Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, септембар 2008.
Из садржаја
• Разговори:
Ана Сантоликуидо и Петар Омчикус
• Крушевачка филозофско-књижевна школа:
П. Зец, З. Милисављевић, Д. Стојковић, Г. Влаховић и М. Р. Јовановић
• «Не тикај у ме» Р. П. Нога
• Одлазак арапског песника: Махмуд Дервиш
• Апел: Сачувајмо «Просвету»
• Момо Капор: «Лена»
Крушевачка филозофско-књижевна школа
ПЕТАР ЗЕЦ: ПАТРИОТИ И ИЗДАЈНИЦИ
Јован Стерија Поповић, бесмртни писац веселих и тужних позорја наших карактера и нарави је један од родоначелника и утемељивача модерне српске културе и просвете. Припадајући кругу најмаркантнијих српских стваралачких и интелектуалних личности, Стерија је остварио трајан и неизбрисив траг у друштвеном животу Србије 19. као и потоњих векова. Славни комедиограф је први српски савремени литерата европских погледа, велики прегалац на ползу народа српског као и неуморан борац за истину, за отрежњење од вековних српских обмана.
Јован Стерија Поповић је био опседнут патриотизмом у свим књижевним жанровима у којим се окушавао. У својим трагедијама он немилосрдно критикује српску неслогу, разједињеност и саможивост средњовековних великаша, оптужујући их за издајство и апострофирајући их као главне кривце за губитак националне самосталности и слободе. Стерија у својим комедијама беспоштедно исмева и карикира све оне који су се отуђили од народног корена и огрешили о морал руковођени себичним и ниским страстима. Његово дело је жестока побуна против изопачености људских и друштвених нарави.
Комедиограф Стерија је у свом свевремено актуелном ремек-делу Родољупци антрополошки генијално осликао српску трагикомично-гротескну, болну ситуацију и апсурдно непроменљив менталитет овековечивши га кроз незаборавну друштвену критику и карактеристичне типове родољубаца: Жутилова, Шербулића, Смрдића, Лепршића, Зеленићке и изадајника Гавриловића. Стерија је увео оригиналну тему лажног родољубља како у нашу тако и у светску драматургију. Као бескомпромисан борац против лажног морала, људских порока, користољубља, камелеонства, злобе и надасве помамне националистичке страсти и себичности, с дубоком исцелитељском вером Стерија нам поручује: Театар је лек за болести моралне.
Стеријино дело попут Еурипидових позоришних комада прожето је духом епохе разорних шовинистичких политичких борби у којима превласт односе непоштени, властољубиви, користољубиви и лукави демагози. Српски као и антички учитељ позоришне публике користи позорницу као јавну трибину са које отворено и ангажовано говори о неморалу, лажи, издајству и политичким рачунима којима се купују и продају људска осећања. Обојица класика (сличних и по жучним опаскама на рачун жена) на крају живота спаја разочарење, песимизам, тамни и безнадежни поглед на посуновраћени свет и човекову егоистичну природу.
Бесмртни грчки филозоф Сократ је због свог искреног родољубља и високог осећања моралних законитости и снажне политичке свести дошао у сукоб са бескрупулозним демагозима Атине. Знаменити филозоф је упозорио: Као што нико неће брод поверити невештом кормилару, ни у болести звати лекара незналицу, нити зидање куће поверити лошем градитељу, тако се ни државни и одговорни послови не смеју поверити онима које је изабрао слепи случај. Сократ је ипак на крају морао да попије кукуту којом су га усмртили непријатељи и политички противници.
И Стерија је постао непожељан у кнежевини Србији која тек што је започела своју модернизацију по угледу на Европу под владавином Михаила Обреновића. После династичког преврата Алаксандра Карађорђевића и осионог Томе Вучића Перишића, српског патријахалног силника, нападан и вређан као војвођански Шваба, Стерија се враћа у Вршац и испија своју кукуту меланхолије и горчине у последњим усамљеничким данима живота.
Повратак у Вршац, уочи мађарске побуне 1848, учвршћује његову сумњу у могућност и оправданост не само тренутне револуције већ и запитаност да ли се насилним и крвавим путем нешто вредно и трајно уопште може постићи. Судбина надпросечно обдарених људи је да често постану странци у својој земљи и у свом народу. Стерија је говорио свом брату Ђорђу у очајању, скепси и љутњи: Ја изврћем памет и мозак да заљуђавам свет, а кад погледам шта је, ништа, ништа и ништа.
