Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, октобар - новембар 2011.

 

Из садржаја

• Београдски међународни сајам књига
• Андреј Бели, руски симболиста
• Тумачења: Жарко Команин, Слободан Павићевић, Добрица Ерић
• Филозофија паланке Радомира Константиновића
• Годишњице: Владимир Булатовић Виб и Весна Парун
• Боро Барух, сликар трагичне судбине
• Поезија: Џон Ф. Дин, Адам Пуслојић, Ернест Хемингвеј, Гжегож Латушински, Андреј Базилевски, Ранко Павловић...

Звезда у грлу
Иво Андрић и Миодраг Булатовић

Васо Милинчевић

У повременим сусретима и разговорима с Булетом, дотицали смо се разних тема, најчешће оних везаних за његово дело, али и бројних других.Непосредан повод разговору о Андрићу пружила је изложба Југословенска књижевност у свету (1968-1980), приређена у Народној библиотеци Србије 1980. године. Том приликом Буле ме је посетио у Библиотеци. Предајући му Каталог изложбе, као тадашњи управник Библиотеке, истакао сам да према библиографским подацима о преводима наших писаца на стране језике у назначеном периоду, по броју превода само су три, и то знатно старија испред Булета: Андрић, Крлежа и Селимовић. Погледавши каталог, Буле рече да та изложба даје унеколико искривљену слику о његовом присуству у свету, јер је највећи број превода имао у претходној деценији, од 1960. до 1968. године. (И заиста, како смо накнадно утврдили, у том Булетовом звезданом десетљећу објављена су чак 52 издања на разним страним језицима, понајвише на немачком, енглеском и француском).
- Да није у том периоду претегао Нобел, настави Буле, био бих барабар с Ивом и у овом наредном периоду.
– Ипак, додадох, Андрић је по преводима измакао свима осталим. Без премца је. Број превода његових дела подједнак је броју који заједнички чине библиографске јединице три прва писца иза њега: Крлеже, Селимовића, Булатовића...
Буле рече да је разумљиво с обзиром на вредност Андрићевог дела и додаде, прелиставајући каталог, да је Црњанском учињена неправда; његово дело заслужује далеко већи број превода. И Црњанског и Андрића високо ценим. Често сам разговарао с њима о разним питањима, нарочито с Андрићем. Оба су ме посетили у Словенији, на Остербергу и на Воглу. – Присетих се како сам раније чуо да Буле држи на свом писаћем столу само књиге оних писаца од којих по властитом мишљењу, може још нешто да научи, и да су се временом осуле све књиге са тог почасног места, осим неких Андрићевих. – Буле рече да има нешто од те приче, уз напомену да су неки духовно импотентни типови и завидљивци свашта измишљали о њему и вези с Андрићем, не би ли га опањкали и опоганили, приказали као грабежљивца и скоројевића...
- Не знам шта си још чуо, али рећи ћу ти о чему је реч: Једног дана шетао сам с Ивом, разговарајући о разним стварима, па и о његовим успесима и признањима, о Нобелу и другом, мада је он избегавао разговор о томе. – “Е, мој Буле, рече Иво сетно, све то јесте тако, али у мене ни кучета ни мачета“.- Ја на то, као из топа: усините мене! Иво се осмехну, а онда му се тај осмех заледи на лицу и не рече ништа. Рекао сам то што ми га у оном тренутку би жао, а не из неких задњих намера, како се касније испредало. То је сва прича, ничег више није било. Додуше, кад сам наредни пут посетио Андрићеве, док сам у предсобљу скидао мантил, приђе ми његова ташта и потапша ме по рамену, уз речи: „Ево нашег сина !“ По томе сам видео да им је Иво испричао наш разговор.
- Ето, упустио сам се сада у један нови експеримент, т.ј. покус, наставља Буле. Пишем историјску прозу. То ће бити мој први историјски роман. А посветићу га Иви Андрићу, као омаж с моје стране мајстору тога жанра. Биће ту историје, легенди и доста маште, фантастике, - онога чега није било код Иве. Сам Иво ми је говорио да му фантастика не лежи, нити модернитети те врсте какви се сад пишу. Он се, каже, уставио код Томаса Мана. То је његова мера, и он даље није ишао. Даље ћете наставити ви млади...
- Тај мој роман зваће се Звезда у грлу. Радња је везана за наш простор, за Рашку, боље рећи за Лимску долину, тамо негде крајем 16. и почетком 17. века. Као рецензенту моје књиге и критичару (на основу моје рецензије објављени су Људи с четири прста, чији су рукопис претходно одбила два издавача) испричаћу ти основну фабулу.
Елем, неки паша добије у Цариграду илити у Истамбoлу наредбу да угуши буну фелаха у Египту, Сирији или тамо некој источној земљи. Он, забуном, уместо на Исток, крене на Запад. Заправо, забуне и није било, свуда су биле буне које је требало гушити. Паша, тако, стигне у Долину Лима, у свој некадашњи завичај... Наслућујеш везу с Андрићем; не бој се, нећу га понављати. Главар лимских побуњеника имао је један проблем са звездом у грлу. Није је могао прогутати, а ако би се и десило да је прогута, поново би се на истом месту ту израсла та или друга звезда, и тако то... Полимски побуњеници живели су под водом и пашин проблем је био како да нађе врата од воде и угуши буну, или бар истреби побуњенике.
Кад реког Булету да је заплет занимљив и необичан, и да има података да су се и стари Словени крили под водом пред непријатељима, дишући на трску, Буле живну, и додаде: - „Ето видиш, не измишљам ја без основа, мада то за Словене нисам чуо. Ипак, Иво ово не би могао да напише, али са задовољством ћу му посветити плод духа својега и маште, ах маште“...
- Без обзира на то што ми се фабула допада, и што ми чиниш и част причајући ми је, волео бих, рекох, да он седи и пише тај роман него што мени, а вероватно и другима, препричава садржину. Бојим се, кажем, да се не засити и не испуца у том препричавању, па да и не приступи правом писању.
- Не бој се, пресече Буле, овај бунар неће лако пресушити. Обично упоредо радим више ствари, одмарајући се друкчијом материјом, новим персонажом. Ето, углавном сам завршио прозу Gullo-gullo. Осећаш ли два ел у изговору? Gullo је истовремено име животиње и једног (терористичког) покрета. Укратко: ту се развијају прве сцене једног киднапинга, читава једна зоо-политичка story. Имам у плану и једну драму. Насловићу је Свадба у Аушвицу. У њој ћу описати страхоте Јасеновца. А и време је да се о том једном мушки проговори.
Као што је познато, проза Gullo-gullo објављена је 1982. године. То је последња књига Булетова. А што се тиче друга два наслова, ипак су то више биле ауторове жеље него стварне могућности. Зато нека бар остане записано ово Булетово причање о ненаписаном роману, којег би посветио Иви Андрићу.

