Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


“Књижевна новине” број 1122, октобар 2005.

 

ZORAN BOGNAR

D O D I R

Da, to je tako čudesno,
poput zamućene vizije,
jače od vizije svega što nas okružuje...
Bezmalo već dvadeset godina
ležimo u istom krevetu
i
dišemo jedno pored drugog,
blagosti moja,
a tvoj dodir je još vreo
kao prvog dana.
Dodir nas je naučio
da tražimo dalje od onoga
što naše oči mogu da vide;
poklonio nam nov osećaj
za hodočašće u lavirintu kruga;
oslobodio nas zablude da možemo učiniti
drugi korak pre nego što iskoračimo prvi...
Iz straha nepoznate prosvetljenosti,
koja ne stvara ni utučenost ni naviku,
shvatili smo da je dovoljno samo zažmuriti
i
pustiti da,
s dodirom,
slike nadolaze same,
jer najlepše je živeti među stvarima kojih nema,
a koje nam, ipak, tako snažno
bude i oplemenjuju sazvežđa ispod kože,
te volšebne unutrašnje demone...
Dodir je,
poput majčinog mleka,
oganj na kojem ključa život;
dodir je
dubokoumni Zen mistik
koji nas blagosilja odgovorom drevne enigme:
Ako govorimo, dvoje smo;
ako ćutimo, jedno smo...

Beograd, 13.10.2004.


DODIR ALHEMIJE

Kažem:
ako govorimo, dvoje smo,
ako ćutimo, jedno smo
poput priče
što svetlost po vodi piše...

Snaga koja nas je dizala
slabo je poznavala naše kosti
iz kojih su svakodnevna preispitivanja
isisala svu pranu i srž,
jer govorila si:
ljubav je kao odelo,
vremenom se izliže, ofuca, popucaju reveri,
pocepaju rukavi, popadaju dugmad,
a ispod smo (kao i uvek)
goli i sami
poput maglovitih izdaha
promrzlog srndaća na snežnom polju,
poput bestelesnih metafora
artefakata Novog Svetla,
novorođeno nevinih, blagosiljanih...

O, večna kušnjo,
život je tako kratak da bi se bavila sa mnogo stvari,
ali i ne baš toliko da bi se bavila samo jednom...
Pored tebe sam po prvi put osetio
šta je to pravi život,
a sada tražiš od mene
da i dalje živim lažnim...
O, bez tebe sam samo usamljeni ultrazvuk
u sazvežđima ispod kože,
u zapisima iz vetra,
u lavirintu kruga;
bez tebe sam samo torzo
poput crteža svetlosti na vodi...

Beograd, na Veliki petak 2005.


DODIR,
DEFINITINO MOJ OMILJENI GREH

Kažem:
dodir je ničija zemlja
na kojoj se vodi rat
između tela i uma;
i kažem:
dodir je definitivno
moj omiljeni greh...

Kažem:
dodir je dubokoumni Zen mistik;
i kažem:
dodir je,
poput majčinog mleka,
oganj na kojem ključa život...

Kažem:
dodir nas je naučio
da tražimo dalje od onoga
što naše oči mogu da vide;
i kažem:
dodir je sin snega i vetra,
alhemija ništavila pepela i Nove vatre...

Beograd, 2005.


ЛАУРА БАРНА

СЛУЧАЈ ЈЕДНОГ ЛИПИЦАНЕРА

Да сам знао да читам, посегнуо бих кад-тад за Вујаклијиним Речником који ми је вазда стајао надохват копита, на писаћем столу, поред дивита, пронашао под Л – липицанер: нем. Lippizaner, врста пунокрвних арапских коња, тамнозелене, готово црне боје, која са старошћу прелази у белу. Изгледа, још сам шућмураст, ни тамо ни овамо пристао, и да којим случајем нисам далтониста, можда бих и рекао нешто прецизније о својој старосној доби. Али, ја не знам да читам, уз то сам кратковид, напоменух и далтониста. Додуше, умео сам да читам са усана. Мислим да сам ту вештину наследио од мајке. Успевала је да чита са усана и пре неголи би дотични промрмљао иједну реч - читала је мисли, и била је у томе непревазиђена, надалеко знаменита, што јој је вртоглаво подизало рејтинг међу остарелим тркачицама. Но, није за потцењивање ни обично читање са усана, тешио сам се. Особито су невољници окупирали моју пажњу, иако би се цепидлаке осетиле прозваним да удену напомену у фусноту: "Такви једино и залазе у психотерапеутску ординацију."

