Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, септембар 2011.

 

Чежња за саговорником

Oво време је подређено чежњи за саговорником, за разговором ради обнављања темељних људских вредности на којима постојећи свет истрајава у супротстављању притајеним деструктивним силама. Заправо, може се рећи да је парадоксално колико је сметњи у међуљудским везама, и то у времену увећаних техничких могућности и високих технолошких достигнућа. Између осталог, књижевност, као и свака друга уметност, својим остварењима указује на ту неусклађеност са свеколиким цивилизацијским настојањима да се више чујемо и разумемо боље – самим тим да комуницирамо и узајамно градимо мостове, који су, како записа својевремено Иво Андрић, „у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према његовом схватању, укусу и приликама којима је био окружен“...
Отуда се намеће потреба за књижевним разговорима и сусретима сличним овим нашим – да принављамо хуманистичке идеје и снажимо у првом реду мир – основни предуслов свеколиког стварања. Књижевна реч, данас, захтева више делатне енергије и духовне лепоте саобразне освајању слободе без које нема поетичких промена и племенитог засада у књигама до сада написаним или у оним тек започетим у самотности пред безмерним огледалом имагинације.
Свакако, није тренутак да призивам многе од дефиниција поезије и, уопште, функције песничког језика; све су тачне и свака за себе казује нешто друго. Навешћу само мисао В. Х. Одна, луцидног енглеског песника који каже да „поезија“ надасве у својој сврсисходности „чисти и отрежњује од отрова свакодневице“. У име тог прочишћења, позвали смо Вас у госте, верујући да сте баш Ви истински захвални саговорници о темама актуелним и неопходним данас и овде, у овом нашем балканском простору, који је, по многим цивилизацијским датостима, колевка европске културе.
Хвала Вам што сте нас почаствовали доласком и дружељубљем!
Истина, још се не ослобађамо довољно разних оптерећења из прошлости и тешко проналазимо путеве до међусобног помирења. Уместо да зацељујемо ране и погледамо се у очи без зазора, ми се узалудно надмећемо са сенкама митским изнад нетачно прочитане историје. Такође, наметнуте рампе на границама између људи и новоформираних држава, морамо што пре подизати и уклањати погубне баријере, које углавном штите посесивне националистичке интересе и политику затворености у ирационалне међе.
Поштовани гости, опростите ако није све како би требало да буде. И нама и вама су знане тешкоће, посебно економске, у данашњем свету, па и овде, где се осећа непоштедан удар транзиције. Али, могуће недостатке надокнадићемо срдачношћу и предусретљивошћу: настојаћемо да доживите што више лепих тренутака и разлога за поновна сусретања, овде у Београду и диљем Србије, по местима која ћете посетити.
Рецимо још, ова година је у знаку обележавања неколико јубилеја важних за културу Србије, као што су: два века од смрти Доситеја Обрадовића, великог просветитеља, књижевника и Европејца, пола века од доделе Нобелове награде за књижевност Иви Андрићу, и педесет година од смрти једног од највећих српских песника – Бранка Миљковића. Помињемо само ове годишњице, иако има још књижевних имена чије је уметничко дело засијало благодатно и у нама, да кажемо мало патетично, обасјава неомеђено имање љубави. Од свих тих подухватника и њихових значајних књижевних остварења, која су се низала највише у протеклом веку и почетком овог (напомињемо с поносом да књижевничка организација у Србији, односно Удружење књижевника Србије, постоји више од сто година), могли смо много тога научити, превасходно да уважимо различитости, другог и другост (националну и верску) и да тако стичемо право на самопоштовање.
Свима желим добро здравље и доста нових књижевних дела!
Радомир Андрић

 

Хроника 48. Београдског међународног сусрета писаца


У понедељак, 5. септембра у 12 сати у УКС, непосредно пред почетак 48. Београдског међународног сусрета писаца, познати пољски преводилац и антологичар Гжегож Латушински представио је још један избор из поезије великог српског песника Васка Попе на пољском језику, након што је претходно урадио избор поезије Стевана Раичковића и двотомну Антологију српске поезије. Назив најновије књиге је „Извор живе речи“. Издавачка кућа је Агава из Пољске коју води госпођа Латушински.
Преводилац Латушински се захвалио београдским пријатељима и Удружењу књижевника Србије, пошто је недавно постао његов почасни члан. Он је напоменуо да је на свакој књизи радио годинама, те најавио превод поезије Милоша Црњанског. Посебно је указао на проблеме превођења таквих песама као што је „Стражилово“. Захваљујући његовим преводима пољски читалац већ има увид у српску поезију. Својим успехом сматра и то што је успео да приволи неке најважније пољске критичаре да пишу о савременом српском песништву. Такав један текст Јаноша Чибутског, пољског критичара и песника, прочитао је Братислав Милановић, а програм је водио Миљурко Вукадиновић.
На корицама књиге песама је слика Моме Капора, чија је то била жеља, јер се дружио са Васком Попом. На почетку и на крају овог сусрета Вук Стамболовић је на гитари извео неколико композиција на Попине стихове.