***

Знано је да је Булета, последњих година његовог драматичног живота, узела под своје политика „као таква“ и тадашњи лист Политика. И једној и другој Буле је, на жалост, платио сурови данак. Срећом, остале су његове јединствене књиге, нарочито оне прве, а пишчево дело је, по правилу, да парафразирам Доситеја, племенитије од свог творца.
Објављујући ова сећања (која сам прибележио после разговора с Булетом) у дане Андрићевог јубилеја – 50- годишњице добијања Нобелове награде и десетогодишњицу Булетовог пресељења у историју, саопштићемо уз њих и три Булетове разгледнице Андрићу од 1965. до 1971. године, које се чувају у Андрићевом музеју (ИНВ.953,959 и 1012) као материјални знак њихових некадашњих веза. Занимљиво је да се Буле у сва три случаја обратио Андрићу у друштву с неким другим лицем. Прву разгледницу Андрићу, заједно с њим, потписла је једна дама, странкиња, по свој прилици преводилац Андрићевих дела. У другој разгледници, заједно с Булетом, Андрића поздравља нико други већ Милош Црњански. Онај, који је свој приказ Андрићеве збирке Ex Ponto 1919. године у „Књижевном југу“ завршио реченицом: „Andrić est arrive !“ (И Андрић је Црњанском, у истом листу, посветио једну песму). Трећу разгледницу заједно с Булетом, потписао је проучавалац Андрићевог дела др Станко Кораћ, аутор књиге: Иво Андрић или свијет без бога. Из ових кратких пригодних текстова ишчитава се Булетово поштовање према живом класику и старијем колеги по перу.

ЗЛАТНИ КЉУЧ СМЕДЕРЕВА
Џон Ф. Дин

Сачувај Боже моје дане нестале као роса.
Шта је човек да би га ти величао;
зашто му нудиш свје срце и своју љубав?
Посећујеш га у свитање, дотичеш га сновима,
шапућеш му у сумрак, док се све мења и креће,
а лагана киша пада на напуштене пределе.
Зашто си га дао по своме лику, а да се учи
недостојности, гневу и поразу,
гутајући сопствену пљувачку у изненадном страху?
Можеш ли му избрисати грехе, као да су кредом уцртани,
поставити своје анђеле око њега као штитове?
Дрвеће лагано шуми, присутни одлазе кући.
Данас ћу лежати на песку, а ако сутра дођеш
и потражиш ме, нећу више бити ту.
Свештеников помоћник

Дивљина ове ноћи – летње дрвеће
откида своје зелено лишће и пушта га да пада,
а море злоставља обалу
својом огромном силом – не изгледа тако страшно

звоно са тамне поноћне куле
док понавља сву ту буку,
али у том звуку су оваплоћене Христове кости.
Данас сам долетео на острво,

мали авион био је бацан као играчка међу облацима;
гледао сам како отац дрмуса девојку
душевно оболелу, како се њено тело
неконтролисано тресе, њени прсти

гњече занемарену лутку, њени прсти су, такође,
тело Христово, Христове кости. Једном, рано изјутра,
на молитви је била старица
чији је кашаљ одјекивао

и махнито летео према високом прозору;
речи које је свештеник изговарао звучале су
као да се ломи кристал: хок – ест – еним...
нафора се појављивала из болешљивих руку,

а ја сам додиривао звоно са скривеном радошћу;
женин језик био је расечен, њена брада, на коју сам
прислањао нафору, била је обрасла длакама;
дах јој је заударао, а нафора стајала складно

за тренутак, а затим пала. Као свештеников помоћник
подигао сам то божанство, савршено парче хлеба,
које је она врхом језика дотакла;
неопходни Бог, лепота, стрпљење.

