Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, БРОЈ 1133, септембар 2006.

СИБИРСКО-СРПСКА КЊИЖЕВНА УЗАЈАМНОСТ

Из сибирске престонице са обала Јенисеја, из Краснојарска, стигла су недавно, пре свих, два госта, учесника Међународног београдског сусрета писаца, Сергеј Шчеглов, главни уредник књижевно-уметничког листа „Краснојарское Воскресение“, те његов заменик Алексеј Чурилов, Поред других важних послова којима се баве, они су и песници.
Међутим, оно што има посебну вредност, донели су број овог новог гласила посвећен међународном окупљању песника у српској престоници, у коме су садржаји који повезују два народа и њихове културе, посебно књижевности. И као што ми у овом броју „Књижевних новина“ представљамо поезију младих руских песника Сибира, тако и руске новине доносе поезије младих српских песника. И све је то плод сарадње и узајамне размене између два књижевна гласила и њихових редакција, посебно уложеног труда Сергеја Шчеглова и Душке Врховац.
Наша песникиња је изабрала, а Шчеглов превео на руски поезију десет српских песника млађе генерације, који су представљени у овом специјалном броју. Заступљени су: Ивана Велимирац, Данијела Камбасковић-Sawers, Александар Шаранац, Ана Ристовић, Ана Шеферовић, Ненад Јовановић, Весна Егерић, Јан Красни, Благоје Милић и Бранимир Бојић. Уз поезију сваког песника дати су основни биографски подаци и фотографија. За овај избор Душка Врховац је написала и уводно слово у коме маркира основне линије и поетичке токове у стваралаштву младих српских песника.
У истом броју руских новина су надахнути текстови о Десанки Максимовић и Милораду Павићу, уз превод његове поезије, затим разговор са нашом познатом уметницом Ољом Ивањицки и евокативни текст о режисеру Мирославу Беловићу и глумици Маји Димитријевић, брачном пару који се исказивао и у песничком стварању, те појединости о једном њиховом боравку у Краснојарску.
У листу је и друга грађа и прилози, у речима и слици, садржаји који руским читаоцима из Сибира приближавају српску књижевност и уметност, широкогрудост и топлину српске душе и народа. Реч је и о пројекту „Србија и Црна Гора – поглед из Сибира“, како је насловљена и већ публикована красна фотомонографија.

