Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

Из садржаја
• Добитници књижевних признања УКС:
Миодраг Сибиновић и Милоје Дончић
• Сећања и помени: Слободан Ракитић,
Милорад Ђурић, Слободан Павићевић, Остоја
Балкански, Иван Гађански и Васка Лукић
Марјановић
• Темат : Где је нестала критика ( српске)
поезије
• Прилози интернационалној Хомерологији
• Поетика цртежа Милослава Шутића
• Поезија, проза, критика

Андрић и мистерија времена (I)

Ристо Тубић

Време је за мене највеће чудо. Поимање
времена, употреба времена, осећање времена,
све су то за мене праве загонетке, које се
представљају преда мном свакодневно.
И. Андрић

Да, заиста: време је право чудо; свакако,
есенцијални филозофски проблем. Није, чини ми се, нико,
сем св. Августина, тако интензивно као Андрић осећао
проблем времена. Мислио је да је питање суштине и
порекла времена нерешива метафизичка загонетка.
Сигурно, постоји загонетка. Сигурно, постоји тајна.
Чинило се, да је она, та загонетка, решена све би
лакше, у сфери метафизике, било решено. Срећом, нема
никакве опасности да буде решена. И даље, пред реком
времена, остајемо узнемирени. Увек ћемо, изгледа,
моћи да кажемо оно што је давно рекао св. Августин:
Шта је време? Ако ме то не питају, знам. Ако питају
не знам.

Ако то не зна највећи филозоф патристике, у бити
мистик, можда то боље зна знаменити песник, помало
херметичан, Паул Целан:

Из ораха тријебимо вријеме и учимо га ићи:
у љуску вријеме се враћа.
Загрљени стојимо у прозору, гледају нас с улице:
вријеме је да се зна.
Вријеме је да се камен удостоји цвасти,
да непочин срце туче.
Вријеме је да буде вријеме.
Вријеме је.

Шта је, дакле, време? То је опсесивна тема целе
филозофске традиције. И то је, дакако, метафизички а не
логички проблем.
Шта је, на пример, садашњост, садашњи тренутак?
Борхес каже да је то тренутак који се састоји помало од
прошлости, а помало од будућности. Садашњост по себи
не постоји; она није непосредна чињеница наше свести.
То је, у суштини, проблем пролазности што је Андрић
толико пута наглашавао и не ретко у својим причама
волео да каже: „и то ће проћи“. Време пролази. Што нас
подсећа на онај дивни Боалоов стих:

Време пролази, у тренутку
у ком је нешто већ далеко од мене.

Моја садашњост, вели Борхес, или оно што је било моја
садашњост, већ је прошлост. Левинас, опет, у свом стилу,
каже: Садашњост полази од себе, боље речено, она јесте
само почетак. У бесконачном стању егзистирања
које је без почетка и краја „садашњост је пукотина“.
Садашњост раздваја и спаја; она започиње; она је сам
почетак. Она има једну прошлост, али у облику сећања.
Она има историју, али није историја.
Да видимо шта каже Андрић. Говори о времену
уопште, о времену као таквом. Његово исходиште
остаје у сфери чуђења: да је „време највеће чудо“,
први и највећи мистериј. Из свих његових филозофема о
времену остаје кристално јасно: да се време не може
апстраховати, да га наше мишљење никако не може
занемарити; да наша свест непрестано прелази из једног
у друго стање, и да је то време сукцесије. Као да је
осећао звук и тон, баш као и Борхес, једног од првих
Тенисонових стихова:

Време лети усред ноћи.