Прогутао сам нафору. Божанство и мноштво,
бескрајна покорност костију земље,
и безнадежна потреба моје руке
да себе заложи за утеху света.
Славопој

Понекад када одшеташ доле до црвене капије
слушајући музику својих ципела преко шљунка
жути месец дићи ће се изнад врхова брда;
задрмаћеш затворена врата и наслонити се на највишу
греду као на нешто што је остварено у свету;
ноћни ветар шуми у лишћу тополе
и сва бука света капље
на брујање обое, производећи сувишне
музичке ноте; овде је цело небо посвећено
звездама и ти знаш, са сигурношћу,
да су сви мртви ван, горе, на једном
путовању и да славе постојање
црвене капије и жутог месеца, да звуци њихових
инструмената са тобом чине симфонију.
Касно октобарско вече

Седели смо и гледали таму из близине -
као стари велики ратни брод под једрима када се
приближава; а наша свест је замишљала
драге и мртве како долазе, бледи,

у групи из које се мрмор чује, на дугом путу
према нама. Дрозд и црни кос разбацују се
украсним песмама насупрост жалости,
као да је ово прво умирање света.

Ти и ја постали смо блиски у пламену пожара,
захваљујући раздаљини између
љубави и пријатељства, а ниско брдо
спојено је са мраком и савршеним звездама

које се њишу изнад рамена. Када сам се окренуо
према сну, да те задржим, могао сам да молим
наше мртве под црним једрима,
под огромном плимом која нас напушта.
Адађо молто

Видим их, Оче, Сине и женски Душе
кроз ништавило простора и одсутност,
у страсној музици, срећан што сам стигао
у нигде, стварајући у миру хармонију,
време , ритам годишњих доба.

Видим девојку, још младу, на духовном путу
ка небу, свечаност и милост у њеном понашању
док стоји пред силама глине и облака
које производи Вивалдијева Gloria in excelsis Deo,
док он прстима леве руке

мудро упозорава, заправо диктаторски заповеда
узлетима и силама молитве. Она, такође,
посвећена своме послу, као чистач прозора –
проверава питања, тежину и милост –
ко виси о канапу на 27-ом спрату,

сјај стакла као метафора високих облака
на чистом небу. Звуци света лагано
роморе, неће бити лако –
in terra pax – сићи доле
и још једном помешати се са људима.