* * *

Kао прилог овогодишњем сусрету писаца одржана је у среду, 7. септембра у подне у УКС, промоција два часописа који излазе у Источној Србији – часопис „Развитак“ у Зајечару и часопис „Буктиња“ у Неготину. У првом је темат посвећен прошлогодишњем међународном сусрету писаца у Београду, а у другом темат посвећен двестогодишњици смрти Доситеја Обрадовића. У представљању ових гласила суделовали су: Радомир Андрић, Мићо Цвијетић, Адам Пуслојић, Горан Вучковић, Зоран Цвјетичанин и Миљурко Вукадиновић.
* * *
У четвртак, 8. септембра, стизали су гости из света. Дан је протекао у дочеку песника и спонтаном дружењу са домаћинима.
* * *
У петак, 9. септембра, уочи свечаног отварања песничког скупа, у 9 часова трочлана делагиција је положила венац на споменик Иви Андрићу на Андрићевом венцу. Делегацију су сачињавали Драган Мраовић, Светлана Савицка ( Русија) и Моника Ознато ( Италија).
* * *
У петак, 9. септембра у 11 часова, у Центру Сава одржано је свечано отварање 48. Београдског међународног сусрета писаца, уз присуство амбасадора из неколико земаља, представника верских заједница, домаћих писаца и писаца који су дошли из света. Након интонирања свечане песме „Востани Сербие“, сусрете је отворио министар културе Републике Србије Предраг Марковић. Поред осталог, он је нагласио: „Поштујемо језик и државу сваког од вас“. Затим је поздравну реч и срдачну добродошлицу упутио свима Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије. Присутне је поздравио и Драган Мраовић, председник Одбора за међународну сарадњу УКС.
„Желим вам добродошлицу у Србију и у наша срца. Књижевници Србије ће се потрудити да буду ваши добри домаћини, да заједно покажемо снагу речи, добре воље и разума. Захваљујемо вам што сте нас почаствовали вашим доласком на наш 48. Београдски међународни сусрет писаца, који иде укорак са временом и лепшим ликом Србије, док она шири руке ка свету.Учинили смо напор да Сусрети буду, од ове године, програмски квалитетни као и до сада, али визуелно атрактивнији, течнији и господственији. Мисао човека, писана или другачије исказана, захтева племенито рухо“, нагласио је Мраовић.
Одломке из књига Иве Андрића на француском и енглеском језику читала је Станислава Лазаревић, а песму Бранка Миљковића “Узалуд је будим”, Биљана Ђуровић. Уприличен је и део документарног филма са доделе Нобелове награде Иви Андрићу. Музички део програма испуниле су примадона Јадранка Јовановић, пијанисткиња Невенка Живковић и челисткиња Јелена Михаиловић. У холу Центра Сава присутни су могли да погледају изложбу коју је приредила Задужбина „Иво Андрић“ на којој су могли видети ретке фотографије српског нобеловца, као и фотографије из живота песника Бранка Миљковића. Пригодне речи на отварању изложбе упутили су присутнима Драган Драгојловић и Марко Недић.
* * *
Истог дана у 15 часова организован је пријем страних гостију у Скупштини града Београда. Гостима су добродошлицу пожелели Јован Јовановић, Живорад Ајдачић и Александар Пековић.