Што је, заправо, једна врло поетична
идеја, то да цео свет спава, али у
међувремену тиха река времена – ова
метафора је неизбежна – тече пољима,
друмовима, тече међу звездама, међу
галаксијама.
Можемо, понекад и занемарити наше
мишљење о простору, али никако не и о
времену. Андрић није дискурзивно, у логици
појмова, артикулисао тему времена, али
је фрагментарно, разним поводима и
приликама дотиче, дочарава, ни најмање
не губећи из вида њен дубински домет,
недокучивост њеног краја. Свакако,
дочарава идеју времена превасходно
у поетским сликама у његовом
романескном и приповедачком
подухвату. У ком визионарском
видовитошћу продире у дубину прошлости
у потрази за битним ознакама човека и
историје.
Говорећи о томе, помало и филозофским
језиком, не можемо да заобиђемо
Исповести св. Августина – дело које је
Андрић, баш као и дела римских стоика,
верујем, веома добро познавао.
Насупрот схватању објективног
времена, св. Августин истиче да је
време у непосредном односу према
људском временском доживљају и нешто
„субјективно“. Оно, дакле, није индиферентни
след тачака – тренутака без унутарње везе,
него је у сваком тренутку душа својим
доживљајем садашњости у исти мах изнад
ње сједињена са прошлошћу и будућношћу.
Хоћу да верујем да Андрићу нису били
непознати ови Елиотови стихови:
Време садашње и време прошло
Оба су можда присутна у времену
будућем.
Овим означавањем времена као
форме унутарњег опажања, унутарњег
чула, Кант указује на други корен
појма времена чија анализа наступа
баш у Августиновим Исповестима. Тај,
по Канту, други корен појма времена
управо погађа Андрићеву интуицију
непосредног протицања тока времена.
Појам пролазности уздигао је до хипостазе,
увеличао до метафизичке истине. Каже: да
осећање пролазности све више прожима
његово биће, „хара у мени као зараза“.
Људима, међутим, изгледа да је све око
њих вечно и непромењиво, и тако, вели, са
том дивном илузијом проводе и свршавају
свој век „ослобођени највећег људског
зла, ужаса од пролазности“. И наставља:
Само људи који воле живот могу да чују и
„забележе тиху мелодију пролазности, коју
не треба прекидати ни порицати ни покушавати
да је надвичемо“. Јер, она је, та мелодија,
сва само химна животу коме не знамо
почетка ни краја, у који нас нико није звао,
који нам нико није дао, из којег морамо
изићи пре или после, иако не знамо како ни
када, зашто ни куда, – закључује Андрић.
С друге стране, у Знаковима поред
пута каже да сав смисао и сва вредност
живота долази од тога што живот није трајан
и зато што је погрешно замерати му што је
пролазан. Очито, реч је о крајностима које
се дотичу, што је, како добро примећује
Радован Вучковић, основно својство
Андрићевог мишљења у Знаковима, то
јест: да је оно садржано у антиномијама
које се измирују у парадоксу без
коначног решења.
Као осећање пролазност изазива
највећу патњу, али као мисао представља
основу нашег, човековог, јединог бића
свесног смрти, које свим својим акцијама
настоји да се превазиђе пролазност; сви
напори остају узалудни, јер је човек у
природи осуђен на трагедију; сигуран је
да му једном мора доћи крај, ништа није
вечно.
Па ипак, свест о смрти не обесхрабрује
га. Иако зна да је коначан делује као
да ће бити трајан, иако је смртан настоји
да се афирмише као трајност егзистирања.
Док размишља не боји се смрти. Свест
о пролазности не умањује животну
разноликост. Управо су на страницама
Знакова призивана разнолика животна
и стваралачка искуства. Пролазност је,
чини се, основна категорија Андрићевог
промишљања живота и света, битна за његову
антропологију и аксиологију. Закључује:
Најкраћа и најсавршенија формула за човека
је пролазност човека и свега што је његово.
Вилијам Јејтс лепо каже:

Време капље и пропада,
као свећа која сагорева.