М. Ц

Алексеј Варламов

ТАЈГА

Био је почетак лета када су их хеликоптером пребацили до забаченог језера сред тајге, уз обећање да ће за месец дана доћи по њих. Време је било магловито и пилоти су, једва назирући кроз клисуру трачак светла, пожуривали путнике који су ужурбано избацивали на земљу сандуке са храном, ранце, опрему и риболовни прибор. Путника – московских новинара – била су двојица. Старијем, по имену Алтухов, није било први пут да борави на оваквим местима, путовао је обично са својим пријатељем сниматељом, али овог лета његов пријатељ није могао да крене са њим на пут и Алтухову се у последњем тренутку наметнуо један млади колега тек годину дана запослен у редакцији – Миша Родионов. Алтухов се неко време нећкао да поведе са собом тог новајлију, али младић се показа као марљив, проницљив, мишљења о њему нису била лоша и Алтухов је рескирао.
У љупком од дрвета изграђеном Иркутску су провели неколико дана у хотелу у очекивању хеликоптера и сусрели се с Алтуховљевим познаником Никаноричем у чијем су се зимовнику спремали да живе. Пили су московску вотку и Алтухов је причао како овога пута намерава да сними филм о медведу. Седео је за столом го до појаса, и сâм налик на медведа, мишићавог торза, груди и леђа обраслих крутим коврџавим длакама, разбарушене браде, са нечим животињским у гипким покретима, у томе како је флашу не дохватао него пажљиво и нежно згртао и разливао садржину у чаше. Родионов је уживао у његовим тачним, прорачунатим покретима размишљајући како ни њему не би било на одмет да своје тело развије и постане исто тако снажан, спретан, издржљив. Убрзо га је разговор Алтухова и Никанорича потпуно заокупио, и сами називи места које су помињали изазивали су вртоглавицу. Није могао да до краја поверује у своју срећу, гледао је свог друга са захвалношћу настојећи да предухитри сваки његов покрет, да покаже како он није погрешио што га је узео са собом у тајгу.
Никанорич је, напротив, био мужик слабашан, невисок, наизглед нимало сибирски, препланулог прашњавог лица, необријан, налик на пијаницу, од онаквих који се од јутра до мрака смуцају по пивницама додворавајући се боље стојећим муштеријама. Он уопште није подржавао разговор о медведу који је започео Алтухов, чинило се као да се повукао у себе, кад наједном, као пренувши се, рече:
„Прошле године медвед ми је растргао шурака.“
Алтухов није на то ништа рекао, а Родионов, згранут тиме сто је ловац употребио реч ’растргао’ као да се радило о неком говечету, глупо упита:
„Како растргао?“
„Напао с леђа и растргао.“
„А пси где су били?“ упита Алтухов клатећи се на столици.
„Пси“, промрмља Никанорич, „пси су отрчали напред према кући и медведа нису ни осетили. После су дотрчали, отерали га, ал’ било је прекасно. Још је имао снаге да повеже главу, препузао је стотињак метара, испалио све метке и смрзнуо се.“
„Пред самом кућом?“ није могао да поверује Родионов.
„Јакако“, закључи Никанорич. Он није никада одговарао ’да’ него увек само ’јакако’, и због тога се чинило да сабеседнике не сматра нарочито паметним.
Налио је вотку у своју чашу, лице му се наборало, а Родионов се некако сневесели и радост путовања се на тренутак помрачи.
Живо је замишљао тог несрећника како лежи на снегу и крвари, и укоченим прстима испуцава метке без наде да ће га ико чути.
А Алтухов је, као да се није десило ништа, продужавао да говори о псима, о пушкама, самурима, зимовнику (изговарајући ту реч као и Сибирци са нагласком на последњем слогу). Никанорич је невољно одговарао и ускоро је и отишао, уз обећање да ће им дати пушку и пса. Родионов тада, савладавши стид, упита:
„Саша, а ако човек сретне медведа, шта да ради?“
„Да виче“, узврати Алтухов пролазећи прстима кроз длаке на грудима.
„Ја то озбиљно“, љутну се Родионов.
„И ја озбиљно. Не треба ништа да ради. Нарочито не да бежи – ионако сустигне. А викање понекад помаже, он галаму не воли. Ал’ ти се не бој, ти му ниси потребан, медведу:“
„Не бојим се, ја то онако“, Родионов журно заврши разговор.
Сутрадан су одлетели.