Превод са енглеског и белешка,
Драган Драгојловић

Крчаг
Александар Пирожков

Већ дуже време његов писаћи сто је био затрпан новим књигама. Ни лепа, стара, стилска библиотека, ни полице које је направио, нису могле да приме ту велику хрпу писаних речи.
Иако је читао по једну књигу недељно, темпо којим их је куповао био је неупоредиво већи. Уосталом, књиге су од када је знао биле његов свет. Када би постављао питања на која нија знао одговоре, књиге су биле увек ту, спремне да прискоче у помоћ. Увек је говорио да би без музике и књига његов живот био празан.
Често се питао да ли су књиге његова замена стварности, вид бекства, неспособност суочавања са њему неразумљивом околином. Некада није био спреман да се суочи са таквом истином, па је правио најразноврсније мисаоне конструкције којима би правдао своју потребу да чита. Сада, после толико година проведених у читању, морао је да призна да је, ипак, живео помало стерилним животом, заштићен од пробоја грубе реалности, у којој су владали насиље, простаклук, нишчи духом. Новине и телевизија су биле затрпане таквим информацијама. Једино би суботњи културни додатак »Политике« на тренутак унео светло у безнадну пустош дневних, сулудих вести. Тамо су биле представљане нове књиге, тумачиле су се слике, говорило се другим језиком, који му се чинио много разумљивијим него дневно-политички испразни речник.
Пажљиво је прегледао књиге које су му биле на столу, у жељи да одабере управо ону која је била у складу са његовим тренутним расположењем. Из нехајно набацане гомиле, провиривале су, као деца која се играју жмурке, књиге које је скоро купио на Сајму. Биле су ту Љосина »Авантуре неваљале девојчице«, Кавабатина »Снежна земља«, Стриндбергове »Легенде«, Павићеве »Нове београдске приче” и сасвим доле на дну “Источни рукопис”, књига коју је скоро добио од самог аутора М. А.
Упознао је тог писца на представљању неке књиге научне фантастике. Био је то човек који је већ увелико прешао средње доба, потпуно седе косе, али достојанственог држања. Стари Београђанин, човек тих, скроман, ненаметљив, потпуно другачији од писца чијој су промоцији присуствовали.
А тај је био баш пун себе! Причао је о својој књизи, као да је врхунско ремек дело и понашао се надмено, као да је неко полубожанство.
Како је време одмицало, јунак ове приче био је све нестрпљивији. Промоција је била права пропаст. Пожелео је безброј пута да изађе. Вртео се на месту, нервозно провлачио руке кроз косу. Чак се и окренуо да види да ли је неко од публике из последњих редова већ напустио ову самопохвалу.
Онда је спазио те благе очи, пуне истински проживљеног искуства, које су му се без гласа мирно обраћале, молећи га да ипак не устаје пре краја промоције. Климнуо је у знак поздрава и разумевања човеку који га је посматрао и намах се смирио.
Сада се осећао сасвим другачије. Испуњавало га је неко благо осећање, коме није могао да одреди име, али је изнад свега пожелео да упозна тог другачијег човека.
Чим се промоција завршила, пришао је седом господину благих очију и представио се. Човек се само осмехнуо, нимало се не чудећи његовом гесту.
Када му се човек представио, схватио је да је то писац М.А. који такође пише неку врсту фантастике и за кога је чуо још пре много година, док је са уживањем слушао радио емисије »Звездани часови човечанства«.
Писац М.А. је о себи говорио скромно, помало и стидљиво. Када је јунак ове приче, при поновном сусрету, пожелео да купи неке од његових књига, М.А. се осетио помало непријатно.
- Не долази у обзир да Вам било шта продајем. Па и Ви сте писац, колега.
- Онда, ако може »Источни рукопис«, рече јунак несигурно се осмехујући.
И ево, сада те књиге, која стидљиво, ненаметљиво, као и њен аутор, провирује кроз гомиле нобеловаца и много познатијих писаца, нудећи своје тајанствене чари.
Померио је лагано остале књиге и извукао »Источни рукопис«. Зашто је из гомиле књига одабрао баш ту? Каква га је то сила привукла? Већ сам назив је имао у себи нешто мистично, што га је асоцирало на апокрифне књиге. Вињета на насловној страни је била прича за себе! Испред широм отвореног прозора, из кога је избијала светлост, био је хералдички знак орла над отвореном књигом!
Док је махинално прелиставао странице књиге, што је увек чинио када би почињао да чита, јер је то била и нека врста његовог ритуала, приметио је да у књизи има неколико необичних вињета. Били су ту и пешчани сат, симбол пролазности времена и отворена књига са пером, шаховске фигуре, кловновске маске и опет неизбежни хералдички орао.
Дубоко заинтересован, имао је предосећај да би Бахови Бранденбуршки концерти били одлична подлога за ову необичну књигу. Пустио је плочу и уронио у тајанствени свет »Источног рукописа«.
Прва прича је била пуна тајанственог набоја и говорила је о Илији Гарашанину и настанку његовог Начертанија. Друга је била нежна прича о деци и црвено-плавим коњићима који само посвећени могу да виде.
А онда је уследила невероватна прича о крчагу који непрекидно пада и из кога вода стално истиче, као млеко из ванвремене Вермерове слике. Из приче је јасно исијавала повезаност свих ствари, која га је запљуснула, баш као та вода из крчага, свом силином своје кристалне прозрачности.
Бахови канони и фуге преплитали су се са бираним речима баш као »шифра преображене реалности која се управо догађа пред нашим запрепашћеним очима”.
Када је прочитао последњу страницу књиге, био је за тренутак збуњен. Мешали су му се стварност, речи из књиге и Бахова музика. За тренутак је отпловио у Вермерово доба.
Онда је, као да се нечега сетио, почео махнито да тражи другу књигу. Узбуђен, знојавих дланова, извадио је књигу са Вермеровим репродукцијама. Скоро на свим сликама постојао је крчаг осветљен нежном светлошћу, ванвремено исијавајући своју магичну тајновитост.
Те ноћи је сањао крчаг из кога се бескрајно просипа сребрнаста течност. Било је то врело самог живота. Извор нове снаге и надахнућа.
Ујутру, док је припремао кафу у малој џезви, која га је неодољиво подсећала на Вермеров крчаг, осетио је лаку језу. Као много година раније, у младости, када је повремено имао осећај да је неку ситуацију већ проживео. Или је то био предосећај да ће се нешто тек догодити?
Помислио је како дуго није имао тај осећај и да је своју емотивност годинама “успешно” гушио. Да ли због привидног мира? Лажног осећања да се уклопио? Да ли је то што је добио било вредно толиког губитка? Лако је одмахнуо руком, покушавајући да мисли на нешто друго. Онда се обукао и отишао да купи новине.
Док је лагано пио кафу и прелиставао новине, један наслов у рубрици “Међу нама”, привуче му пажњу. “Ко је аутор портрета генерала Заха?« У тексту се говорило баш о оном што је синоћ прочитао у првој причи о Илији Гарашанину, како је извесни Чех, пољски револуционар, а потом и српски генерал Франтишек Зах био коаутор »Начертанија«. За тренутак му се све замаглило пред очима. Каква је то чудна подударност!
У неверици је прочитао текст још једном. Није му се привиђало. Текст је и у другом читању остао исти!
Брзо је окретао стране и само летимично читао вести, са нејасним предосећањем да ће се још нешто догодити. Онда је дошао до Културног додатка, почео да чита уводник и за тренутак од изненађења испустио новине.
Ту је писало, скоро истим речима, као и у причи о Илији Гарашанину, како су уставобранитељи прогнали Обреновићеве и довели А. Карађорђевића на власт! Устукнуо је. Како је могуће да нико о томе није писао годинама, него баш данас, пошто је он прочитао “Источни рукопис”! Да ли је и ово била само случајна коинциденција?
Пошто се мало прибрао, окренуо је следећу страну и прочитао “Беседу” Мариа Варгаса Љосе, приликом доделе Нобелове награде за књижевност. Славни писац је надахнуто говорио о свом сећању на места и људе које је волео и са којима је растао, али је у једном делу поменуо и колективно сећање, нешто што постоји у свима нама као заједнички енергетски именитељ.
Док је размишљао о томе, окренуо је наредну страну.
- Ово није могуће!, повика узбуђено. На тој страни била је Вермерова “Млекарица”, која је уз тајанствени осмех лила из ванвременог крчага своје млеко!!
Као у бунилу је ишчитавао текст који је говорио о великом и трајном утицају који је Вермер имао на Леонида Шејку, чувеног сликара Медиале.
- Ма, ово мора да је наставак синоћњег сна!, говорио је несвестан својих речи. А онда је прочитао, да је Шејка умро истог дана као и Вермер, петнаестог децембра и све му се просветлило. Постоји јасна међусобна повезаност свих ствари!
Узрок и последица су се неминовно преплитали кроз векове. Код Вермера млеко, код М.А. вода, помешана са састојцима крчага, а код Леонида Шејке, нека мистична течност, можда само време, бесконачно су се изливале и потврђивале да је дух у било ком времену вечан и непроменљив. Творевине духа су апсолутне и неуништиве!
Ово је за њега био непобитан доказ да постоје трајни енергетски записи на платну вечности, фино изнијансирана стања духа, који се понегде прелива у материју.
Свети завет уметника је да те заједничке творевине духа открије и покуша да их пренесе новим поколењима.
- Ја ћу се задовољити само написаном причом, рече осмехнувши се загонетно.