Остаје проблем порекла времена; како
њега решити?
Морали бисмо, најпре, мало удаљити наш
историјски поглед. Можемо изабрати између
две метафоре. Извор времена можемо
сместити у будућност или у садашњост.
Добија се, мисли Борхес, исто. Увек смо
пред реком времена. Сваки пут кад се
сетим Хераклитове мисли:
Не можеш два пута ући у исту реку,
дивим се његовој дијалектичкој вештини.
Платон је мислио да време потиче из
вечности што Борхес оспорава. Јер тако
нешто тврдити значило би да вечност припада
времену. Ни Аристотелова тврдња да је
време мера кретања није баш убедљива:
јер кретање се дешава у времену и не
може објаснити време. Постоји једна врло
згодна сентенца у св. Августина: „Не у
времену већ са временом, Бог је створио
небо и земљу“. Објашњава да Бог ништа
није радио пре него што је саздао Небо и
Земљу. Време је начињено истовремено
када Небо и Земља. У Исповестима пише:
– Не одговарам онако како се прича да
је неко шаљиво, измичући тешком питању
одговорио – „Спремао је пакао онима
који истражују тако високе ствари.“ Први
стихови Постања не односе се само на
стварање света, стварање мора, земље,
таме, светлости, већ и на почетак времена:
свет је почео да постоји са временом и
отада је све сукцесивно.
И код Андрића је, чини се, време
сукцесивно, што код њега није баш
лако објаснити и зато што је Андрић од
оних писаца које мучи оно што је тајно,
скривено, недокучиво у људској души. У
разговору са Мешом Селимовићем Андрић
каже: „Прошлост, то је ваљда, оно што не
пролази!“

Шта би то требало да значи? Ништа
друго, чини ми се, до то да у Андрићевом
поимању времена гроссо модо нема
разлике између прошлости, садашњости и
будућности, већ се све три временске
димензије стапају у једно. А у беседи
приликом доделе Нобелове награде рекао
је и ово:

„Није уопште важно да ли један
приповедач описује садашњост или прошлост
или се смео залеће у будућност. Оно што
је при томе главно то је дух којим је
задахнута његова прича, она основна
порука коју људима казује његово дело.“

Дакле, свет се стално креће. Време
пролази. Али куда смера, у ком правцу?
Једнос од тих загонетних својстава,
ни прво по тежини, али ни последње по
лепоти, јесте оно које нам омогућује
да утврдимо у ком правцу време
протиче. Општеприхваћено мишљење гласи
да се време креће од прошлости према
будућности. Међутим, исто је тако логично
и супротно мишљење исказано стиховима
шпанског песника Мигела де Унамуна:

Ноћна река времена тече
из свог извора,
вечне сутрашњице...

Ова два мишљења подједнако
су вероватна и неподложна провери.
Прошлост и садашњост код Андрића
садрже мноштво путева, што се
најбоље види у његовим романима и
приповеткама. У тоталитету збивања,
чини се, другачије и не може бити

ОДЛАЗАК УМЕТНИКА: ОСТОЈА БАЛКАНСКИ (1937–2013)

У холу Удружења књижевника Србије, у Француској 7, налазе се барељеви великих српских писаца: Симе Матавуља, Јована Скерлића, Радоја Домановића, Исидоре Секулић, Иве Андрића и Милоша Црњанског, рад Остоје Балканског