Психотерапеутска ординација је стешњени собичак, одељен тешким брокатним застором од чекаонице; смештена на мансарди необарокне троспратнице с голубљим отворима, што ми нимало није сметало, ионако никада нисам гледао кроз прозор, и да се нешто питам, могли су слободно да их зазидају или, још боље, наместо окана поставе огледала, бар нека вајда од њих. А како сам препознавао невољника? Е, за то сам имао посебно истанчан коњски њух, способан да примам надражаје занемарљивог интензитета. Успевао сам да га нањушим још из чекаонице. Непогрешиво сам разликовао фолиранте, симуланте, хипохондре, фобофобичаре или умишљенике од стварних невољника, на први њух.

Први њух је и последњи, нас узвишених коња. На ознојене сапи пртимо без разлике јуначине, светитеље, духовне надмоћнике, месијанске изабранике једнако као и кукавице, језуите, поражене, невољне или неразумне.

Сад, кад поразмислим, Т. је био пун погодак, непатворени примерак, ретка врста, ориги
нал. Чим је ушао у чекаоницу, осетио сам пријатно голицање удно трбуха и већ сам смишљао план како да се отарасим гђе Хаџисимићке која је управо одживљавала један од прошлих живота, хладећи се широким замасима чипканом лепезом Маркизе де Помпадур. До малочас је умилно шапутала на увце Лују XV којекакве чарке и поганлуке и сад зајапурена, залегла у овалну софу, танушним прстићима мазно уврће коврџе гиздаве власуље. "Госпођо Хаџисимић, гласници јављају да гори Версај!" изговорих глумећи запрепашћење и забринутост, а она је као фурија истрчала из собе, фрљацнувши чипкану лепезу на писаћи сто. Како ли је само тај умољчани, бескорисни реквизит поновљеног житија деловао тужно међу надмоћним машинама са којих су светлуцале лампице и летдиоде, моћно пиштале, зујале, звониле, звекетале и трапарале.

"Слееедећииии", зањиштах трапаво и не сачекавши тресак спољних врата, увелико задовољан сопственом довитљивошћу, дубоко се завалих у полуфотељу, немарно оклембешене доње лабрње, како сам уосталом испољавао екстразадовољство. И чекам да уђе.

И ушао је, боље - упузао сецкаво се кикоћући, лижући ране као рањена живуљка и још с врата, и не погледавши ме, стао да декламује дечју брзалицу: ЗО-ВЕМ-СЕ-Т. Нисам разумео у први мах, али понових убрзано, по сећању, да не дангубимо: "Седите, господине ЗО-ВЕМ-СЕ-Т." Он седе и сместа заспа с блаженим осмехом на лицу. Задремах и ја. Дежмекасти је остао да стражари над нашим сновима.

Наши снови су вртложни ветар, знао је али се ипак ревносно надносио, узгред је механички исцртавао кругове по маргинама свога роковника. Дежмекасти је, иначе, превејани углађенко, издресиране ћуди, ћутљив и подозрив, тај никада не спава, те га из милоште и зовем "Недремљиво Око", заправо, дежмекасти је све оно што ја нисам и зато ја сад спавам као какав развратни зекан, заједно с овим зврндовом Т. "Угурсууузееее!" Коначно, нешто. Шишти нестрпљиво над мојом левом ушном шкољком као кобра; нагло се усправља, вршком кажипрста раскопчава оковратник на кошуљи и почиње нервозно да клати ногама. И да му не шкрипе колена, наставио бих неометен да дремуцкам, али звук исцеђених костију страшно ме иритира. Мом стрпљењу дошао је крај. Снажно зањиштах, пропех се на задње ноге и постах дежмекасти.

"Изволите, можете да почнете. Ви сте, дакле, господин Т.?" упита извештачено љубазним гласом.