Зимовник је био невелика, ониска, али веома чврсто грађена брвнара. Унутра се налазила пећ са савијеним чунком, висок сто са петролејском лампом, здесна и с лева дуж зидова су биле клупе за спавање, а на зидовима су висиле секире, тестере, тигањи, риболовни прибор, одећа и разне друге ствари које су представљале ловчеву залиху. А било је ту и много књига, старих часописа, новина, међу којима су се истицале дореволуционо издање библије и луксузно илустровано издање ’Одисеје’.
„Наш другар Никанорич и није неки тамо зевзек“, весело узвикну Родионов усхићен њиховим новим домом.
„А шта си мислио, да се само у Москви читају књиге?“ злобно се обрецну Алтухов.
„Ма нисам мислио ништа, ја то само онако, шта ти је?“
„Ајде пусти то. Знам ја ту вашу московску охолост. Било куда да се денете, свугде се сматрате центром света.
Више није био нимало налик на оног ревносног новинара који хита ходницима редакције. Чак је и ходао некако другачије, опрезно, као да се прикрада, а и говорио је тихо.
Родионов се снужди, али Алтухов одмах потом заподену неусиљен разговор, почеше да распакују ствари и у души се поново пробуди оно ликовање и предосећање неслућених згода.
У прво време су живели веома сложно. Километар од зимовника, на ушћу једне тајгске речице, направили су на једном дрвету чеку. Алтухов је рачунао да ће одатле снимити медведа како долази привучен рибом коју је он убацивао у метално буре ланцима привезано за стену. Одлазио је на чеку у зору и у сутон, преседео би ту по неколико сати, али медвед се није појављивао.
Родионов је за то време пецао липљене, пржио их, усољавао и кувао рибљу чорбу, варио јак чај од трава, чекао свог друга, а за прохладних вечери они су дуго седели уз ватру ослушкујући тамом обавијену тајгу, док се поред њих уз ватру грејала Никаноричева мала црна лајка. Родионову се све то страшно допадало: и те ноћи, и паметни пас, и звезде, и њихов мали мирисом дима испуњени зимовник у коме се спавало тако удобно и топло. Дању је одлазио у шетње обалом језера, а када је издалека гледао на њихову сићушну брвнару, на планине обрасле кедровим и боровим шумама и на облаке што су се час разилазили час згушњавали над планинским врлетима, хватао се у мислима како не може да поверује да се то дешава баш њему, да баш он живи у тој необичној кућици на обали тајгског језера, пеца укусне липљене и прелази рукама по стаблима џиновских кедрова. Размишљао је о томе како би, да му је неко у Москви показао фотографију овог места са планинским потоцима, острвцима снега у увалама и брвнаром на шљунковитој обали, вероватно дао веома много само да се на тренутак ту нађе.
Али по истеку једне седмице, Родионов поче да осећа како му та дивља лепота тајге смета, како је све то дивно и прекрасно, али планине као да су почеле да га притишћу својом тежином, и све му се чешће чинило да тајга свим својим чулима прати сваки корак његовог крхког рањивог тела. Тај осећај је био нарочито јак у време после ручка, када се сунце високо над језером полако клонило супротној обали. У тим часовима јасно је осећао неку опасност која је израстала из ћутљиве, бескрајне тајге, бојао се да се, као што је иначе чинио, удаљава од куће и седео је на обали, без раније радости и преданости пецао рибу и сво време ослушкивао неће ли се из тајге зачути некакав стран звук. И заиста, понекад се разлегао некакав звук, или би се камен одронио с литице, или би негде зашкрипало дрво, и у тим тренуцима њему се стезало срце, чинило му се да ће сада из тајге сунути велика руњава зверка одавно притајена у њеној утроби. Али није се појављивао нико, једино се само од себе одроњавало камење и стропоштавало се у прозрачну хладну воду. Страх се постепено проширио и на друге делове дана, једино се још ујутру и даље осећао безбедно, а како се приближавало подне, обузимало би га осећање неспокојства које му је сваким даном све више тровало душу.
Једном док су седели уз ватру и вечерали, лајка дивље зарежа на црнило тајге. „Шта је било? Кога си се уплашила? Ко је тамо?“ питао је Алтухов нежно гладећи пса по леђима, који је само подвио реп и наставио да дрхтури до његових ногу. „Лудице мала“, нежно продужи Алтухов. „А домаћин нам се шуња, сотона, негде близу. Негде се шуња ал’ ка чеки не иде, нешто му се ту не свиђа, не свиђа му се нешто“, мрмљао је, а Родионов је живо замишљао како се одмах ту, можда на сто или на педесет корачаја од њих, шуња велика и силна звер, како гледа њихова лица обасјана ватром и мотри на сваки њихов покрет.
„Не види он нас“, рече Алтухов као да погађа Родионовљеве мисли, „медведи су готово слепи, ал’ да чује, то је сигурно.“