После краће болести, у Београду
је преминуо наш познати вајар
Остоја Балкански (1937). Пола
века радио је и стварао у нашем глав-
ном граду, у скромном атељеу на Но-
вом Београду. Нуди је веома занимљи-
ве идеје, поклања своје радове, али,
често, није наилазио на разумевање
средине. Живео је тихо, повучено, ван
магистралних токова уметничке естра-
де. Свој посао је схватао као мисију.
Аутор је спомен обележја несврс-
таности на Брионима и десет рељефа
у Галерији несврстаних у Подгорици.
Скулптуре и слике Остоје Балканског
налазе се код светских државника, у га-
леријама и колекцијама широм света.
Излагао је у Београду, Шапцу, Нишу,
Орашцу...Урадио је читав низ споме-
ника, биста и рељефа. Историјском
музеју Србије, поводом два века од
Првог српског устанка, поклонио је
69 рељефа-портрета војвода из Првог
и Другог српског устанка, аутор је 250
рељефа-портрета знаменитих Срба од
Немање до данашњих дана. У Музеју
Првог српског устанка у Орашцу, у
сталној поставци, налази се десет ње-
гових рељефа-портрета најзнамени-
тијих устаника. Урадио је и читав низ
портрета значајних књижевника: Симе
Матавуља, Јована Скерлића, Иве Ан-
дрића, Милоша Црњанског, Исидоре
Секулић, Бранка Ћопића, Алексе Шан-
тића, Петра Кочића, Јована Дућића,
Његоша, Меше Селимовића, Борисла-
ва Пекића...Ту су и портрети Вука Ст.
Караџића, Филипа Вишњића, Милу-
тина Миланковића, Николе Тесле, Ми-
хајла Пупина, Љубе Тадића, Предрага
Милојевића, Јована Рашковића, Петра
Лубарде...
Основној школи „Свети Сава”, у
родном селу Липнички Шор, покло-
нио је 24 рељефа Вука Ст. Караџића и
његових савременика. Био је спреман
да завичају, без икакве надокнаде, по-
клони свих двеста портрета знаме-
нитих Срба, од Немање до данас, под
само једним условом: да се обезбеди
простор за галерију „Великани Ср-
бије”, у којој би била смештена његова
колекција. Галерија би, наравно, била
отворена и за друге уметнике, који би
радили портрете знаменитих Срба.
Своју вредну колекцију понудио је и
главном граду, али, опет, коначног до-
говора није било. Предлагао је да се
негде у Београду, рецимо на Авали, из-
гради „српски Олимп“, са портретима
и биографијама наших великана, и да
то буде „галерија која расте“, коју ће,
после њега, допуњавати други уметни-
ци са својим портретима знаменитих
Срба.
Предлагао је Балкански и да се на
почетку београдских улица поставе
гранитне плоче са барељефима лич-
ности чије име улица носи. Тако би
грађани, и гости главног града, сазна-
ли нешто више о српским великани-
ма. Био је спреман да поклони барем
педест портрета. Градски оци су идеју
украли, понегде портрете постављају,
других аутора, Балканског нису звали.
Предлагао је и оснивање Галерије срп-
ских пријатеља, у којима би се нашли
Арчибалд Рајс, Николај Николајевич
Рајевски, генерал Штурм, немачки вој-
ник Шулц... Био је спреман да уради
и поклони двадесет портрета. И ова
идеја је остала без одјека.
У холу Удружења књижевника
Србије, у Француској 7, налазе се ба-
рељеви великих српских писаца: Симе
Матавуља, Јована Скерлића, Радоја
Домановића, Исидоре Секулић, Иве
Андрића и Милоша Црњанског, рад
Остоје Балканског, које је он поклонио,
без икакве надокнаде. Стално је пона-
вљао: „Жеља ми је била да мој рад буде
у служби народа”.
Прошлог лета, урадио је тридесе-
так скулптура од абоновине, тврдог
афричког дрвета, донетог давних дана,
са путовања. Спремао је изложбу под
насловом: „Мистерије егзотичног або-
носа“, нешто што Београд до сада није
видео. У његовом атељеу остале су де-
сетине барељефа српских великана у
гипсу. Хоће ли неко у Београду, у Ср-
бији, имати слуха да се ово културно
благо сачува – остаје да се види.
Отишао је велики уметник, тих и
скроман човек, који за живота није до-
био оно што му је припадало.
Зоран Радисављевић

 

Милоје Дончић

Првог дана марта представљен је бео-
градској публици Милоје Дончић (1963)
лареат награде УКС “Милан Ракић” за
2011. годину за књигу “Копљарница”
(“Апостроф”, Београд”). О песничком оп-
усу овога аутора говорили су најпозва-
нији: чланови жирија - председник Адам
Пуслојић и чланови Петар Жебељан и Ра-
домир Стојановић указујући на елементе
који су овог аутора с правом издвојили из
годишње песничке продукције. Дончић
је одржао узбудљиво слово о Ракићу као
дипломати, прочитао неколико песама из
рукописа, такође ексклузивно и прегршт
песама из тек објављене збирке “Звездо-
слеп” а понајвише из награшене збирке за
шта је био награђен аплаузима


Албумин хумани за
Републику

На сламци албумина хуманог
Самозвана висиш републико
Црв ти јарбол врти
Залегла црна слико.
Твоја вештачка брда, мамац
ерозија
Ка мрављем воде дому
Низ кокину падину мртва
екскурзија
Пале се лампе на орлодрому.
На светој планини јасике труле
Жути се табла путоказ бола
Списак отмица
Са хоризонта страве оборене
карауле
Светиљка хада светлуца ти
на црти
Колонијални билборд историју
ти отвара
Бетонска гнезда, самице смрти
Пресијавају се јубилеји у коморама
замрзнутих изнутица.