"Да, Т.", оповрну тек пробуђени зврндов и седе на оближњу тршчану хоклицу да предахне; проницљивим погледом ошинуо је главуџу липицанера у дежмекастој, незнатно асиметричној облини, али дежмекасти је углађен и подозрив и своја осећања нипошто не износи на видело.

"Да видимо, господине Т.", какав проблем вâс тишти.

Т. се весело зацерека и звонким гласом развеја тишину. Не одолeх, пригушено зарзах, на шта се дежмекасти разметно закашља у нади да ће прикрити моје кратко али ефектно рзање. Т. раздрагано поскокну и сад се већ грохотом смејао, превијајући се по патосу. Дежмекасти обриса крупне грашке зноја с глатког темена; неколико њих прокапа по мојој длакавој њушци с мрким тачкама на местима откуда су ижџикљавале чекиње. Ћутао је као и обично у нејасним ситуацијама. Несигурност заташкава мучаљивошћу или је, подлац, само настојао да купи време. Прибравши се проговори тобож равнодушним тоном: "Смејте се, слободно, смех је најефикасније лекарство."

Када сам први пут схватио ко сам, нудио ми је смех као ефикасно лекарство. Нисам одбио. Смејао сам се до суза, замућеног погледа, посрћући начинио сам неколико трапавих корака и испао кроз прозор правац на раскопани плочник. Неким чудом, остао сам неповређен, али од тада не пропуштам прилику да покусам лекарство што ми редовито отвара небројено стазâ: пошљунчаних, травнатих, бетонираних с беспрекорно озиданим ивичњацима или тек посутих уситњеном земљом. Каскао сам где ми се усхтело, насумице. Не вреди, каска стално за мном. Куд ја, ту и он. Куд он, ту и ја. Нешто ме изненада жацну удно трбуха.

Стари Грци су веровали да се удно стомака акумулира течност која узрокује неспокојство и тугу. Ако тугаљива текућина и клокоће доњим трбухом, онда је она бесумње узрочник мојој тренутној еуфорији, може бити и Т.-овој, иако ми се нимало нису свиђале оне модрице и поднабулине по његовом телу; деловао је скрхано и јадно, уосталом, вукао се као пребијен кучак запенушене губице од болнога кесерења, и на моменте сам га искрено сажаљевао.

"Сажаљење је лицемерно осећање, пројективни импулс, надоместак конфликтног стања ствари унутар јединке", гурао се дежмекасти да бриљира у својим надризакључцима. "Исто као што је и неконтролисано церекање дотичног, аутистично, приде и самодеструктивно бежање од реалности у надриреалност", настављао је значајно чешкајући браду. Опет разговара сâм са собом, мислим али ћутим. Досадио ми је, и те како, и најрадије бих га звизнуо копитом по глатком темену, али сам се суздржавао плашећи се његове реакције. Умео је да буде стварно гадан тип, само ако би осетио растресито тло под ногама, а такво је, очигледно, јер ја сам инстинктивним нагоном неспутане животиње пожелео да га напустим, заувек, посадим Т.-а, насмејаног и угруваног, на своја леђа и одјашемо некуда, заједно, првом слободном стазом.

Изнебуха се пред нама отвори тмушта и тма слободних стазa. У недоумици, Т. се почеша по мојој главуџи, цимну ме за реп саучеснички, умилно прошапта: "Млааакоњоооо!" Од милине, кићанка ми склизну на белег посред чела, однекуда весело зазвонише и звончићи са златастих амова, спадоше ми и наочњаци.

Дежмекасти мирно подиже наочари, глацну их од ушпицени ревер, задену за кошчати нос. Очи му се цакле од неког сулудог унутрашњег узбуђења које би га могло довести у немилост само ако настави да разара његову ионако окрњену сигурност.

"Носите се обојица!" изговорио је панично и жестоко залупио роковник. Од силине ударца, исцртани кругови се расуше на све стране.

Подсећање. У јануару 1889, пред коначно падање у неизлечиво лудило, Фридрих Ниче је, у Торину, видео кочијаша како бије коња; изненада, бацио се и загрлио коња. Кад је накратко дошао к свести, послао је пријатељу писмо, у коме је била тек једна реченица: "Певајте ми неку нову песму: свет је преображен и сва су небеса пуна радости." Писмо је потписао с "Распети".

Београд, април, 2005.


 Крај странице