А р Е н А
ЛЕПЕНСКИ ВИР - МЕТАФИЗИКА, УМЕТНОСТ и митско-историјски обрасци
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
Извод из дужег текстаНа оруђу Лепенске културе од облутака, камена и костијупојављују се одређени графизми где сваки знак има одређенисмисао тако да се ствара нека врста идејног писма. Графизмиловачко-скупљачке заједнице Ђердапа везани су, пре свега, заводу и рибу. Колебање климе при крају леденог доба, када јебило хладно и влажно учинило је да су реке често мењале својетокове и стварале баре и мочваре. Ове промене Дунава у Ђер-дапу, по свему, нису биле знатне а поготову његов ток који јеовде чврсто фиксиран. Промене опште климе око 8.300 годинепре н. е. нису пореметиле културни развој тако да је традици-онални свет белутака преживео. Утврђено је и заједништво ли-ковности дела Европе и предње Азије у том периоду а које по-тиче из европског млађег палеолитског графизма.У свим језицима света самогласник а и мукло б стичу сепрво и из тих разлога су и знаци за њих прва слова. За ране пе-риоде уопште није лако одредити да ли неки пример графич-ког израза припада уметничком или примитивном писменомизражавању. Сматра се да прву фазу писмености представљапиктографско или сликовно писмо. Међутим, сликовно писмо је независно од језика за разлику од алфабетског знаковног,које потпуно зависи од њега. Писмо је заиста производ високедуховности. Први знаци писмена, свети знаци, у прво времесадрже и висок степен тајности и забране. О табуисаним ства-рима се није смело говорити и зато су оне означаване, записи-ване.Драгослав Срејовић је одмах уочио постојање многих лине-арних графема у виду писмена, а поготову у вези са знацимакоје чине фризове око огњишта у виду великих слова А, Λ и ∆.Са дозом скепсе сматрао је да графизми Лепенског Вира пред-стављају завршну фазу формирања језика у којем је сваки знакимао одређени смисао при чему је створена врста идејног
„синтетичког“ писма које поуздано утврђује „писменост“ овеловачко-скупљачке заједнице.У Европи и Малој Азији, код белих људи – Индоевропљена,писмо је једино било словног карактера и јасно знаковно. Из је-зичких релација најстаријег у митотоворном језику метафизи-ке и писму види се једна заједничка и јединствена основапрастарог језичког језгра у Подунављу.Све графизме које је систематизовао Срејовић за културуПрото и зрелог доба Лепенског Вира јасно су и континуираногеометријско-линерани. Произилази да сваки графем пред-ставља одређен апстрактан појам, одређену реч, а то би озна-чавало стадијум идеографског или појмовног писма. Слобод-није речено, у питању је геометризовано, линеарноидеографско писмо. Једини пример сликовно – натуралногзнака који представља рибу налази се на скиптру из ЛепенскогВира. Стварањем линеарног идеографског писма изгледа да једошло до стварања логографског писма. Графеми – слова окоогњишта кућа – светилишта Лепенског Вира и на ново откри-веном жртвенику из Власца карактеристични су за силабичкаписма (слоговна) у коме ови знаци представљају слогове од-ређеног језика презентованог кроз знаке за сугласнике којимасе придају самогласници. Собзиром да се сви до сада познатиграфизми – слова културе Лепенског Вира појављују и уписменима неолитске Винчанске културе произилази да је напростору Подунавља могло доћи до развоја гласовног писмакоје је по много чему алфабетског типа.Елементи ове прамитологије су симболи ловачко-скупљач-ког привређивања: вода, камен, јаје, риба, а у њима тада нијемогло бити зрневља и топле земље које ће проклијати у њеној
утроби. Ова прамитологија, много касније уобличена у фило-зофску мисао, нема места за зрно иако је оно профилисало иизменило целокупан друштвени живот човека у оквиру ратар-ско-сточарске економије. Средње Подунавље постаје плодназемља произвођача хране, нестаје монументална уметност икао да се руши митологија и свет облутка. Од средине 6. миле-нијума, често и на рушевинама насеља културе ЛепенскогВира, настају прва аутохтона ратарско-сточарска насеља чијисе житељи и даље баве ловом и риболовом.