О патриотизму и издајству он је прво писао у историјским и јуначким трагедијама свог жалостног позорја. Стерија такође међу првим српским писцима уводи косовски мотив у драмску књижевност. Историјска патриотска драма је представљала позоришни израз најснажнијих колективних осећања и највишу литерарну амбицију драмских писаца у 19. веку. То је доба васкрса српске државе уз распламсавање националних емоција и заноса као и ширење и подстицање народне свести о властитој повести. Живо присуство прошлости предочавају архетипски обрасци из српске средњовековне историје трајно уграђени у колективно несвесно српског народа. Стерија својим делом понире дубоко испод спољашње стварности улазећи у митске дубине човекове егзистенције.
У предговору страдалној повести Светислав и Милева (1825) писац истиче: Србин при слушању Косовске борбе у необичном движенију находи се, његова распаљена сила уображенија до Крушевца се простире, брани неправедно облаганог Милоша пред Лазаром, помаже му убити Мурата, враћа се натраг, обнавља борбу, проклиње Вука и сузе пролива видећи крајну погибељ благородства Србскога; што је ово него пресвета љубов к праотечеству? Главна јунакиња Милева је корнејевски разапета између љубави према Светиславу и дужности према Србији. Да би спасла српску државу и сачувала живот Светиславу, кога воли, присиљена је да се уда за султана Бајазита.
Стерија у јуначком делу Милош Обилић супротставља родољуба Милоша Обилића и издајника Вука Бранковића као архетипске обрасце позитивног и негативног начела. Првог одликује оданост и служба отечеству, као и јуначка спремност на жртву, а другог карактеришу славољубивост, жудња за влашћу и издајство. Као и ирски писац Јејтс у својим историјским драмама са мотивима из народне прошлости и легенди, Стерија заговара да ниједна жртва није прескупа за очување људске слободе. Стерија јетко закључује Глупост и себичност, два идола слабости светске, и човекољубија дим, људска покрећу дела између осталих, и издају отечества.
Тема родољубља у Стеријином драмском првенцу, трагедији Невиност или Светислав и Милева, огледа се и у његовој тестаментарној комедији Родољупци. Пут од јуначке трагедије до грађанске гротеске је путања моралног обрушавања и духовног посрнућа српског друштва кроз историју. Младалачка трагедија Светислав и Милева с почетка и зрела комедија Родољупци с краја списатељске каријере потврђују да је живот трагичан за човека који осећа, а комичан за човека који мисли. У Стеријиној трагедији Светислав и Милева родољубље је најсуштаственији морални завет и дужност док је у комедији Родољупци патриотизам средство за стицање богатства.
Џонатан Свифт у свом фантастичном путопису о Гуливеру пореди римски Сенат и енглески Парламент. У бесмртној политичкој сатири која шире гледано представља поругу целокупном људском роду и његовим установама се каже: Онај ранији Сенат изгледао је као скупштина хероја и полубогова; овај други личио је на гомилу торбара, џепароша, друмских разбојника и силеџија. У римском Сенату беседили су искрени родољуби Катон и Цицерон, људи далекосежних предвиђања, широких погледа и дубоке приврженоти заједничким интересима у служби својој отаџбини. Како у Свифтовом енглеском Парламенту тако и у Стеријином српском одбору некадашњи хероји и полубогови су постали лажни родољуби и шићарџије ситносопственичке рачунице, људи најнижег кова неспособни и невољни за уздизање изнад себичних нагона и слабости.
У Стеријиним комедијама присутна је читава лепеза трагичних тонова. Много доцније писац комедије апсурда Ежен Јонеско сценски приказује дубоко човеково безнађе, иначе тему трагичара. И по нашем класичном писцу као и по славном француском авангардисти комично не нуди никакав излаз и управо је зато трагично. Тако схваћена трагедија изазива ефекат комедије.
Јован Стерија Поповић и Алфред Жари су на својеврстан начин антиципирали бекетовску трагичну фарсу у којој трагедија није ишчезла већ је само постала комедија. Да би се гледалац што лакше насмејао људским слабостима и друштвеној хипокризији карактерне црте многих ликова, иначе заједничке у делима ових комедиографа, претеране су а ситуације невероватне и апсурдне. И код праоца драме апсурда као и код оца српске драме сценски јунаци представљају симболичне карикатуре човека осликаног као ружног, глупог, неморалног, и апсурдног. Данас се готово више и не смејемо апсурду живота, ми га живимо.
Апсурдни свет трагичне фарсе је свет злочина и насиља, мучитеља и мучених. У том и таквом свету пуном бесмислених и апсурднхи ратова и револуција људи се по Јонеску претварају у носороге који у чопору помахнитало руше све на шта наиђу остављајући иза своје јурњаве дар-мар и пустош. И Стеријини Родољупци су помахнитала гомила која у стампеду грабежи и стицања руши све под својим ногама. Ликови нашег славног комедиографа као да антиципирају Јонескове ликове – лутане који механички реагују без и трунке свести о свом понашању трагично обесмишљених људи. И Стерија попут Бекета и Јонеска, прича о ништавилу живљења и апсурду лупетања израженом кроз смех.