Поводом смрти Радомира Константиновића

Усуд паланачког духа
Постигао је да се модерна српска поезија тумачи на нов и превратнички начин ослобађајући је мистификација

Вук Крњевић


Kада се данас присјећамо особите улоге радија и ријечи која је потиснута агресивношћу слике из јавног комуницирања, није на одмет да се, и поред помаме таблоида и површности у јавном животу, укаже на чињеницу да су све кључне битке у процесу ослобађања од тоталитарног мишљења и кретању ка отвореном друштву, какво би и наше хтјело да буде, добијене убједљивошћу изговорене и написане ријечи. У поплави фељтонизма и сензационализма просторе промишљања свијета и свакодневног живота, данас и овдје, могућно је пронаћи у оним дијеловима радијског програма који и те како творе јавно мишљење уз помоћ аутора који не само да промишљају вријеме којему припадају већ и истражују духовну традицију, и нашу и свеколику. Али оно што није записано, како је волио да наглашава Андрић, није ни постојало. Радомир Константиновић, чедо радија, имао је ту благонаклоност судбине да највећма што је изговорио на радију буде и објављено, и у часописима, у ваљаним ревијама и у књигама.
Још у „Бледским разговорима“ са Бихаљијем Мерином, већ далеких педесетих година прошлога вијека, упозоравао је он, разговарајући са писцем који је један од ријетких у нас који је писао и драме по рецептурама соцреализма (Ливница) да ће се појавити, ослобађањем од натурених идеолошких сага стаљинизма, баук традиционализма и конзерватизма у нас, када слобода стваралаштва отвори нове путеве у свим духовним сферама. У дуготрајном процесу испитивања наше поезије деветнаестог вијека, а највећма двадестог вијека, конституисаће се идеја филозофије паланке као идеја лимитираног мишљења које је дубоко укоријењено у нашој традицији. А та је традиција малограђанска, маловарошка.
Другу врсту лимитираног „певања и мишљења“ Константиновић је уочавао у традицији „социјалне литературе“, указујући на њену прагматично-идеолошку утемељеност као препреку слободној еманацији људског духа. Ваљане учитеље имао је у критичарима грађанске љевице Марку Ристићу и Милану Богдановићу, који су га привели марксистичком антидогматизму Мирослава Крлеже. Крлежи је остао вјеран трајно. Један од посљедњих Константиновићевих јавних наступа пред сам почетак распада Југославије био је у Сарајеву када је надахнуто говорио о Крлежи чекајући друштвене консеквенце, као о пјеснику кризе, друштвене и моралне кризе.
Константиновићева књига Пентаграм, 1966. године, и Филозофија паланке, 1969. исказују цјеловитост, иако писане и изговорене на радију, на Трећем програму, истовремено су заправо елаборација изречена у фрагментарним цјелинама, основне идеје о филозофији паланке у српској поезији двадесетог вијека.
Ноторно заражен, или оплемењен идејама младог Маркса о очовјечењу човјека, Ничеовим идејама о разарању малограђанског духа, Витгенштајновим тумачењем језика и идејама филозофа егзистенције нерелигиозне провенијенције, Константиновић је тумачио наше искуство као паланачко: „Дух његов, међутим, јесте дух између племенског, као идеално јединственог, и светског духа као идеално отвореног. Када овај дух овако говори о својој злој судбини, он говори о својој изузетности из историје. Али, и када је оглашава за проклетство, он хоће ту изузетост. Основна претпоставка духа паланке негде је у томе да је то дух који, заборављен од историје, покушава овај удес да преобрази у своју привилегију, тиме што ће и сам (онако као што се клин клином вади) да заборави историју, овим заборавом да се овековечи у самом себи, заверен у трајању, с ону страну времена. Време је с друге стране брда, тамо где почиње светски хаос, или хаос апсолутно отвореног света.“ Он сматра да је паланачки дух изузетно дјелатан и у случају побуне и у случају очајања јер је уплитање отвореног свијета негација тог истог духа. Негација личности. Јер паланачки дух заговара став да појединац није могућ изван затвореног свијета паланке па је вјернији паланци него самом себи. „Он није појединац на персоналном путу; он је summum“, тврди Константиновић, „једнога искуства један став, и један стил. Оно што он чува, кад чува паланку, то је тај став и стил. Паланчанин има изванредно јако осећање стила, јер има јако осећање колективитета, замрзнутог (или оличеног) у том стилу.“
А тај стил је израз паланачког духа који је заправо тоталитаран а огледа се највећма у посједовању, у пасивности побуне јер „несубјективни субјект индивидуализма ту налази поново своју несубјективност, продужавајући ауторитатирни дух света паланке“. Тиме се круг затвара јер побјеђује инфантилизам помирења или нихилизам немоћи.
Константиновић је уложио огроман напор да покаже анализама мијене српских пјесника у покушајима да се ослободе паланачког духа испитујући не само етаблиране пјеснике већ и такозване миноресе, од парнасоваца, симболиста, надреалиста, социјалних пјесника, зенитиста и варварогенија, традиционалиста и иноватора, трагајући за оним што он назива ослобађањем од паланачког духа и филозофије паланке. Није се, при томе, задржавао само на објављеним књигама већ је трагао и по књижевним публикацијама, од трајности Српског књижевног гласника до часописа који су се брзо гасили, и престајали да излазе, као и по антологијама и зборницима, истовремено испитујући и манифесте и критичарске интерпретације ових пјесника. Наравно, на мети су му били не само Скерлићеви промашаји и устоличења Богдана Поповића, већ и текстови већ заборављених тумача поетске ријечи. Тај обимни посао могућно је уочити већ и по томе што у нашој књижевности постоји један једини писац, Лаза Лазаревић, који је добио критичко издање сабраних дјела и у том смислу, Константиновић је направио библиографски подвиг.