Жив си Милане

Милану Ковачевићу другој жртви
минског поља у Шевенингему.
Из твоје самице буди се дан као
из јаслице
У срцу оловне саднице са Цера
и Брегалнице
Научиће да расте домовина
Научиће да бестидно тече Дрина
Са бечких балкона најлепше
заслепљује твоја висина.
Жив си Милане!
Седиш у радној соби на своме небу
у својој пирамиди
Нису те усмртиле жуте фасцикле
и струјне кабине
Завидан ти је облак што ти над
челом бриди
Преко школске табле поспане
отаџбине.
Огртач истражни претворен
у нулу
Унезверени мантили
Крај узглавља твога оставише
бочицу вакцинску
Оборену црну налик на
Караулу

Школско игралиште у
Метохији

Лета Авнојевског на Дан
републике 1974.

Курири упорни и уморни
Казаљке крваре у утроби зидног
сата
На ударној табли поставише оглас
спорни
Скојевски је капут звучним тактом
мерио дужину реферата.
Пао је први конгресни летак
Комад борде тканине и црна мрља
прекрише тробојку
На календару страве тринаести
месец слепак
Из штафетног бубња статисти
лажни надвисише бројку.
Блатњава лопта од телеће коже
Маршалова шапка штитила је
задах надошле армаде
Од кумовских пакета расле су очи
ложача Боже
Шињели Авноја означише почетак
параде.
Из моје руке излете мехур свеже
закланог вепра
Пиштаљка стара ново полувреме
за прогнану наставу
Носио сам помагала разна
Свињске уши на штапу ко борбену
заставу
Половина игралишта већ јее била
празна.