* * *
Tрадиционално Међународно песничко вече одржано је 9. септембра у 19 часова у малој сали Коларчеве задужбине. Око два сата песници су у препуној дворани говорили своје стихове. Програм су водили Тања Бошковић и Милан Цаци Михаиловић, а својим музичким гласовима вече су оплеменили Браћа Теофиловићи.
У програму су суделовали:
КАЈОКО ЈАМАСАКИ / KAYOKO YAMASAKI (ЈАПАН / JAPAN), СРБА ИГЊАТОВИЋ / SRBA IGNJATOVIC (СРБИЈА / SERBIA), ЛУЧИЈАН АЛЕКСИЈУ / LUCIAN ALEХIU (РУМУНИЈА / ROMANIA), АНА БАГРЈАНА /ANNA BAGRIANA (УКРАЈИНА / UKRAINE), ВЕСНА БИГА / VESNA BIGA (ХРВАТСКА / CROATIA), ЈУЛИУШ ЕРАЗМ БОЛЕК / JULIUSZ ERAZM BOLEK (ПОЉСКА / POLAND), БЕЋИР ВУКОВИЋ / BECIR VUKOVIC (ЦРНА ГОРА / MONTENEGRO), ПЕТЕР ГЕРИШ / PETER GEHRISCH (НЕМАЧКА / GERMANY), СЛАВОМИР ГВОЗДЕНОВИЋ / SLAVOMIR GVOZDENOVIC (РУМУНИЈА / ROMANIA), СЕРГЕЈ ГЛОВЈУК / SERGEY GLOVYUK (РУСИЈА/ RUSSIA), НИКО ГРАФЕНАУЕР / NIKO GRAFENAUER (СЛОВЕНИЈА / SLOVENIA), ФОРТУНА ДЕЛА ПОРТА / FORTUNA DELLA PORTA (ИТАЛИЈА / ITALY), ИВАН АНТОНОВСКИ / (МАКЕДОНИЈА / MACEDONIA), ЕЛЕНА ИВАНОВА-ВЕРХОВСКА / ELENA IVANOVA-VERHOVSKAYA (РУСИЈА / RUSSIA), ЕЛЕНА ИСАЈЕВА / ELENA ISAEVA (РУСИЈА/ RUSSIA), MINA KARAGYOZOVA (БУГАРСКА / BULGARIA) ЕПИМАНОНДАС КОНСТАНТАКОПУЛОС / EPIMANONDAS KONSTANTAKOPULOS (ГРЧКА / GREECE) ХРИСТЕ ПЕТРЕСКИ / (МАКЕДОНИЈА / MACEDONIA), РАЗМЕ КУМБАРОВСКИ / RAZME KUMBAROVSKI (МАКЕДОНИЈА / MACEDONIA), МАРИЈА ГРАЦИЈА МАРАМОТИ / MARIA GRAZIA MARAMOTTI (ИТАЛИЈА / ITALY), МОНИКА ОЗНАТО/ MONICA OSNATO (ИТАЛИЈА / ITALY), ЈОРДАН ПЛЕВНЕШ / JORDAN PLEVNES (МАКЕДОНИЈА / MACEDONIA), РАНКО РИСОЈЕВИЋ / RANKO RISOJEVIC (РЕПУБЛИКА СРПСКА / REPUBLIC OF SRPSKA), СВЕТЛАНА САВИЦКА / SVETLANA SAVICKAYA (РУСИЈА/ RUSSIA), ЈОВАНКА СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ / JOVANKA STOJCINOVIC NIKOLIC (РЕПУБЛИКА СРПСКА / REPUBLIC OF SRPSKA), МАРЈАН СТРОЈАН / MARJAN STROJAN (СЛОВЕНИЈА / SLOVENIA), КАТИЦА ФЕЛШТИНСКИ / KATICA FELSHTINSKY (ХРВАТСКА / CROATIA), ДМИТАР ХРИСТОВ / DMITAR HRISTOV (БУГАРСКА / BULGARIA), / МЕТИН ЧЕНГИЗ / METIN CENGIZ (ТУРСКА / TURKEY), РОБЕРТ ШЕРБАН / ROBERT SERBAN (РУМУНИЈА / ROMANIA).


Песници у Мрчајевцима

Aтрактивну песничку дестинацију представљали су и ове године Мрчајевци, где се, у недељу 11. септембра, окупило више десетина домаћих и неколико страних песника. Где се свечано уручује и лепо песничко признање „Повеље Мораве“. Овогодишњи добитници су јапанска песникиња Кајоко Јамасаки и српски песник Срба Игњатовић. О лауреатима су беседили Радомир Андрић и Адам Пуслојић.

 

ПУТОВАЊА

10. IX (СУБОТА) - ЗРЕЊАНИН
10.1Х-ТРСТЕНИК
10. IX - НОВИ ПАЗАР - МРЧАЈЕВЦИ - БАЊА ВРУЈЦИ
10-11. IX - РИБАРСКА БАЊА-ГАМЗИГРАД-ЗАЈЕЧАР
10-11. IX-ЛОЗНИЦА
10-11. IX - ПОЖАРЕВАЦ - МАЛО ЦРНИЋЕ
10-11. IX-ВАЉЕВО
10 -11. IX- КРАГУЈЕВАЦ
11.IХ-МРЧАЈЕВЦИ

Покровитељи Београдског међународног сусрета писаца

Министарство спољних послова Србије
Министарство културе Србије
Министарство просвете и науке Србије
Скупштина града Београда
Центар Сава
Мегатренд универзитет, Зајечар
Културно просветна заједница Београд
Љубинко Јелић, „Радинг“
Проф. др Зоран Бингулац
Скупштина општине Земун
Туристичка организација Београда
Нафтна индустрија Србије
Електропривреда Србије
Кеј јахтинг клуб
Путеви Ужице
Вујић вода Ваљево
Јеремија Лазаревић
Хотел Кондир Бања Врујци
Хотел Златник Земун
Рибарска бања
Градови: Чачак, Зајечар, Лозница, Пожаревац, Крагујевац, Ваљево, Трстеник, Мрчајевци, Нови Пазар, Зрењанин, Мало Црниће
Радосав Чворовић- „Жеочки виногради“ из Зеока код Лазаревца

Медијски покровитељи
Вечерње новости, Радио Телевизија Србије, Танјуг

 

Мирољуб Тодоровић

Два песничка гроба
Уторак, 3. мај 1983.