Драма паланачког духа огледа се, сматра Константиновић, понајприје у језику. Растакање посједовања и трајности духа паланке, њене затворености, њене свевремености и јесте у путевима ирационалног језика, путевима побуне: „Нема побуне против времена која не би била и побуна против језика. Оно што одбија у језику, то је само време, покрет језика, душа његова која је душа отицања, тока; фиксација на дате вредности јесте фиксација на дате облике језика, у ствари фиксација на битно противујезичку статичност облика.“ Вјерност језику одликује дух паланке. А поезија је та која доноси нови језик и нову свијест, а како тврди Ерих Нојман, „деструктивни распад у масовним феноменима носи у себи могућност сазнања, а он се огледа у језику“. А дејство масовне ситуације „лежи у феноменима привида који се јављају при реколективизирању и заслепљују само Ја“.
А дух паланке, филозофија паланке, заправо је дубоко токсичан.
Одбљеске тога духа Константиновић није видио само у тзв. београдском стилу, у здраворазумском низању реченица, већ и у здраворазумском популизму тзв. ангажоване литературе послије Другог свјетског рата.
А ти одбљесци су трајни, сматра Константиновић: „Паланка није у свету, она је у духу, свуд могућа јер је немогућа као апсолутна стварност, али могућа у свету који, зато, никада и нигде не може да буде она бескрајно отвореност, непрегледан и неред што иде све до самог апокалиптичног хаоса, као у визијама овог духа“.
Још у Пентаграму, књизи која носи поднаслов Белешке из хотелске собе, а „хотелска соба се не сећа, она уништава памћење“, Константиновић размишља о метафори као о „зеву ништавила“ и премошћењу ништавила и по томе што је она противурјечност сама по себи јер се ријечи потиру у свом првобитном значењу стварајући ново, а и о игри која се опире ништавилу, као о основи пјесничког ирационалног порива да би се дошло до пјесничке магије. Али искање новине по сваку цијену, „претпостављене савршенству, потиче из (овог) слабљења моћи доживљаја, слабљења чула и осећања за постојање“. А новина се хоће као оно неочекивано, записује Константиновић. У Давичовом Каиросу који се обзнањује стихом „Ја други сам који нисам“, он проналази моћни отпор посједништву као квалификативу духа паланке, а у Ујевићевој болној и покајничкој самоспознаји „гази стазом варке мртви Ујевићу“ Константиновић види „трагедију свести и трагедију језика у немогућем измирењу себе са апсолутном лепотом“.
Свако „дозивање будућности је искушавање ништавила“. И Фауст и Ахасфер су духовно свједочанство те узалудности.
У Филозофији паланке Константиновић ће то отимање од паланачког духа препознавати код Настасијевића и Диса. „Настасијевићево драгоцено искуство открива да је ова верност текла напоредо, и са равноправно подељеном снагом, са верношћу исконском (расковничарском) рационализму племенско-патријархалне цивилизације, и да је овај рационализам у својој несавладљивости, у самом корену угрожавао апсолутно духовно предавање њему“. Константиновић је код Диса пронашао „лењост као мајсторство разарања“ духа паланке. Ако је дух паланке ( кроз Скерлића пре свега) у овом ирационализму видео чист напад на себе, саму објаву духа нечастивог, он је за то имао све добре разлоге које као да му није дало знање него само-одбрамбени нагон, онолико исто колико такве разлоге није имао када је у томе хтео да види најаву ништавила као самог порицања живота. Ништавило је овде ништавило коначних облика коначног света, ништавило знања у које је затворена егзистенција до самог порицања и, као такво, оно је буђење бића, његово ослобађање. Ништавило је овде једина могућност да биће дође до себе, ту где дух чуварности може само умор (онај који ништа не чува, који се ничега не сећа) да одбије па, као у случају Дисовом, и да га победи“.
У осмотомним књигама у којима су унутрарњи портрети српских пјесника XX вијека, под заједничким називом Биће и језик, Константиновић ће покушавати да пронађе кључ за тумачење сваког пјесника. Анализама њиховог духовног свијета који се мијењао, понекад и потпуно преиначавао, он ће трагати за оним ослобађањем од конвенција које се поетски исказују, сходно својим претпоставкама произашлим из филозофије егзистенција, а најближи је, како ја видим – Сартру, његовом ангажману да се искаже цјеловитост људског Ја у духовном и социјалном ангажману, и обзнањивању посебности код неких пјесника, он ће пронаћи бијег у естетизам, у неких неоромантизам, у неких социјални ангажман, али ће вазда покушати да бар у стиховима ако не у пјесничким цјелинама изнађе онај поетски еквивалент који их чини јединственим и у говору и у твору, у поезији.
Тиме је постигао да се модерна српска поезија тумачи на нов и превратнички начин ослобађајући је мистификација. Он је , трагајући за унутрашњом кохеренцијом, поетске ријечи, упутио на другачије читање поезије као сложене духовне творевине у којој су пјевање и мишљење, ирационално и рационално, у нераскидивој спрези која твори говор поезије. Радио је пренапрегнуто, вехементно и страсно па му је и исказ такав. Његова сложена реченица која жели да убиједи слушаоца у оно што хоће да каже, са безброј упадица и варијација, које допиру данас до нас захваљујући Гутенберговом изуму. Због тога би свакако било потребно да се објелодане и они Константиновићеви текстови које је изговарао на радију читајући часописе. Тада ће бити евидентно о чему је размишљао читајући текстове својих савременика.