Баба Гинин бунар
Радослав Недић

У Шапцу сам био неколико пута, али даље
од центра нисам никуда мрднуо. Знао сам
да се недалеко од овог града налази место
Богатић, познатије по Милићу од Мачве, него по
било којој другој знаменитости, али ни тамо ни-
сам никада био. У ствари, са жаљењем могу да
констатујем, да ми је мало тога од Западне Србије
познато. Обишао сам многе светске градове реке,
планине..., али је незамисливо да никада нисам
видео Лозницу, Бајину Башту, ни Дрину,наравно!
Ваљда сам због тога прихватио позив, једног
лепог мајског дана, да проведем викенд у Мајуру,
селу у близини Шапца, код мог пријатеља Попа,
познатог фудбалера, чија се играчка каријера про-
тезала диљем некадашње Југославије, по читавој
Европи, а тренерска с краја на крај Африке. Њего-
ва кућа налазила се на главном путу који пролази
кроз само село. Куће поређане углавном са леве
стране, са десне, оранице и кукурузишта све до
Саве, а мало даље уз пут, неколико омањих језе-
ра, која су мештани називали ‘’Мајдан’’. У ствари,
радило се о дубоким рупама где се некада вадио
камен, па како је подземним путевима у њих про-
дрла вода из Саве, настала су језерца са бистром,
на сунцу угрејаном водом, у којима су се у летњим
данима купали, не само Мајурци, већ су на ку-
пање долазили млади чак из Шапца. Данас је све
то спојено. Град се проширио.
У Попову кућу могло се и колима ући право
са пута кроз широку дрвену капију. У простра-
ном дворишту, са леве стране налазила се стара,
приземна кућа, са десне мало већа, нова, право
чардак, а некако на средини, бунар. У дворишту
утабана земља, трава тамо где се мање газило и у
близини тарабе према комшијском имању. По њој
су чепркале кокошке, а велики, кочоперни, ша-
рени петао повремено се оглашавао продорним
кукурикањем.
За ову прилику окупило се читаво друштво:
кум Ђока, Рајко ‘’Бабин’’, грмаљ од најмање стод-
вадесет кила, Васа ‘’Чарапа’’, који је добио нади-
мак по Васи Чарапићу, брат Бора, мајка Гина и још
неке комшије. Пао је договор да се за ову прилику
испече прасе на ражњу направљеном поред самог
бунара. Прасе је требало да купи ‘’Чарапа’’, док је
за пиће био задужен ‘’Бабин’’.
Када је кренуо у куповину прасета, кум Ђока
довикну:
- Еј, ‘’Чарапа’’, купи и једно јагње, ако те не ух-
вате!
После неког времена, вратио се Васа добро
обављеног посла. Донео је прасе и јагње. Нису га
ухватили.
Ни Рајко ‘’Бабин’’ није омануо. Купио је по гај-
бу пива, вина и киселе воде. Са трокраком куком
окаченом на дугачак конопац, спустио је једну
по једну у бунар да се хладе, док се на већ при-
премљеном ражњу и ужареној ватри вртело јагње.
Прасе је остављено за сутрадан. Наравно да се за
погачу, проју и салате из домаће баште, побрину-
ла баба Гина.
Пролетњег дана око подне, сунце беше до-
бро упекло. Расположење у друштву одлично.
Причају се вицеви и свакојаке догодовштине по
којима су Мајурци познати. Ражањ додатно греје,
јагње ухватило корицу, а то је већ био сигнал да
се треба освежити. Крену Рајко са оном куком на
конопцу да лови гајбе у бунару на исти начин како
их је и спустио. Извукао је најпре ону с вином, за-
тим са киселом водом, али гајбу с пивом никако
није успевао да закачи. Окупљени око ражња и
жедни, задовољисмо се хладним шприцером, док
се ‘’Бабин’’ замајавао око гајбе с пивом, псујући
већ видно изнервиран.
- Ма, наћи ћу је ја. Није имала куда да оде. –
гунђао је као за себе, док смо се ми смејали, за-
витлавајући га да је можда неким тајним каналом
отишла у Саву. Када је у једном тренутку нешто
закачио, кренуо је, онако огроман, свом снагом
да вуче, али му никако није полазило за руком да
извади гајбу. Мора да се негде на дну заглавила,
помислисмо.
- ‘Бем ти сунце, ево је! – викну ‘’Бабин’’ сав-
знојав од силног витлања куком, нагињући се пре-
ко ограде бунара да руком прихвати гајбу.
Када је изнео свој ‘’улов’’, сви смо у тренутку
занемели. Био је то један зембиљ од плетене жице
у коме се налазило двадесетак флаша јагодинског
пива са лепо очуваним етикетама, на којима се
налазила слика сељака са шубаром и патент запу-
шачима као на флашама од клакера!
- Гино, Гино – први се прибра Поп, - видишта
смо нашли у бунару!
- Ју, децо – изненади се његова мајка. – Када
смо зидали нову кућу 1936 године, спустили смо
тај зембиљ с пивом у бунар, али ево прође више

од 50 година, па како нисмо успели да га извади-
мо, одавно смо га заборавили. Морао тата у оно
време да иде да купи друго пиво за раднике, а му-
чио се и нервирао исто као што се ‘’Бабин’’ мучио
данас.
Пошто смо открили порекло пива пронађеног
у бунару, занемарисмо трагање за БИП-овом гај-
бом, али кренусмо са свакојаким коментарима,
почев од оног да га треба понудити Јагодинској
пивари, а да ћемо за узврат добити најмање де-
сет - петнаест гајби пива, а можда и више, преко
мишљења да је највероватније покварено, све до
идеје да отворимо једну флашу и пробамо какав
му је укус, али је за ово требало наћи добровољца!
- Ево ја ћу да га пробам – први се огласи Васа
‘’Чарапа’’. - Мене је бог већ казнио када сам пијан
пао под воз и изгубио десну руку. Ваљда неће опет
да ме казни, а и ако ми се нешто деси, била би то
најмања штета. Узе Васа једну од флаша у ону једи-
ну руку и, придржавајући је међу ногама, вешто
потегну патент отварач! Зачу се мали прасак, из
грлића флаше крену пара, а затим покуља и пена.
Принесе је устима и, гледајући нас преко флаше,
отпи два-три гутљаја, подригну и, очигледно за-
довољан, седе на земљу, наслањајући се леђима на.
ограду бунара.
Посматрали смо га знатижељно неколико ми-
нута у очекивању његове реакције, а онда Васа
диже флашу у вис у знак наздраљања, испи је до
половине и изненади нас:
- Боље пиво у животу нисам попио! – рече.
Ово као да нам је био сигнал да посегнемо за
пивом које се у баба Гинином бунару хладило
више од пола века. Почесмо да отварамо флаше
и са радозналошћу, ма да са малом резервом, кре-
нусмо у дегустацију. Резултат је био да је у рекорд-
но кратком року, уз јагње скинуто са ражња, све
пиво било попијено.
Пошто нам је понестало пива, Рајку ‘’Бабином’’
није ништа друго преостало него да са конопцем
и куком, поново крене у потрагу за нашом гајбом
пива у бунару. Није хтео да је остави некој новој
генерацији која би могла, можда за неких сто го-
дина, да је случајно пронађе.