Озбиљно сам се припремио од самог јутра да остварим бар један од задатака које сам себи за ове празничне дане поставио (првенствено писање чланка о часопису „Dоc(k)s“), када ме Алек телефоном позва да с њим, Адамом и Радованом Павловским одемо до Новог гробља где ће на гробу Радета Драинца, као и сваке године 3. маја, бити одржан мали литерарни помен сада већ поводом 40-годишњице смрти овог значајног српског песника.
Састанемо се код „Сунца“; Павловски дави неким високим темама (углавном, невезано лупета); онда кренемо аутобусом до гробља, успут поведемо две рибе.
На Ракином гробу прилично света, сретнемо Р-а који нам се придружи. Синиша Пауновић, који је, како сам рече, пре тридесет година о свом трошку уредио песников гроб, води главну реч. Испред Удружења Буца Мирковић одржи, у свом стилу, веома лепо помен-слово. Један од присутних млађих брадоња узима свећу с гроба и припаљује цигарету, Синиша се ужасно мршти али оћути. Испред скадарлијских боема-писаца Амбро и Крца читају своје песме (зачудо нису пијани); онда у име Удружења Адам, Радован и Алек. Завичајни писци из Прокупља: Воја, Благоје и Драгутин с неким општинарима полажу венац на гроб. На крају Синиша се захвали свима, позове да дођемо догодине на исти дан и у исто време, објави да је пре пар година у Скопљу умрла „једина Ракина венчана жена“ (заборавих јој име) и завештала му писма која јој је песник писао; напомене да припрема књигу Драинчеве кореспонденције и замоли нас ако дођемо до било каквих Ракиних писама да му их дамо.
После завршетка помена замолим Адама, Алека и Р-а да одемо до Мицићевог гроба. Испостави се према Синишиним речима, који је једини знао где је вођа зенитизма сахрањен, да је тај гроб негде далеко, по страни, па ме другови убеде да одустанем и не задовољим своју радозналост.
Увече код куће, Динка и дете пристигли из Бијељине, незавршени послови, нови животни ритам.


Петак, 3. мај 1985.

Трећи је мај. Сетим се да сам претпрошле године био са неким писцима на гробу Раке Драинца. Помен се одржава у 12 сати. Нешто после једанаест кренем пешице улицом Гаврила Принципа, Гепратовом па Кнеза Милоша до Булевара. Код Правног факултета скренем преко парка у 27. марта а онда у Рузвелтову. На гроб стигнем, како рече Синиша Пауновић, који је тамо већ чекао, „тачно у секунд”.
Лепо време, које ме је пратило док сам ишао, полако се претвара у облачно и прохладно. На Ракином гробу цвеће и парче папира с песмом за коју се касније испоставља да је Чудетова. Синиша се љути јер му се песма не допада, гласно је чита и коментарише.
Чекамо да се скупи још који поштовалац „бандита или песника”. Нема скоро никог осим Синише, Чудета и мени пар непознатих људи. Далеко је од оног интимног и помало свечарског скупа претпрошле године.
Пролази више од пола сата. Синиша инсистира да се сачекају неки Драинчеви рођаци. Користим прилику, питам га о критици Радета Константиновића на његову поезију у Трећем програму (сада у „Бићу и језику”), то га разгоропади. Псује Константиновића, прича како је са њим пре тридесетак година хтео да се бије због неког романа који му је овај, такође, негативно приказао. Омаловажава „Биће и језик”, каже „ништа од тога неће остати” . Онда, да би све то илустровао, хвата ме за руку и показује један гроб тик иза нас ту одмах поред пута. На споменику име: Драгутин Илић Јејо. Пита ме „Јеси ли чуо за њега?”. Одмахујем главом. Он тријумфално наставља: „Е видиш! А пре рата је био веома познат писац. За причу је добио Политикину награду, а за роман награду Српске краљевске академије.”
(Увече потражим овог писца у Југослов. књиж. лексикону. Забуном, због оног Јејо, не нађем га одмах. Пронађем га потом у великом матичном Лексикону писаца Југославије. Ваљевац Јејо са хитлеровским, или, боље речено, чаплиновским брчићима, хумористичан писац. Једно од главних дела му је роман Женидба Шарла Шаплина. У библиографији међу онима који су писали о њему име Синише Пауновића).
На гробљу већ постаје хладно. Прети киша. Од песника само Чуде и ја. Најзад долази Драинчева рођака (како рече „сестричина”) са рукама пуним цвећа и двема бубуљичавим ћеркама у пубертету. Синиша уњкавим и несигурним гласом чита своје танко и конвенционално слово о Раки Драинцу. После тога неки симпатични, мршави чичица рецитује „Нирвану”. Чуде ме шапатом подсећа да сам претпрошле године са овог истог места хтео да посетим Мицићев гроб. „Хоћеш ли сада да га потражимо, каже, знам парцелу”?
Ту парцелу 66 не налазимо баш лако, а онда мучно трагање за гробом. Чуде иде цик цак преко повелике површине начичкане споменицима и загледа сваки гроб. Ја, признајем, помало несигурно и бојажљиво идем путем, около, описујем круг или боље рећи правоугаоник, и загледам само оне споменике који су крај пута. Гроба нема па нема. Када сам дошао скоро до краја, у том кружењу, застајем крај једног грма и вичем према удаљеном Чудету: „Има ли барбарогенија”? Готово истог момента махинално ми скреће поглед лево, кроз грм, и схватам да стојим поред гроба који тражимо. Барбарогеније се, значи, сам јавио.
Мицић је сахрањен крај своје жене Анушке. На споменику пише „Анушка Љубомира Мицића” испод тога стилизована слова грба СССС (Само слога Србина спасава). На каменој плочи која покрива гроб: „Љубомир Мицић, српски песник, творац зенитизма”. С’ друге стране споменика иза оног „Анушка...” уклесано је већим словима „Во имја зенитизма”. Чуде се свим тим одушевљава. Сетимо се да следеће године пада петнаестогодишњица Мицићеве смрти и договоримо да то на неки начин, на гробу, песнички обележимо.
Почиње ветар а потом прве кишне капи. Готово трком бежимо са гробља, Чуде у неку биртију да се загреје а ја „тројком” кући.

