом тамо где други не би ни заобилазно. Муж вам је био изговор за лоше поступке, деца су вам била изговор за љубав коју не поседујете, кућа вам је била изговор за смисао живота којем тежите али га немате, а сад више тих изговора нема. Муж вас је напустио, деца су отишла својим путем, кућа је пуна прашине... А вама се, драга госпођо, још увек чини да имате све. Опет тај поглед у страну. Деси вам се и понеки љубавник тек да себи докажете да сте грађевина у чврстом стању, иако вам је душа пуна паучине. Требаће вам много напора да пронађете кривце за толико рушевина. Још се нисте довољно збрчкали, још сте добро „очувани“, драга госпођо, али рестаурација вам је близу. Али, ви видите само оно што је далеко. Срећа да вам је уштеђевина велика па ћете моћи да надокнадите временску аномалију звану - старост. Деца ће вам писати издалека. Можда ће да вам честитају рођендан на који сте и сами заборавили. А можда ће вас та иста деца подсетити на њихов рођендан? Па ви се више и нећате кад сте их родили, давно је то било. Тренутно имате само једну дилему: да ли отпустити љубавника или задржати комшију? Прескупо вам је да одржавате обојицу. Користите јако сунце да се покажете, да мушкарци виде чиме располажете. Слаба вајда. На голом телу нема џепова ни штедних књижица, па вам се не види колико сте згодни. А да се сунчате у стану од триста квадрата - не иде. Нема публике. Ви сада имате своју одабрану публику са истанчаним укусом. Али, она је тамо негде, треба окупити све те мангупе око себе. Погледајте, госпођо, колико има књижевника, а баш ниједан није написао књигу по вашем укусу. А ви не читате све и свашта. Боље ништа. Добили сте све судске спорове, и са првим мужем, и са другим мужем, и са комшијама - шта њима вреди што су прочитали толико књига? Кад не буде имао ко да вам дохвати папучу, схватићете о чему вам причам. То вам сада изгледа наивно. И ове алапаче што вам праве друштво уз јутарњу кафицу нису вам нешто по вољи. Много причају, мало кажу. Лепо би било да одете у кафану, да поручите дупли виски, да се куцнете, али... Е, увек има неко „али“. Нема ко да плати рачун, а није лепо да дама плаћа. Тек пристојности ради, мењате хаљине сваки дан. И то све оне најскупље. Мали је ово град за тако велику даму. Кад хаљине поједу мољци, па кроз те рупице почне да цури ваше господство; па кад вас ухвати „аристократска анемија“, а нигде добровољног даваоца који би могао да вам помогне; па кад крену „емотивни вампири“ да вам се диве; па кад вас господа, на путу за старачки дом, замоле за плес, а вама пукла штикла на последњем пару ципела који имате; па кад набораном руком кренете да упалите кандило, а ни славу нисте имали времена да славите; тек - светац вам намигне шеретски са иконе а ви помислите да сте на правом путу. И били сте на правом путу све док вас нису ухватили на кривој нози - сад вам криво и мало и велико. Кад год сте, госпо драга, изашли на месечину било је облачно. Није то малер, ни зла срећа, само погрешан избор. Нема више стопа испред вас, некад сте бар умели да читате трагове, па по њима да се крећете, али ви сте их све гурнули иза себе; они бар свећу имају, а ви тумарате по мраку. Кад ваша бакља догори, па ако једном изађете из те пећине, немојте заборавити да извадите руке из недара, могао би неко да помисли да вам је хладно, па да крене да вам греје та хладна недра. Хладноћа у недрима је једини лед који се никада не топи. Нисте слушали говоре, ни урлике, а сад бисте дали пола царства за један шапат. Бирали сте најскупља јела, сад вам и црви у јабуци пријају. Шта се то променило, госпођо? Зар само то што свет гледате иза решетака? Не очајавајте! Кад човек стане испред кавеза са мајмуном, никад се не зна ко је од њих двојице на слободи. Свако је у свом затвору, свако живи са својим пацовима и бубашвабама, свако гризе своју црвљиву јабуку, свако вири кроз рупицу на зиду, свако гледа на сат кад ће ручак, свако ослушкује звуке и чека да дођу по нас, свако је убеђен да је невин, и баш та невиност води нас у ропство - духовно или материјално.
Ненад Живковић
Крај странице