80 година од рођења великана наше сатире
Вибове будилице (1931-1994)

Бане Јовановић

Владимир Булатовић Виб записао је о себи у књизи Будилник: „Професионални сам хумориста од 1955. године. Учили ме да хумориста треба да убије и оца због вица. Досад нисам осуђиван за убиство... Најтужнији тренутак мога живота је кад сам на гробу једног полтрона видео натпис `Хтео сам да се савијем до земље – изгледа да сам претерао`.“
Објављивао је хумористичке текстове у Студенту, Јежу, Борби, Београдској недељи, Делу, Данасу, а од 1963. у Политици.
О режиму је рекао: „Сматрам да социјализму не треба свирати на труби псалме и маршеве зато што у социјализам треба ући, а не умарширати.“ Није дочекао да из социјализма изађе, умро је 2. септембра 1994. године.
Прву књигу Будилник објавио је 1963, а потом су следиле: Мењачница идеала (1965), Велико спремање (1971), Корак назад (1976) – збирка афоризама из сталне рубрике у Политици и збирка изабраних афоризама Шта је писац хтео да каже (1981).
Виб је почео као изврстан писац кратке сатиричне приче, а такође одличне афоризме за одраслу децу назвао је Пароле на школском зиду:
Доста смо делили, хајде да множимо.
Црвени у комунизам, поцрвенели у капитализам.
Нека химну свирају само овлашћени музичари.
Ко је дрмао, нека се сад тресе.
Траже се добровољни даваоци одговорности.

Најкраће приче су му: Априлилили и Табу, које у целости гласе:


Априлилили

Другови за нашу ствар загрејани били, купили фрижидер, па се охладили.


Табу

Имао си некад прошлост слабу,
пребојио си речима
у табу.
Ми сад не знамо јеси ли
гинуо на Сутјесци,
на Косову или Лабу.
Ти си табу.

У Мењачници идеала Виб пише кратке сатиричне приче, са насловима: Устоличени; Моје животиње; Друштвене игре; Слепи и видовити; Ја псу, пас репу, реп длаци; Бајке за петак.
У причи Еволуционар кључне реченице су: Револуционари дају, еволуционари од револуције траже... Еволуционари су уз марксизам додали каријеризам.
У причи Друг пола пола читамо: Пет сати комуниста, пет сати риба. / Пола грешник, пола светац. / Изволите, завирите у досије друга Пола пола. / Видећете, он је идеални половњак.

У причи Мењачница идеала из истоимене збирке кључни дијалог је:
- Питао је мењача:
- Да ли већ мењате идеале?
- Мењамо.
- Како их мењате, на парче или морам да донесем неокрњен идеал?
- Морате да донесете идеал читав?
- Не одговара ми. Не могу сасвим да будем без идеала.
- Не брините, вратићу вам као кусур неколико мањих идеала.

А почетак приче Не дај положај гласи:
Досада су познати положаји:
стојећи
седећи
лежећи
и руководећи.
Злоупотреба је кад се руководећи положај обавља лежећи.
Такође постоје положаји:
високи
средњи
и ниски.
Није добро кад се човек на високом положају понаша ниско.