СМРДИЋ: Србин без бркова не може бити Србин, дакле је маџарон.
НАНЧИКА: И Маџари носе бркове.
СМРДИЋ: Јесте; али Немци не носе, а они су познати као маџарони;дакле и Србљи без бркова јесу маџарони. Даље, многи носе браде. Кад је Србин носио браду? То је за мађарског војника.
НАНЧИКА: Али гдеком баш лепо стоји брада.
СМРДИЋ: У Војводини стоји лепо што је народно.
Амерички професор моралне филозофије Хари Франкфурт у свом бестселеру On Bullshit посвећује се проблему просеравања, баљезгања, лупетања. Људи су читав живот изложени просеравању које угрожава и напада њихов здрав разум и духовно здравље. Што људи више лупетају и прихватају просеравање као нормално то је већа равнодушност и мање поштивање истине а тиме је већа забринутост за стање једне културе.
У Родољупцима је Стерија сатиричарски беспоштедно приказао дејство идеолошке пропаганде митском прошлошћу на понашање појединаца и друштвених група у оквиру специфичних историјских ратних околности револуционарне 1848. године. Лажни родољуби се интересно спајају и дезинтегришу узимајући разнолике националне идентите којих се лако ослобађају кад им то одговара. Такмичећи се у великој политичкој превари и прагматичној обмани званој родољубље брутални апологети националних митова и симбола би на крају најрадије поубијали једни друге а потом цео свет.
Али однос према феномену патриотизма и издајства није само наша специјалност. На вест о Нобеловој награди додељеној Орхану Памуку турска јавност опречно је реаговала. Једни су одушевљено аплаудирали писцу поздрављајући га као првог Турчина нобеловца. Други су с љутњом и стидом звиждали због, како кажу, политичке награде издајнику који је омаловажио турске националне вредности и увредио турски идентитет признајући геноцид над Јерменима.
Један од најчитанијих америчких писаца у свету Пол Остер бесно и јетко протестује против застрашујућег рата у Ираку (2007): Оно што се тренутно догађа је антидемократија: ако не следите Буша, ако се не слажете са њим и то јавно кажете, он вас оптужује за издају, за антипатриотизам. Председник Буш својом политиком неоимперијализма и глобализма изазива и у самој Америци талас отпора од стране критички настројене интелигенције.
Америчка глумачка икона Џејн Фонда, добитница два Оскара (Повратак ратника и Детектив Клут), политички ангажовано истрајава у буђењу свести своје нације. Славна холивудска дива каже: Мислим да је данас јако тешко протестовати против америчке иностране политике, а да човека не печатирају као издајника, непатриоту. Још од Реганове администрације постоји јако добро развијена пропаганда која је променила своју тактику и игра на карту кривице. Ко се придружује војсци? Сиротиња, незапослени, млади људи који себи не могу да приуште школарину за колеџ. Намамљују их обећањима и патриотизмом.
У режији Клинта Иствуда филм Заставе наших очева (2006) говори о случајним америчким херојима и њиховој маркетиншкој (зло)употреби у духу исказа Џона Форда да између стварности и легенде, побеђује легенда. За грађане Америке један од највећих националних симбола је фотографија Џоа Розентала на којој војници подижу америчку заставу на острву Иво Џима у Другом светском рату. Ти војници путују Америком попут естрадне трупе ратних јунака са задатком да шире и подижу патриотски дух грађана и тако прикупе финансијску подршку за војне потребе. Ратна фотографија је у суштини лажна јер не представља исту заставу а нити су исти амерички војници на њој. Праву тј. прву заставу поболи су маринци али је њихов генерал узео као ратни сувенир. Насумице изабрани војници су поново поставили други барјак а фоторепортер Асошијетед Преса је овековечио тај репризни призор. Фотографија шест војника који подижу америчку заставу постала је симбол победе у Другом светском рату али и тријумф привида историје.
Славни амерички књижевник Норман Мајлер иронично костатује да све што су САД у стању да кажу састоји се у томе да су велика земља и зато заслужују да буду светски лидери. Мајлер оптужује своју земљу за неосетљивост у вези ирачког питања а патриотизам описује као најмоћније друштвено средство за стварање психолошке отупелости и најпогодније средство за вођење маса. Патриотизам је опасно осећање јер је у суштини антихуманистичко и има тенденцију да један народ учини морално неосетљивим. Бушово патриотско причање о демократији није ништа друго до параван за остваривање интереса финансијске хегемоније САД на штету других нација представљајући сталну опасност по мир у свету.