У свим најстаријим неолитским насељима прављене сутрошне колибе, покојници су полагани у гробовима на бок у"ембрионалном" положају, керамика је монохромна. Укупнапажња се преноси на земљу у коју се баца семе, од кога зависиживот, и покојници у нади да ће се из њеног материнског кри-ла опет родити. Извор живота који је у претходној културипредстављао облутак, примордијално јаје – омфалос, у раномнеолиту је оличен у лоптастој земљаној посуди која својомформом задржава раније успостављену идеју сферног космоса.Идеја плодности и стварања се више не одвија у реци већ у не-дрима земље. Сви традиционални мотиви задржавају својазначења у основи, већина и даље симболише воду и живот, алине воду велике реке која оплођава облутак, већ небеску воду –кишу која напаја земљу и омогућава да семе проклија. Крајем4. миленијума пре н. е. настају велика кретања Подунаваца –на југоисток и запад и тада долази до губљења прастаре тради-ционалне културе.Новија археолошка истраживања и анализе говоре да преке-рамички период Анадолије и предње Азије није у вези са Бал-каном. Исто тако, ранонеолитске појаве из овог подручја нисупреношене на Балкан сеобама са југоистока већ су оне у обе ре-гије аутохтоне, чак се може говорити о неким кретањима са
Балкана на југоисток у време старијег неолита. Балканско-ана-долски комплекс се ствара много касније, почетком металногдоба. (Грбић М. 1969: 27–29.) Анализирајући све ове најранијестранице историје људи, животињског света и природе, напросторима старе Европе и Предње Азије, незаобилазно дола-зимо до разлика и у религијским основама. На простору Семи-та Предње Азије од давнина је јасна монотеистичка структурамита и космогоније, принцип једног Бога, а код белих индо-европских дошљака са севера она се базира на природи и обо-жавању предака. Сваки од ових токова има дијаметрално су-протне животне концепције: јединство и универзалност, а надругој страни бескрајност разноврсности и бројних стремљењадуше. Код белаца Европе је успостављен и култ свете ватре, апотом је уследио пут у Азију. Освојен је Иран са севера, а стал-не инфилтрације у Анадолију и Блиски исток извршене су сасеверозапада.Судећи по Ргведама
Индовропљани истока и запада по-штују претка у оквиру религије гроба, а то ће рећи да свака по-родица или род поштује божанског претка. Божански предаксахрањен под огњиштем тиме постаје бранич огња и рода. Успомен мртвих је успостављено крсно име рода које је истовет-но имену божанског претка. Божански прародитељ роду иземљи даје име. Зооморфни прародитељ људи и простора окоДунава у култури Лепенског Вира је риболико божанство Да-гон. То божанско име се селило са њима у правцима њиховихмиграција.Дунав, једна од највећих европских река, спаја њене средњеи југоисточне делове представљајући у прастара временакичму прве, Старе Европе којом се у то време сматрало шире
подручје Балкана, њеног највећег полуострва, од масива Алпадо Црног мора и од венца Татра до Средоземног мора. Зато јеПодунавље, као просторно и временски континуирани ареал,цивилизацијски фиксиран још од палеолитске културе Брно-Пшедмост (20.000 година пре н. е.), преко прото-мезолитскоглокалитета Куина Туркулуи (око 13.000 – 10.000 година п. н. е.)на румунској страни Ђердапа; јасно профилисане високе ме-золитско културе Лепенски Вир (7.500–6.500.); старије фазе не-олитске културе познате као Старчево (6.500–5.500.) и јошмлађе неолитске културе Винча (5.500–3.000. године пре н. е.).Највећи део простора на коме су се развијале ове културе, сањиховим великим духовним и урбаним средиштима – „ме-трополама“: Лепенски Вир, Старчево и Винча, налазе се на оба-лама Дунава, на етничкој територији српског народа и, самимтим, представљају, у првом реду, српски а потом европски ипланетарни културни простор. Као што се види, тај културнипростор је континуирано аутохтона матица свеукупне европ-ске цивилизације исказано у најстаријем људском глобалномпамћењу које је, као такво, у потоњим временима, али врло ра-ним, историзовано записивањем у Старом завету. То Староза-ветно сећање реку Дунав бележи као једну од првих рајских,историчних река, реке првих људи чије се доба означава чи-стим и безгрешним, достојних Раја. Из тог првог европскогРаја, као из оног предњеазијског, у долинама Тигра и Еуфратаусмеравала су се, од њих и ка њима, сва мирна и неприрна кре-тања људи, њихове разарајуће силе или плодови високе духов-ности.
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ – РАЧА 2011
МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 24