За публику Виб је у то време још доброћудни ироничар пред вратима сарказма. Књигу прича Велико спремање, уместо увода отвара песма Доле лађе, горе капетани, из које издвајамо следеће стихове:
Данас је много мирније и слађе
бити капетан потонуле лађе.
Данас су капетани од добре грађе,
а труле даске иду у лађе.
Поступак прост, лађа на дно сађе,
груди капетана нов орден нађе...
Лађа тоне, а капетан плива,
лађа је крива што је потопљива...
Кад не буде лађа, биће капетана;
око океана много капетана.

У једном осврту са насловом К питању о овну Виб се ближи сарказму: Другови, чини ми се да сте олако поверовали у снагу аргумената. Снага треба човеку. Снажан човек може да има и слабе аргументе.
Наведени осврт је добар путоказ ка Вибовом сатиричном афоризму, који ће он писати у Политикиној сталној рубрици Корак назад, често се надгорњавајући са уредником, притом се служећи и подвалом да му потури и претходно одбијене афоризме, које му заборавни уредник на крају ипак објави. Виб је из кратке приче природно ушао у афоризам – многе реченице су му и у причама биле афористичке. Но, Корак назад је обележје Виба. Први афоризам у овој књизи гласи: Замерате ми што се играм речима. Угледаћу се на вас. Играћу се људима. А последњи афоризам исте књиге гласи: Идеалисти су се снашли материјално, а материјалисти идеално. Одељке књиге отварају афоризми: Кад је сатира на пола копља, то је знак да је слобода умрла. / Све што сте обећали народу, народ вам је омогућио да имате. / Боље је врабац на грани него голуб у чврстој руци. / Данас живим од сутра. Суитра ћу схватити да данас нисам живео. / Неспособни поседују способност да онеспособе способне. / Дивно је имати своје људе. Знаш тачно ко ће те сахранити. / Сељак продаје пшеницу, а купује хлеб; продаје млеко, а купује сир; кромпир продаје, пире купује; продаје вуну, џемпер купује. Кад погледаш, сељак је на селу само због чистог ваздуха. / Лако је бити лав кад направиш пустињу око себе.
Виб својим хумором и сатиром није намеравао да руши нову власт, али борећи се против све већег јаза између речи и дела, прогањао је лаж: Виб је хтео да буде добар. Веровао је у бољи живот и желео да и сам нешто учини, да помогне, а не да одмаже – написао је у поговору Вибовом делу Душко Радовић и томе додао: Међутим, што је Виб више хтео да буде добар, све је мање могао бити послушан.
Те искрене и истините похвале свога друга по перу Владимир Булатовић Виб није могао да прочита. Био је већ на оном свету. А посмртно четворотомно издање у луксузном повезу било је и гест извињења куће Политика за све неправде које је нанела изузетном писцу и сараднику.

Анђелко Ердељанин

АФОРИЗМИ
Држава за издавање

Издајници су легализовани: Србија је стекла статус државе за издавање.
У својој вези са Европском унијом, Србија је успела да оствари једнострану веридбу.
Неке државе никад неће признати независно Косово, за разлику од Србије.
После извињења Србије, неће бити других извињења. То би био реваншизам.
Дозвољено је волети своју земљу, али не на патриотски начин.
На лужичкосрпском језику луд значи народ, као и на овдашњем српском.
У Ноћи музеја показало се да је Србија држава музејског значаја.
Идеја о крају историје потиче из Србије, где је добар део историје већ поништен.
Ко се сећа Србије без покрајина, тај се боји и Србије у регионима.
Елитни грађани Србије су заинтересовани и за тројно држављанство.
У 16. веку Турци су Београд звали Брег за размишљање. Ех, пусто турско!
Коме све узму, тај кризу и не осети.
Наша предузећа су мртви капитали. А радници – полумртви.
Приватизација је далеко одмакла. Отуђила се, такорећи.
Кога нема, тај је пореклом са Косова.
Призивају дух Радоја Домановића и поручују му да буде – политички коректан!
И ми бисмо били потрошачко друштво да нас већ нису потрошили.
Оптимисти владају, песимисти су опозиција, а реалисти - умиру од глади.


КЊИЖЕВНЕ
Н О В И Н Е

Главни и одговорни уредник
Мићо Цвијетић
Редакција:
Бојана Стојановић Пантовић
(заменик главног и одговорног
уредника),
Бранислав Вељковић (оперативни
уредник),
Славко Алмажан, Ристо
Василевски, Славомир
Гвозденовић, Милутин Мићовић и
Ранко Рисојевић

Секретар редакције:
Мирјана Ковачевић
Уметнички лого:
Миле Грозданић
Технички уредник:
Зоран Маринковић
Припрема за штампу:
Радојица Ђурић
Коректура:
Томислав Јаничић
Штампа:
Драслар партнер, Београд

Лист излази једанпут месечно
Рукописи се примају сваког радног
дана од 11 до 14 часова
Рукописи се не враћају
Телефакс: (+381 11) 26 26 278
Телефон: (+381 11) 26 27 286
Адреса редакције:
11000 Београд, Француска 7
E-mail:
knjizevnenovineuks@gmail.com
uksrbije@yahoo.com
www.uksrbije.org.rs

 


 Крај странице