(Одломци из Дневника 1983 – 1985)

 

Лион
Владан Радоман

Mишко звани Лион: цела прича! Његов живот заслужио би и један роман, али немам времена. Ни стрпљења. Лењ сам; и сам поглед на дебеле књижурине у мојој библиотеци ме замара. Неколико флаша ракије се стискају између Мопасана и Чехова. Чекају да и оне буду до дна простудиране и да оставе место, не новим књигама, већ посестримама са озбиљнијим садржајем. На дну полице, савремени писци и њихове књиге, све дебље и дебље, уступили су место једној лепој празној боци купљеној на Каленићу за само сто динара. У поређењу са ценом дела локалних генија, то је јефтиноћа. Не рачунајући будући садржај боце, за мене много опојнији од њихових романа.
Признајем, нисам ни читао ту прозу. Прелистао, да. И то веома опрезно. С обзиром на број болештина, несрећних случајева, разноразних баксузлука који су кључна тема ових аутора, осећао сам потребу за стерилном заштитом у додиру са њима. Маска, рукавице, пинцете. Претерујем можда. Али, имам и неку врсту оправдања. Никад се не представљам као писац. А могао бих. Неколико десетина објављених књига сведоче о мојим давним заблудама. И о мом личном схватању књижевности. Објашњавам: писао сам само приче које се помало презриво називају „кримићи“ . Не због неког личног опредељења према насиљу, не. Мислим да сам питом човек, не волим оружје, чак и бука петарди ме плаши. Ради се о некој врсти канибализма. Кад држим у руци књигу неког мени непознатог аутoра, затворених очију је приносим ноздрвама, њушкам, стискам корице, очекујући да из ње капну миришљави сокови, да њена срж процури кроз моје прсте, да осетим алкохол, сладуњави укус крви и секса.
Рекох, Лион. Упознао сам га сасвим случајно. Париз, тачније железничка станица Gare dе Lyоn. Година …шездесет пета, можда и шеста. Стижем са намером да посетим изложбу једног пријатеља, а истовремено треба да потписујем, код издавача, мој последњи роман. Но, случај је одлучио друкчије. У возу сам упознао једну веома привлачну госпођу и током разговора сазнао да први пут долази у „Град светлости“, те да се плаши своје провинцијске неспретности која би могла да јој нахуди током представљања на конкурсу за посао у банци „Crédit Lyonnais“.
Gare dе Lyоn. Crédit Lyonnais. Ана долази из Лиона. Да ли ми то намигује судбина ? А осмех госпође Ане био је веома обећавајући.
Нисам морао много да се замарам. Преко пута, у броју 5 улице Лион, пронађосмо „Хотел Лион“. Љубазни рецепционар, црнпурасти човек стар четрдесетак година, говорећи са јаким словенским нагласком, даде ми кључ од собе и обавести нас да у хотелу не постоји ресторан. „Није важно“, рекох, „у околини сигурно има пристојних гурманских бистроа“.
Дама из провинције имала је сасвим велеградско понашање у кревету. И манире , за мене, нарочито иритирајуће. Као моја бивша жена , успела је за само пола сата да створи хаос. Гаћице и пешкири развучени по поду, садржај торбице испражњен насред кревета, даљински управљач за ТВ неповратно затурен. И, као у мом претходном животу, поново потражих спас у бекству. „Треба да попијем нешто. Желиш ли да ти донесем неко пиће?“
Не, желела је само да се мало одмори.
Сјурих се низ неколико степеница. Рецепционар је већ био за шанком.
„Ако нема ништа да се презалогаји, можда имате нешто за пиће?“
„Зависи“, насмеши се рецепционар охрабрујуће.
„Зависи од чега?“
„Да видим прво да ли смо стварно земљаци. Југовић? Јесам ли у праву? Одакле?“
„Београђанин. Је л’ то добра лозинка за један калвадос?“
Требало је бар пет чашица те лепе нормандијске јабуковаче да Мишко отвори душу. Сазнао сам да се представља као Мишко јер му је то надимак из војске. Служио је војни рок у неком забаченом гарнизону на италијанској граници. Спријатељио се са старијим водником који се стварно звао Мишко и који је имао обичај да све омиљене регруте из милоште зове својим именом. Тако је мноштво Мишка касније преплавило Југославију. Било их је свих националности и вера. Чак и један Албанац, из Приштине...
Мој Мишко је пред крај рока забрљао ту идилу. Није могао да дочека повратак међу цивиле, па се упустио у неприкладне односе са Мишковом супругом. „Неприкладни односи“, то је био његов израз. Као да се бојао да нећу разумети, поновио је показујући прстом таваницу, где се отприлике налазила моја соба. Међутим, није ми испричао крај те приче.
Други надимак, Лион – због навике да често помиње тај град – добио је много касније, од другара у Београду. А његови пајтоси нису ни слутили колико су дубока била његова истраживања. Мишко пише Нову историју Срба, чије ће прво издање у три дела ускоро одштампати о свом трошку, и у тој студији треба да открије до сада сасвим непознате чињенице. Детаље старе хиљаду година пре Христа. А пијанци који га назваху Лион су запамтили само неке ситнице. У граду Лиону се најбоље једе у Француској. Јер, пола становника су пореклом Шумадинци. Најбољји чварци, гратон де Лион, непознати у другим областима Француске, спремају се баш тамо. А да само споменемо „Кецељу ватрогасца“, Tablier de sapeur, поховане шкембиће наших бака и врачарских кафана. Зашто? Како? Једноставо. Када је Атила, Бич божји, преплавио са својим хордама стару Галију, у његовој војсци бејаху и мађарска племена али и наши преци са Карпата. Атила је испод седла динстао будући Стек Тартар док су наши чукун-чукун-чукундедови меркали масне свиње подесне за чварке.
„Извињавам се. Чека ме Шумадинка“, рекох.
Прође доста времена од тог лепог поподнева. Вратио сам се у Београд. Од Ане никад нисам добио никакву вест. Нисам ни жудео. Овде имам своје навике. Живим сам, излазим редовно до пијаце, дружим се са неколико пријатеља у једној од ретких преживелих старих кафана, њушкам, прислушкујем разговоре који допиру од суседних столова... Чекам инспирацију. Пишем.
„Калвадоса, наравно, немате? Вињак, молим вас“, рекох келнеру, већ помирен са судбином.
„Еј бре! Па то је мој Мишко! Волели смо исто пиће... Ко би други закерао за калвадос у овој вукојебини.“
Човек се није много променио. Једино се коса проредила, два прамена су седа, подочњаци израженији. Испред њега на столњаку трагови неколико чашица, једна тек начета. И дебела, набубрела ташна. Нежно стави длан на излињалу кожу, помилује... „Ту је све. Завршено. Доказано. Само још треба да убедим ове магарце да је цела истина ту. Имам писана сведочења да је и сам Исус био Србин.“ Лупи песницом по торби, диже се облак прашине.
„Даћеш ми адресу. Доставићу ти књиге. Само сто евра. Ана ми је секретарица... А да, ти не знаш. Ми смо се спријатељили. Њен посао у банци није ишао, хотел у коме сам радио је затворен, па смо се венчали и она се вратила са мном. Узела је држављанство, прешла у православну веру. Само је претерала са нашом кухињом. Много се „поправила“, што би рекла моја мајка. Сто кила живе ваге.
„Жива вага“! Одавно нисам чуо тај израз. Добар почетак за један крими роман. Сутра можда.