У том тренутку Родионов је желео да што пре уђе у кућу и забрави врата и очекивао је да ће опрезни, искусни Алтухов тако и поступити, али тај је, као да се ништа није десило, пио чај, пушио и шкиљио у ватру, не скидајући руку с леђа пса који би повремено зацвилео.
Након два дана пас је нестао. Дешавало се да дању одлута у шуму, али су увек враћао у време ручка, макар да би само одбио храну из конзерве. Али тог дана се није вратио, није дошао ни до вечери и Алтухов је узео пушку и отишао у тајгу, а Родионов се, не могавши да савлада ужас који га беше обузео, закључао у кућу, једва се и осврнувши на помисао да неће бити баш добро ако Алтухов примети његов страх.
„Жао ми је пса“, закључи ујутру Алтухов, „био је млад, због лудости је и налетео.“
„Коме?“ само уснама прошапта Родионов.
„Можда вуку, можда медведу“, слегну раменима Алтухов и пође на чеку.
Када је он отишао, Родионов поново забрави врата зимовника одлучивши да без велике потребе и не излази. Сада се већ кајао што се ономад повео за апсурдном идејом да на цео месец отпутује у сибирску тајгу, нимало не марећи како ће се одатле потом ишчупати у било који ма и најзабаченији град, где је могуће шетати без бојазни од бездушне звери. Покушавао је да чита час библију час Хомера, али мисли су му бежале, сручио се на клупу и утучен тако прележао цео дан.
Пред вече му се изненада учинило да негде у тајги лаје пас. Изашао је на трем, ослушнуо и, охрабривши се, стао да гласно дозива пса, али ветар је односио зов у страну. Ипак му се душа некако разгалила, чинило се да ће сваког часа до зимовника дотрчати живо створење, али појавио се само Алтухов и одмахнувши главом рекао:
„Не, Мишо. Нашег пса више нема. То лаје срна сибирског јелена. Ено је тамо на обронку поред слањача.“
Пружио му је двоглед и Родионов је на обронку, на чистини где је шума прелазила у ливаду, угледао у високој трави грациозну животињу дугуљасте њушкице. Срна се обазирала, напрегнуто ослушкивала и повремено жалосно и узнемирено лајала. Родионовљеву душу испуни не страх него туга због настрадалог пса, као да их је овде било троје и да сада једнога од њих више нема.
Те ноћи нагло се пробудио од ужаса који га беше обузео у сну. Изашао је касни месец и својом опадајућом меном осветлио петролејку, пушку окачену на зиду, шоље, флашу с кедровом граном и младим шишаркама и њихове дугачке бледе сенке. Било је тихо као у гробу и поново му се учинило како се велики здепасти медвед нечујним корацима шуња око зимовника. Тај осећај је био изузетно јак, као да се у њему за ове две недеље развио некакав нов орган којим он сада као животиња осећа другу животињу. Устао је и онако босоног журно дошао до врата. Била су добро забрављена, али њему је ипак изгледало да је засун непоуздан и да ће медвед наћи начина да провали у зимовник издајнички обасјан месечином.
Јасно је видео како се голема, воњава звер надноси над уснулог, на тренутак га разбуђује ударцем шапом по глави, а затим се свом тежином сваљује на жртву, почиње да гуши испружено крхко тело и да оштрим зубима кида незаштићено нежно грло. Родионов збаци са себе тешки покривач, придигну се и хтеде да пробуди и Алтухова, али се ипак предомисли и само запали цигарету. Није се више стидео свог страха, пушио је не осећајући хладноћу, док се у њему све јаче, све осетније испољавао онај нови животињски орган и он се с напором суздржавао да не урликне, да и сам не зарежи онако како је пре неколико дана режала поред ватре несрећна лајка.
Ујутро, избегавајући Алтуховљев поглед, рече:
„Саша, а да ми кренемо полако назад?“
„Како?“ упита Алтухов заузет везивањем мушица за липљене.
„Да пођемо пешице.“
„Не“, одмахну главом Алтухов, „пешице никуда нећемо стићи. Осим тога, ја још ништа нисам урадио, али срце ми говори да ће се он ускоро појавити, никуда није могао побећи, појавиће се већ. Ти се, другар, притрпи, сам си се за ово отимао па се сад и притрпи.“
То је било речено таквим тоном да је Родионов одмах схватио: инсистирати, молити је бесмислено. Али било је у том гласу и нешто друго што је скривало у себи претњу, и у тренутку када се космати снажни Алтухов поново сагнуо над сићушну двокраку удицу и грубим а спретним прстима почео да смеђом вуненом нити обмотава петељку удице, Родионов јасно уведе да је упао у клопку и да се никада неће извући из језиве, ћутљиве тајге, настрадаће као што је због младости и лудости настрадао и умиљати црни пас.
Ушао је у зимовник, легао на клупу и остао ту све до вечери, слушајући како Алтухов спрема ручак и размишљајући како му је непријатно чак и да га види и како је он већ одавно остао сам у том зимовнику, у тајги, један наспрам један са звери.