Један од најпознатијих америчких писаца Гор Видал поручује: Патриотизам је данас бљутав као што је увек и био. Гледао сам вести о Косову и проблемима тамо на Балкану. Показали су снимке неких људи како пале америчку заставу. Појавио се новинар потпуно сломљен, и с очима пуним суза:`Срце ми се цепа (шмрц!) док гледам америчку заставу како гори!` А ја кажем: Ј... те,. кретену, где су ту вести ?
Стеријино дело убедљиво говори да истоветни закони владају људима како у садашњости тако и у прошлости. Национални образац понашања (између осталог подела на патриоте и издајнике) канда је вазда доминирао над културним аспектом кроз српску историју. Промене се огледају једино у костимима, реквизити и говору, док је живот један те исти, те нам се чини да историја стоји у месту. Историја је вечно понављање онога што се већ десило и што ће се дешавати до у бесконачност времена.
Балканизација значи поделу на бројне мање и често узајамно непријатељски супростављене етничке јединице (као што се збило крајем XIX и почетком и с краја XX века). На Балкану се људи рађају и живе да би чинили или трпели свакојака насиља. За Европљане Балкан је синоним (и стереотип) примитивизма, силеџијства, криминала, тероризма, корупције, говора мржње... Али ту је и јефтина радна снага и место где се може одложити свој отпад и успешно пласирати технички производ. Велике глобалистичке силе се позивају на своје право на патриотизам док мале народе утерују у нови светски поредак приморавајући их да искораче из отаџбинске колевке и напусте саме себе што подразумева одрицања права на родољубље.
На стилизованој географској карти која краси мењачнице Европске Уније од 2007. године прецизно су уцртане све државе до реке Купе као границе цивилизоване Европе. Даље, према југу, виде се само планине, облаци и понеки пастир. Са географске мапе Србија је збрисана.
Још у Винаверовом луцидном опису Берлинског конгреса под председништвом Бизмарка у XIX веку стоји одгонетка у понашању великих спрам малих сила: У саму балску дворану палате наш министар спољних послова Јован Ристић, наш делегат, ни ступио није – а још мање његов секретар др Лаза Костић. У њој су велики и моћни овога света држали високопарне и звучне говоре и просипали болесно бисерје отужних и отрцаних фраза: о европској култури и о мандату европске човечности и о освештаним правима големих, док мали и најмањи, чије се то коже тиче, нису ни примили у свој светли скуп бар да им виде плесни корак – јер је требало да ти мали играју по свирци великих. И нека се добро држе такта! Само да не погреше у такту, одувек се од нас тражило да будемо благопристојни; такт пре свега, нипошто да испаднемо из такта.
У завршним данима драматичне одлуке о коначном статусу Косова и судбине државе у одсудној Косовској бици српске политичке странке су у сталном процепу између уских страначких интереса и опште друштвених. Суревњиво се гложе око датума расписивања избора, условљавају свој парламентарни рад директним целодневним РТС-преносима, у подели политичког плена боре се до последњег даха за места у управним одборима, а не могу постићи ни консензус у спољњој политици око европских интеграција. У својој перманентној натовској и антинатовској реторици надгорњавају се у ораторским беседама пуним говора мржње, примитивизма и вербалног патриотизма о издаји и продаји националних интереса. У подели слатког колача власти над ресорима јавних предузећа далеко од очију јавности партијски интереси преовладали су над националним принципима. Залуд становници земаља у транзицији гласају на демократским изборима за странке са различитим економским програмима. Политичке партије са највише и најмање добијених гласова праве владу а онда долази председник Светске банке и саопштава јој њене праве економске програме. Римски филозоф Сенека који је због свог слободоумља морао да се убије песимистички закључује У било којем систему народ је сиромашан демократијом.
У доба декларативних демократских слобода за неке еврореформске снаге речи као што су: српски, национални, патриотски и православни постале су ретроградне, анахроне, узнемирујуће, опасне, неприхватљиве, непожељне, непријатне и сумњиве. Да не ширимо тему ове кратке дрштвено-политичке хронике у којој је све исто само што Стерије нема. На Балкану исцрпљеном насиљем, мржњом и етничким сукобима уз апсурдну логику светских модератора кризе многе српске партије баве се косовским расплетом знатно више бринући о скоку својих политичких акција на патриотској берзи. Како је рекао Марк Твен: Нација је подељена; једна половина су патриоти а друга издајници, али је тешко рећи који су који.
Ванвременске личности Стеријиних родољубаца, покондирених тикви, лажа и паралажа одавно су сишле са позоришних дасака у живот. Дело Ј. С. Поповића остаје трајно дубоко утемељено у културу Србије као онај исконски поуздани праг наше духовне прошлости на који се увек можемо ослонити у дијалогу, суочавању и поимању историјских токова, схватању савремених друштвених превирања и разабирању у тражењу путева истине као и одгонетању тајни људске природе у цивилизацијском луку времена надолазећег. (Ars longa vita brevis).
Крај странице