Похвала задужбинарству
Василије Радикић

Студија младе ауторке Марије Алексић (1977) Задужбине културе Србије и јавност која се појавила недавно, представља један од иницијалних радова на ову тему у нашем друштвеном миљеу. Суптилно и осмишљено истраживање кореспондира са потребом да се задужбинска делатност, која код нас поново оживљава, свестраније сагледа и стручно осветли. Књига је настала на основу докторске дисертације коју је Марија Алексић одбранила на Факултету за пословне студије Мегатренд универзитета у Београду. Будући да је задужбинарство у великој мери постало део „утуљене баштине“ српског народа, ауторка је у уводном делу књиге посебну пажњу посветила терминолошком разјашњењу и дефинисању појма задужбинарства и задужбине као особеног института коме је свака цивилизација давала свој печат – кодирајући баш у том слоју неке од њених најсуптилнијих ознака.
Правно гледано, под овом установом подразумевала се „имовина намењена извесној сврси, у првом реду хуманим, културним и просветним циљевима“ са алтруистичком идејом „да се људима, народу и земљи остави – актом слободне воље – добро које ће добру служити“. Ауторка је из архивских депоа „ископала“ и богати појмовник задужбинарства, дешифрујући и износећи на светлост дана српске речи непролазно блиставог зрачења, чија је семантика данас готово сасвим затамњена: задужбинар, доброчинство, доброчинитељ, доброчинитељка, добротвор, доброхотност, добродејаније, добронамерност... али и речи из универзалног вокабулара када је ова тема у питању: ктитор, фондација, легат, корпоративна филантропија, меценат, донација, спонзорство...
Као велика историјска тековина, од свог установљења до данас, задужбинарство је пролазило кроз различите фазе, очитавајући се увек као својеврсни цивилизацијски „лакмус“ у процењивању моралних темеља једне заједнице. Отуда је одвајкада представљало једно од најпоузданијих мерила хуманизације људског друштва – пледирајући да саможивост и похлепа није истински човеков избор. У друштвима заснованим на хуманистичкој парадигми, у којима је поштовање општељудских и цивилизацијских вредности - закон, задужбинарство је добијало полет и ширило крила, рефлектујући тако не само материјални успон, већ, паралелно са њим, и нешто много вредније и престижније - морално и унутрашње узнесење.
Насупрот томе, у затвореним, ауторитарним и непродуховљеним друштвима и срединама, фундираним на премисама силе, једноумља, властољубља и грабежи, простор за „приватно“ испољавање доброчинства и социјалне емпатије био је сужен и строго контролисан. У не тако давним временима, на приватне добротворне иницијативе и доброчинство гледало се као на непожељни дуализам у односу на „званичне“ мере и иницијативе, које је држава, као неоспорно главни регулатор друштвених односа, планирала и реализовала. То трење је у нашој средини, између осталог, продуковало својеврсно подозрење у односу на задужбинарство, на које се, као и на многе друге добротворне иницијативе, гледало као на социјалне, или, чак, идеолошке „реликте“ прошлости. На макро плану, такав тренд водио је својеврсном замирању овог типа грађанског ангажмана и солидарности.
У књизи је веома прегледно и истовремено исцрпно приказана „кратка историја задужбинарства“ у Србији. Оно се, како историјски извори упућују, наслања на традицију задужбинарства из периода римских царева на овим просторима, да би посебан полет - на нашем тлу - добило у средњем веку (у време династије Немањића). На том мотиву заснована је у великој мери и морална вертикала наше усмене епике у чијем средишту је етика пожртвовања. Тежња ка задужбинарству у Србији није се прекинула ни под турском влашћу, при чему се, у складу са приликама, како бележи сам Вук Караџић, испољавала у новим, готово симболичким формама (изградња „ћуприје“ преко потока, поправка калдрме, постављање чесме крај пута и сл.). Сакрално задужбинарство обновило се и под турском доминацијом у 15. и 16. веку (манастири на Фрушкој Гори, Манасија и др.). У историјском приказу српске задужбинарске традиције, ауторка даје исцрпне прегледе и друге и треће генерације задужбинара с краја 19. и почетка 20. века.