Било је већ касно а Алтухов се још није враћао. Спустила се ноћ. Родионов упали лампу, али се сети да је тако видљив издалека и зато остаде да седи у мраку не мислећи ни на шта и очекујући спас сам бог зна откуда. Чекање је било тако мучно да је он сваки час долазио до врата и проверавао да ли су добро забрављена, тело му је дрхтало, није био у стању ни да лежи ни да седи и кружио је по зимовнику као по тору.
Неко је ходао тајгом. Кретао се веома тихо, али Родионовљев слух је био толико изоштрен да је чуо како полеже трава под шапама звери која се прикрадала, како је кврцнула гранчица бора и заљуљала се грана младог кедра, кораци су бивали све ближи, Родионов, обамро од ужаса, дође до врата и притаји се иза њих. На трему затопташе нечији кораци, неко стаде да гребе по вратима и да клапара засуном.
„Ко је тамо?“ оте се Родионову.
Нико се не одазва.
„Саша, ти си?“
Врата се напокон отворише и Родионов угледа у тами Алтухова који, погнувши се, уђе без речи у кућу и прође ка лежају.
„Зашто се ниси одазвао?“
Алтухов га погледа и полако, као да речи изговара с напором, одговори:
„А ко би други био?“ – Родионова прострели језиво сазнање нечега што је још одавно подозревао али није могао да појми, а што је сада јасно увидео: Алтухов је и био она ћутљива звер која се шуњала тајгом тражећи прилику да га убије као што је убио и несрећног пса.
Легао је на клупу бдејући све до јутра и мотрећи на уснулог вукодлака, а цео сутрашњи дан који је Алтухов због нечега провео код куће пазио је да му ни у једном тренутку не буде окренут леђима. Проналазио је све више доказа за своје откриће: у Алтухову се беше изменило нешто неухватљиво, он је додуше обављао оне исте свакодневне послове као и раније – припремао храну, пецао липљене, брзо их усољавао и јео већ након два сата готово пресне, купао се фркћући у језеру у време припеке, али у свим његовим кретњама скривала се вешта, препредена звер. Та звер је била и разумна као човек и равнодушно тупа као крвосишући комарац, природа ју је створила да убија, да ломи кости, али за сада је била сита и није дирала своју одавно доступну жртву.
Родионову се понекад поткрадала мисао да му се ум помрачио, да му се мозак од страха одузео и да мора да стресе са себе ту чулну обману, али та сумња једва да би за тренутак затреперила и већ је ишчезавала уступајући место чувствима тајге. Сада се највише плашио да ће Алтухов наслутити да је раскринкан, а звер би се та за трен ока обрачунала са човеком. Сада ноћу уопште није спавао, из куће готово да није ни излазио, и само када је Алтухов нестајао у тајги, Родионов се извлачио напоље из куће и брзо се поново враћао унутра, јео је хладно месо из конзерве заливајући га непрокуваном водом.
Од многих бесаних ноћи се поводио, очи су му се склапале, осећао је слабост у целом телу и све је мање био свестан самога себе, ко је он и где се налази, како је ту доспео и како се називају предмети који га окружују, али је зато сада и на удаљености осећао сваки вукодлаков покрет и био је спреман да га предухитри. Већ одавно је био изгубио осећај за време, није више размишљао ни о великим градовима ни о другим људима кад једном, у запарно време после ручка, док је лежао на клупи мотрећи крајичком ока на стазу која је водила ка кући, у зимовник уђе Алтухов и по први пут у неколико последњих дана му се обрати:
„Сутра слеће хеликоптер.“ – Родионова, пре него што је успео да докучи смисао тих речи, опече предосећање крви.
Ни те последње ноћи није спавао, али је с времена на време упадао у дремљиво, мрешкаво стање након чега је подизао главу и ослушкивао, и одједном примети како се тело на суседном лежају покренуло. Вукодлак устаде и изађе из зимовника пажљиво посмотривши Родионова који се претварао да спава.
„Све му је јасно“, следи се Родионов.
Устао је и у његовом понашању није сада било ни трунке грозничавости. Све је радио хладнокрвно: скинуо је зида пушку окачену над узглављем суседно лежаја, репетирао је и положио је поред себе.
Ноћ је била мрачна и тиха, протече неколико мучних минута и на трему се поново зачуше кораци, врата се раскрилише и у зимовник, усправљена на задње ноге, нахрупи огромна космата звер, која затим застаде и поче да шара шапама по зиду.
Животиња је била слепа и у први мах није приметила човека који је лежао на клупи, а онда се нагло окрену и устреми се на њега; али пре него што су шапе досегле грло, Родионов подиже пушку и опали, а за пуцњем се разлеже дивљи животињски урлик који је долазио из његовог сопственог грла и заглушио одјек пуцња. Ужаснут, он одбаци пушку и јурну из зимовника спотичући се и помажући се при том рукама, бежећи што је брже могао шљунковитом обалом језера, кроз поток и даље бесомучно кроз тајгу.