Песникиња и хероина
Васка Јукић Марјановић (1935-2013)
Васка је припадала групи вредних младих
литерата који су се већ у раној младости
укључили у наш послератни друштвени и
културни живот. Била је члан чувене редакције
дечјег месечника „Змај“, са значајним именима
наше књижевности: Бранком Ћопићем, Алексан-
дром Вучом, Арсеном Диклићем, Миром Алеч-
ковић... Све до смрти била је неуморни прегалац
у нашем културном животу – покретач многих
иницијатива, писац разних жанрова – песама,
прича, романа, драмских текстова, критика и
афоризама, уз то и неуморни новинар – сарадни-
ца низа листова и часописа...
Живела је у књижевној породици – са су-
пругом Алексијем Марјановићем, познатим
под уметничким именом Алек Марјано, јед-
ним од наших најбољих послератних хумо-
риста и сатиричара, и сином Бодином, који
је био ренесансна личност – велики таленат
на разним пољима: новинар, песник, афорис-
тичар, шахиста... Погинуо је на Вуковарском
ратишту 1991. Отац Бодинов, Васкин супруг
Алек, не могавши да поднесе смрт сина једин-
ца, извршио је 1992. године самоубиство.
Остатак живота Васка је посветила приби-
рању, сређивању и штампању текстова својих
најмилијих, али је имала снаге да свом разно-
врсном опусу дода и нове вредне текстове, да
иницира и организује многе културне и хума-
не манифестације, осећајући добротворни рад
као своју мисију. Упркос својој судбини антич-
ке хероине није, дозволила себи да је обузме
малодушност – бодрост духа зрачила је из ње
до последњег животног даха.

Одабрани афоризми

• Да су жене писале Библију, Адам би Еву истерао из
Раја.
• Неке жене тврде да су сви мушкарци исти. Сумњи-
во ми је толико искуство.
• И кајање је привилегија. Нема свако могућност да
прави велике грешке.
• Најлакше је дубоко убедити плитког човека.
• Платон је имао срећу што његови родитељи нису
водили платонску љубав.
• Људи најчешће постају зли због добара.
• Некад је једно причао, а друго радио. Захваљујући
томе, толико је узнапредовао да сад једно прича и
друго ништа не ради.
• Толико су му кадили да више није могао без кади-
лака.
• Без мућкања нема ни друштвеног крема.
• Говоркање је сразмерно прећуткивању.
• Зашто сви који су се прогурали напред траже да их
сматрамо напреднима?
• Ако је знање моћ, откуд међу моћницима толико
незналица?
• Хтели би у легенду, а нису ни за басну!__

Васкини афоризми ушли су и у антологије.
Витомир Теофиловић

Молимо вас да измирите (евентуални) дуг за 2012, као и да обновите претплату
на „Књижевне новине“ за 2013. годину, према упутствима у импресуму.
Пажња! Сада се динарска претплата врши на рачун
Привредне банке Београд, бр.255-1860-18.

 

 

 

 

 Крај странице