Битну вредост ове књиге представља њена изразито документарна основа, утемељена стриктно на подацима и чињеницама, а не на импресијама. У књизи је детаљно и документовано приказана криза и маргинализација задужбинарства у другој половини 20. века, непосредно након завршетка Другог светског рата. Тада је већина задужбина проглашен „неподобним“, што је значило онемогућивање њихове даље делатности.
Посебно историјско, културолошко и документарно значење у књизи има, свакако, поглавље Дух задужбинарства и општи друштвени интерес на примерима српског задужбинарства с краја 19. и почетка 20. века, у коме су издвојени примери највиших узлета српског задужбинарства у савременом добу. Ауторка задужбинарску традицију у књизи повезује са моралном вертикалом српског народа из које се та традиција доминантно надахњивала – илуструјући је народном изреком: „Дукат добија на сјају ако је у задужбини.“ У том духу је срочено и поздравно слово чувеног академика и језикословца Александра Белића, који је приликом отварања Задужбине Илије М. Коларца рекао: „Као што је некад јелинска етика сматрала онога који није помогао народном напретку да је готово крив пред својим народом, тако је и наша народна етика нераздвојно везала схватање животних циљева појединаца са потребама народне целине.“ Етика задужбинарства јарко обасјава и чин нашег нобеловца Иве Андрића, који је највећи део награде из Нобеловог фонда поклонио библиотекама и културним установама, избегавајући притом било какву врсту публицитета. О томе сведочи и његово писмо од 8. априла 1965. године у вези са великим новчаним поклоном Универзитетској библиотеци у Сарајеву: „Једини мој лични услов је био и остао да се давању, односно примању, овог прилога не даје никакав публицитет.“
Ослањајући се на богату документарну грађу, Марија Алексић је успела да у књизи васпостави аутентични дух задужбинства и истовремено креира сажете портрете великих српских задужбинара и њихових задужбина које су даровали отачеству. Међу њима се посебно издвајају Капетан Миша Анастасијевић (улагао у развој школства, помогао штампање српских књига - посебно дела Вука Караџића, основао Београдску читаоницу, поклонио отаџбини зграду данашњег Ректората Београдског универзитета (Капетан-Мишино здање); Илија Милосављевић Коларац (тестаментом наменио да данашња зграда Коларчева задужбина служи као центар народног просвећивања); Сима Андрејевић Игуманов: завештао палату на Теразијама народу (Игуманова палата).
Уз наведене велике задужбинаре и добротворе, још око 500 појединаца у Србији је између два рата завештало свој иметак задужбинама; међу њима су краљ Петар I Карађорђевић, Никола Спасић (зграда у Кнез-Михаиловој улици 33), Лука Ћеловић Требињац, краљ Александар I Карађорђевић, Краљица Наталија Обреновић и др.
Књига Марије Алексић Задужбине културе Србије и јавност - поред реконструкције историјске вертикале српског задужбинарства као средишње ауторске интенције - обухвата и низ других битних текстова и докумената, који ће, надајмо се, допринети полету српског задужбинарства у данашњим и будућим временима. У том корпусу су документи као што је Тестамент Илије Коларца, затим Закон о задужбинама, фондацијама и фондовима, исцрпан списак задужбина у Србији које су уведене у најновији регистар Министарства културе (2009), легати поклоњени Граду Београду, Музеју града Београда и Кући легата.
Поред исцрпности и документарности, књигу Задужбине културе Србије и јавност одликује јасан и прецизан научни стил, рационалан однос према фактографији и наглашена интенција ка што потпунијем осветљавању једног недовољно познатог сегмента у развоју српске културе и образовања. Уводећи тему задужбинарства у наш културни видокруг, студија Марије Алексић скреће пажњу на један незаобилазни културни корпус, чије зрачење може благотворно деловати на буђење посусталог задужбинарског духа, а тиме и на нова прегнућа у разним областима српске културе.