Када се хеликоптер следећег дана приземљио на пропланак поред зимовника, пилоти су у кући затекли мртвог Алтухова и до њега одбачену пушку. Родионова су тражили по тајги више од месец дана, расписали су и обласну потерницу, тражили га на железничким станицама и аеродромима, али га нигде нису могли наћи. Закључили су да је он у тајги свакако настрадао.
Била је позна јесен када је Никанорич, по обичају, долетео у лов на сибирску веверицу и самура. Изненађен, открио је да по тајги тумара некаква тешко би се могло рећи животиња, али неко несумњиво необично створење. Било је веома опрезно, клонило се паса, али је кружило негде у близини и ловац је, враћајући се кући, неколико пута открио трагове посете: нестајале су конзерве, хлеб, а због нечега су и књиге биле исцепане. Ловац је за сваки случај спавао с напуњеном пушком а у тајги је био нарочито обазрив.
Једном док се враћао из лова и дошао готово до пред кућу, пси су, уморни од два напорна дана, отрчали испред њега а он је корачао стазом сам, размишљајући о томе како ће сада да заложи пећ а затим да прилегне и чита – мисли тако пријатне да су му заокупиле сву пажњу, неко изненада скочи на њега са дрвета.
„Рис!“ пролете му кроз главу. Баци се на земљу покушавајући да стргне животињу с леђа и у паду истргну из појаса нож. И пре но што би му звер раздерала грло, зари га у нешто меко.
Звер урликну и испусти га, а Никанорич, окренувши се, угледа човека обученог у рите. Ловца обли зној и затим га, када погледа пажљивије, пренеразише јака, сурова и нечовечија уста, лице тамно од прљавштине и длака, груба кожа и задивљале очи. Око њега су већ дивље лајали од зимовника дотрчали пси, кидишући на тело човека који је стењао, као што би кидисали на саму звер. Никанорич упрти тело на леђа и, отеравши псе, однесе га у кућу. Покушао је да заустави крварење и да повеже рану, али било је прекасно – човек је хроптајући умро, не долазећи свести.
Ујутро су му се црте лица донекле ублажиле и преко ноћи оседели ловац препознаде у њему оног без трага ишчезлог московског новинара с којим је ономад пио вотку у иркутском хотелу.

Превео с руског Мирослав Савић


Белешка о писцу: Алексеј Варламов је рођен 1963. године. Дипломирао је на Филолошком факултету Московског државног универзитета. Након тога ради као предавач руског језика и уједно сарађује у књижевним часописима „Нови мир“ и „Литературна газета“. Објављивао је приповетке и радове из области књижевне критике. Веома запажена је била његова прва самостална збирка приповедака „Кућа на Остоженки“ (Остоженка је назив једне московске улице).
М. С.

 


 Крај странице