Андрић и култура давања

Ауторка ове монографије, др Марија Алексић (доцент на Мегатренд универзитету), наводи у књизи више примера високоморалног понашања низа задужбинара и добротвора српске културе. Међу њима се, по култури давања и васпостављању неке врсте нове етике задужбинарства, издваја Иво Андрић. Мало је познато да је Андрић и пре добијања Нобелове награде редовно материјално помагао библиотеке и друге културне установе. О његовом високоморалном поимању чина давања сведочи и писмо које је 8. априла 1965. из Херцег-Новог, у коме је провео зиму, упутио Митру Папићу, директору Народне и универзитетске библиотеке у Сарајеву:
„У вези наших разговора од 5 о.м. у Сарајеву, проверио сам овде стање мојих финансија и према томе сума коју ћете унети у текст мога писма као поклон треба да износи округло деветнаест милиона.
Текст писма може да гласи као и онај од прошлог пута. Једини мој лични услов је био и остаје да се давању, односно примању овог прилога не даје никакав публицитет. Кад се вратите у Сарајево, Ви можете, ако је то неопходно, једино дати ,Ослобођењу’ голу чињеницу, без похвале и коментара. Још боље би било и без тога. Друг В. Винтерхалтер, који је био другог мишљења, сложио се сада потпуно са мном...“


КЊИЖЕВНЕ
Н О В И Н Е

Главни и одговорни уредник
Мићо Цвијетић
Редакција:
Бојана Стојановић Пантовић
(заменик главног и одговорног
уредника),
Бранислав Вељковић (оперативни
уредник),
Славко Алмажан, Ристо
Василевски, Славомир
Гвозденовић, Милутин Мићовић и
Ранко Рисојевић

Секретар редакције:
Мирјана Ковачевић
Уметнички лого:
Миле Грозданић
Технички уредник:
Зоран Маринковић
Припрема за штампу:
Радојица Ђурић
Коректура:
Томислав Јаничић
Штампа:
Драслар партнер, Београд

Лист излази једанпут месечно
Рукописи се примају сваког радног
дана од 11 до 14 часова
Рукописи се не враћају
Телефакс: (+381 11) 26 26 278
Телефон: (+381 11) 26 27 286
Адреса редакције:
11000 Београд, Француска 7
E-mail:
knjizevnenovineuks@gmail.com
uksrbije@yahoo.com
www.uksrbije.org.rs

 


 Крај странице